Da li Italija sledeća pada?

(The National Interest, 22. 11. 2011)

Italijanski problemi se ne mogu svesti na jednog čoveka, niti na trenutnu finansijsku krizu. Jednostavno, vlada ne može da upravlja

Termin "propala država" asocira na mračna mesta kao što su Somalija i Haiti, gde krajnje siromaštvo, nasilje i bezakonje neprekidno proizvode nemaštinu. Pakistan, čija vlada ne uspeva da pruži osnovne usluge, niti da nametne vlast na teritoriji koju tvrdi da kontroliše, predstavlja varijaciju na temu. To su zemlje gde postoji jasan neuspeh u organizovanju političkih zajednica, a ostali problemi bujaju usled institucionalnih i političkih promašaja. Šta se dešava kada politika omane, ali ne dođe do hobsovske anarhije, niti do satirućeg siromaštva? Mogu li države da propadnu u razvijenom svetu?

Italija je primer za moguć pozitivan odgovor na ova pitanja. Uprkos mnogim prednostima, u koje spadaju vrhunska industrija i zavidan životni standard, Italija je omanula kao organizovana politička zajednica koja je u stanju da sprovodi vlast mobilisanjem saglasnosti i odanosti građana.

Ostavka italijanskog premijera Silvija Berluskonija – i njegov dugi opstanak na vlasti uprkos sramnim lakrdijama – naglašavaju obrazac koji zavređuje skretanje pažnje. Javne institucije bez dovoljno kredibiliteta u svetu utaje poreza i divljeg preduzetništva, kao i rastuća fiskalna kriza u Evropi, ogolili su strukturne slabosti na koje se u prošlosti samo povremeno obraćala letimična pažnja. Problem leži ne toliko u italijanskoj privredi koliko u nemoći italijanske države da pridobije javnost za program reformi kojima bi se povećala produktivnost, smanjili rashodi i poboljšala naplata poreza. Ukratko, vlada nije sposobna da vlada.

Tekući problemi su samo poslednje poglavlje jedne duge priče. Ujedinjenje Italije u devetnaestom veku nije imalo zaleđinu kulturne i ekonomske logike prisutne kod Nemaca. Nacionalizam u Nemačkoj je bio snaga koja se nije svodila samo na intelektualce, a regionalne ekonomije su se međusobno dopunjavale u carstvu koje je uživalo održivi rast.

Nasuprot tome, Italija nikad nije prevazišla lokalizam. Nacionalizam je poneo pisce i umetnike, bez zadobijanja široke podrške javnosti. Umesto da stvori italijansku državu, ujedinjenje je proširilo Kraljevinu Pijemont-Sardiniju na severu Italije, na račun katoličke crkve i drugih lokalnih vladara. Strana podrška je odradila svoje. Veći deo stanovništva je to samo posmatrao sa strane.

To stanje se održalo tokom prvih decenija Kraljevine Italije, pri čemu je odnos pokrovitelj-klijent bio suština ispod fasade parlamentarnog liberalizma. Vlada je saglasnost kupovala pokroviteljstvom, dok su veleposednici u centralnoj i južnoj Italiji trgovali glasovima svojih osiromašenih stanara za napredovanje u hijerarhiji. Vlasti nikada nisu stavile pod kontrolu mafiju ili slične grupe, a lokalne elite su ih često koristile da učvrste svoju vlast. Vladavina prava nikada nije uspostavljena. Praćen razlikama u bogatstvu - i dubokim strukturalnim siromaštvom južno od Rima - taj jaz je sprečavao uspon nacionalne srednje klase koja bi mogla da iznedri efikasno vođstvo. Italijanska politika je bila sklona pat poziciji, posebno u periodu između 1890-1920. godine. Intelektualci Vilfredo Pareto i Gaetano Moska su na osnovu iskustva Italije tvrdili da elita manjina uvek upravlja većinom. Njihova je duboka kritika parlamentarne demokratije kao fasade za borbu između raznih privatnih interesa na uštrb opšteg dobra.

U takvoj klimi političkih promašaja, na scenu stupa Benito Musolini. Nasilje na stranu, fašizam karakteriše napor da se strukturni problemi zaobiđu a ne rešavaju, što je takođe dalje oslabilo javni angažman. Katastrofa Drugog svetskog rata završila se u Italiji građanskim ratom, koji je potakao strah od komunističkog preuzimanja. Republika Italija izbegla je tu sudbinu, ali i hrišćanske demokrate i socijalisti sačuvali su najgore navike iz prošlosti. Rasprostranjena korupcija i mito su bili cena za odstranjivanje komunista – i post-fašista – iz sistema koji se najvećim delom održao zahvaljujući spolja nametnutim imperativima Hladnog rata. Došlo je do ekonomskog rasta, životni standard je cvetao. Ali sve to je samo kamufliralo fundamentalne političke probleme koje će se kasnije manifestovati u levičarskom terorizmu i neuspelom vojnom puču 1970. godine, u kome su učestvovali i mafija i fašisti. Ispod površine posleratnog prosperiteta održali su se strukturni problemi u vezi sa upravljanjem državom.

Ovaj suštinski trulež razotrkiven je početkom 1990. godine istragom mani pulite ("čiste ruke"), o potkupljivanju u koje su bile umešane stotine izabranih političara i nameštenika. Izbori koji su potom usledili zbrisali su sa političke scene četiri političke stranke koje su dominirale Republikom Italijom. Otkrića o sovjetskom podmićivanju nedugo zatim kontaminirali su i komuniste za koje se činilo da su izvan sistema institucionalizovane korupcije. Veći deo centralne levice, i neki iz centralne desnice, prihvatili su tehnokratski pristup evropskog ujedinjenja kao alternativu italijanskoj politici opiranja reformama. Severna liga Umberta Bosija, separatistička stranka koja se protivi transferu bogatstva na jug Italije, osvojila je regionalnu podršku, a Đanfranko Fini je preimenovao postfašistički Italijanski socijalni pokret u Nacionalnu alijansu, nešto nalik na italijansku varijantu degolizma, sa jakom podrškom stanovništva regiona Lacio oko Rima. Nijedan od njih ne bi zadobio takvu podršku da nije bilo implozije italijanske politike. 

Berluskoni je iskoristio trenutak u kome je osetio puls javnosti i njenu odbojnost prema statusu kvo. Obogatio se izgradnjom zgrada u predgrađu Milana za nove imućne kupce, a onda je tom bogatstvu udahnuo novi život postavši poslovni medijski tajkun. To iskustvo ga je naučilo šta Italijani žele, a šta bi mogli tolerisati. Berluskoni se predstavio kao autsajder, biznismen koji će smanjiti birokratiju, okončati korupciju i počistiti nered u italijanskoj politici. Time se izdvojio od tehnokrata koji su možda mogli pružiti neki oblik reformi kao alternativu. Posmatrači su s pravom smatrali Berluskonija vulgarnim i kolutali očima na činjenicu da je za ime političke stranke uzeo slogan fudbalskog tima, ali je ovaj time pogodio nerv otuđene javnosti.[1] I Bosija i Finija je privukao u koaliciju koja je obuhvatala i druge grupe na političkoj desnici, i zadobio je podršku crkve. Berluskoni je postao italijanski lider sa najdužim stažom i to generacijama.

Berluskonijev burleskni aspekt, koji toliko izluđuje komentatore, mami na poređenja sa Musolinijem, ali prava sličnost je u tome što su obojica promovisala neku vrstu "anti-politike". Ono što je Musolini postizao nasiljem, Berluskoni ostvaruje kroz sposobnost privlačenja pažnje javnosti. Međutim, s obzirom na to da je bilo važnije imati funkciju nego stvarno vladati, on nikada nije preduzeo mere da okonča korupciju i poveže civilno društvo sa italijanskom Republikom. Bezakonje i siva ekonomija nastavili su se pod liderom koji je i sam bio korumpiran koliko i njegovi prethodnici. Dublje strukture u Italiji preko populiste Bosija podstiču secesiju, a mnogi ugledni političari u Evropskoj uniji vide rešenje za neuspelu upravu. Preuzimanje evra je možda Italiji omogućilo da pozajmljuje novac po nižim kamatama nego u lirama, ali je takođe oduzelo Rimu deflatornu opciju podizanja prihoda kroz izvoz i turizam. Kriza suverenih dugova na drugim mestima u evrozoni nametnula je pritisak koji Italija nije imala kapacitet da izdrži. Ishod je ubrzao nedavni Berluskonijev silazak s vlasti.

Problemi Italije ne mogu se svesti na jednog čoveka niti na neposrednu finansijsku krizu. Njena vlada ne može efikasno da upravlja i stoga ne može da reaguje na sve gore stanje problema u društvu. Društvo i privreda Italije i dalje ostaju uslovljeni za funkcionisanje van državne nadležnosti. Takva dinamika podriva i vladavinu prava i mogućnost mobilizacije javnog konsenzusa za politiku koja bi se suočila sa rastućim izazovima. Promena koju nameću odozgo političke elite - ili nemački ili evropski zvaničnici spolja - nailazi na žestoki otpor. Stara igra se na taj način nastavlja usred finansijskog kraha i socijalnih problema koji podgrevaju tinjajuće nezadovoljstvo i otuđenje naroda. Krize će dolaziti i prolaziti, često sa manjim posledicama nego što se činilo u prvi mah, ali se čini da italijanska država nikada nije u stanju da ih prebrodi. Tragična falinka italijanske istorije nameće pitanje kako zameniti strukturu vlasti jedne neuspele države nekom koja bi funkcionisala.

Vilijam Entoni Hej (William Anthony Hay) je istoričar na državnom univerzitetu Misisipi i viši saradnik Instituta za istraživanje spoljne politike

(Prevod: NSPM)