Čuvajte se novog globalizma i pozdravite predstojeću pobunu regionalista

(Antiwar.com,10.12.2008)

Gigantizam je sluškinja moderniteta, ili smo bar tako navedeni da mislimo. U književnosti, buduće utopije skoro uvek odlikuje neka svetska vlada, zasnovana na pretpostavci da su stanovnici planete evoluirali izvan uskih granica nacionalizma i etno-kulturnih posebnosti. Svi nose bele tunike ili odeću koja se pripija uz telo i lete okolo uz pomoć aparata na mlazni pogon. Nasuprot tome, književne distopije obično prikazuju jedan brutalan svet rascepkan u decentralizovane političko-ekonomske jedinice, kao na primer Oblik stvari koje će doći od H. DŽ. Velsa, u kojem jedna tehnokratska svetska vlada u nastajanju vodi bitku protiv ostataka lokalnih, feudalnih gospodara rata. Mentalitet tipa „Mi smo svet“ ("We are the world") veoma je rasprostranjen u liberalnim krugovima, a svetski federalizam, iako mali i neuticajan, je već dugo godina kult koji se gaji na levici.

Međutim, predviđam da će ideja o svetskoj vladi dobiti novu snagu u godinama koje dolaze, pogotovo zbog ekonomske krize koja trenutno potresa svetska tržišta. Problem je, reći će nam, globalan: svetska tržišta treba regulisati (naravno, za naše dobro), tako da je ono što nam treba „svetsko upravljanje“ („global governance“), što je parola koju su izmislile političke krtice koje ovaj projekat guraju. Štaviše, već čujemo pozive za stvaranje Jednog sveta koje dolaze od tako uglednih publikacija kao što su Fajnenšal tajms, čiji spoljnopolitički kolumnista Gideon Rahman (Gideon Rachman) ovako započinje svoj članak:

„Nikad nisam verovao u postojanje tajnog plana Ujedinjenih Nacija za preuzimanje vlasti u SAD. Nikad nisam video crne helikoptere kako nadleću Montanu. Međutim, prvi put u životu, mislim da je stvaranje neke vrste svetske vlade možda moguće.“

Pošto smo unapred razoružani – oni koji su skeptični prema globalizmu su, na kraju, ludaci koji vide „crne helikoptere“ na nebu (i to ni manje ni više nego iznad Montane!) – pozvani smo da razmotrimo zamisao o svetskoj vladi koja bi „podrazumevala mnogo više od obične saradnje između nacija. To bi bio,“ likuje Rahman, „entitet sa karakteristikama države, zasnovan na pravnoj regulativi. Evropska unija je već ustanovila kontinentalnu vladu koja obuhvata 27 zemalja, što bi moglo da posluži kao model. EU ima vrhovni sud, valutu, hiljade strana pravne regulative, veliki činovnički aparat i sposobnost da razmešta vojnu silu. Da li bi, dakle, evropski model mogao da postane globalan? Postoje tri razloga za verovanje da bi mogao.“

Prvi razlog je globalizacija „kriznog“ mentaliteta, za kojeg su se naše međunarodne elite uhvatile kao izgovor za širenje svoje moći, i to ne samo kada je reč o ekonomskom krahu već i o globalnom zagrevanju i „globalnom ratu protiv terorizma“. Ove poslednje navodnice su Rahmanove, ali sumnjam da je pokušavao da bude ironičan: jasno je da je, u početku, strategija da se naglasak baci na ne-vojna, „meka“ pitanja, poput ludila o globalnom zagrevanju, radi kamufliranja prave začkoljice, a to je da sve države polažu pravo na monopol sile nad određenim geografskim područjima. Ono što stvar čini drukčijom kada je reč o ovom poslu vezanom za „svetsko upravljanje“ je činjenica da bi ta nova država u nastajanju polagala pravo na nadležnost nad celom planetom. Ne bi bilo mesta za skrivanje, ni za zločince ni za disidente; ne bi bilo nekog Koventrija gde duga ruka države ne bi imala pravo da vas zgrabi za vrat. Isprva bi takva jedna svetska država morala da toleriše prilično visok stepen autonomije; međutim, u krajnjoj liniji, konkurencija na polju držatotvornosti nije dozvoljena: ili imaš monopol nad upotrebom sile ili ga nemaš.

Vojni deo bi počeo u malom. Izveštaj nečega što sebe naziva „Projektom za upravljanje globalnom nesigurnošću“ („Managing Global Insecurity project“ - MGI), čije članstvo uključuje insajdere Obamine administracije kao što su DŽon Podesta i čelnik Brukings institucije Stroub Talbot, nudi konkretne predloge. Kako Rahman sa odobravanjem prenosi:

„Izveštaj MGI zagovara uvođenje Visokog komesara UN za protiv-terorističke aktivnosti, pravno obavezujući sporazum o klimatskim promenama sklošljen pod okriljem UN i stvaranje mirovnih snaga UN od 50.000 vojnika. Jednom kada zemlje založe vojnike za potrebe ove rezervne vojske, UN bi imale pravo prečeg poziva u odnosu na njihove države.“

Na sreću, tvrdi Rahman, jedini istinski protivnici takvog jednog naprednog razmišljanja su oni jadni, neuki neotesanci u „središtu Amerike, koji slušaju radio-kontaktne emisije“ – vrsta ljudi koja, kada čuje eufemizam „globalna vlada“, stisne svoje preostale zube i „maši se za puške“. Nažalost, te seljačine se moraju umiriti, a „svestan političke osetljivosti svojih zamisli, izveštaj MGI se opredelio za umirujući jezik“.

Obična svetina to jednostavno ne razume, ali naše nadobudne elite, koje su nas dovele do ivice ekonomske i kulturne propasti, znaju šta je najbolje. Neuke mase se još uvek grčevito drže za svoje nacionalne mitologije, „tvrdoglavo“, kako to kaže Rahman. Stoga izveštaj MGI čini određene ustupke „američkom predvodništvu“ i „koristi termin 'odgovorni suverenitet' ...umesto radikalnije-zvučeće fraze kojoj daju prednost u Evropi, 'zajednički suverenitet'. Izveštaj takođe koristi termin 'svetsko upravljanje' umesto svetske vlade.“

No, međutim, evropski deo ovog tima svetskih upravljača-u-nastajanju je – prirodno – daleko sofisticiraniji. Rahman citira jednog od savetnika francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija: „'Globalno upravljanje je samo eufemizam za globalnu vladu.' Što se njega tiče, neka vrsta globalne vlade treba što pre da se uspostavi. G. [Žak] Atali smatra da je 'suštinski problem globalne finansijske krize to što imamo globalna finansijska tržišta bez globalne vladavine prava.'“

Ako se gospoda Sarkozi i Atali budu pitala, američki poreski obveznici mogu da očekuju budućnost u kojoj će biti pozvani da spasavaju francuske banke i sklerotičnu francusku privredu u kojoj niko nikad ne može da bude otpušten. Naravno, Rahman izostavlja da pomene da će ovoj svetskoj državi u nastajanju biti potrebni nekakvi izvori prihoda, tako da će se ona prirodno okrenuti jedinom mogućem izvoru – oporezivanju. No, međutim,, nije neophodno sada davati municiju društvu kojem se priviđaju „crni helikopteri“: sve će to doći kasnije.

Za sada će, međutim nastojati da previše ne talasaju, kako bi mi obični smrtnici to rekli. Australijski istoričar DŽefri Blejni kaže da smo stigli do tačke gde je svetska vlada moguća, možda u roku od neka dva veka. Međutim Rahman smatra da ona može doći i brže, usled „promene u političkoj atmosferi“, tj. izbornih rezultata u Sjedinjenim Državama i otvorenosti prema takvim zamislima unutar nove administracije – pogotovo u krugu oko Suzan Rajs, koja je nekad radila u Brukingsu a sada je predložena za predstavnika SAD u UN.

Nažalost, postoji nekoliko prepreka na putu ovog Velikog koraka napred ka „zajedničkom suverenitetu“, od kojih Rahman izdvaja dve bitne: na prvom mestu, „nedostatak volje“ od strane naših vođa, koje znaju šta je najbolje ali se više brinu o tome kako da ponovo budu izabrani kod kuće nego o građenju jedne svetske super-države:

„Međutim, ovaj 'problem' je takođe i nagoveštaj jednog pozivitnijeg razloga zašto će napredak ka svetskom upravljanju biti spor. Čak i unitar same EU – središta pravno-zasnovanog međunarodnog vladanja – ta ideja je i dalje nepopularna. EU je pretrpela niz ponižavajućih poraza na referendumima na kojima su planovi za 'sve čvršće ujedinjenje' stavljeni pred glasače. Uopšte gledano, Unija je najbrže napredovala kada su dalekosežne sporazume sklapale tehnokrate i političari – a zatim ih progurali bez neposrednog obraćanja glasačima. Međunarodno upravljanje je obično delotvorno samo kada je anti-demokratsko.“

Teško da je ikada ponuđeno poštenije tumačenje značenja svetske vlade. EU je nekoliko puta organizovala referendume u istim državama, što je proces koji se nastavlja sve dok se ne dobije željeni rezultat. Još delotvorniji način je jednostavno zaobići birače i pridodati nove obaveze prema već postojećim međunarodnom strukturama, poput UN i NATO. To je taj motivišući faktor iza novog multilateralizma koji će dati impuls spoljnoj politici Obamine administracije, ona vrsta internacionalizma kojeg njegovi zagovornici opisuju kao „robusnog“.

Ali šta ako se većina usprotivi, na primer, ratu kojeg bi ta svetska država vodila protiv neke pobunjene pokrajine (na primer Montane)? Šta ako se bogatije zemlje usprotive uspostavljanju svetskog poreza na prihod? Sve zavisi od toga da li će se te relativno oskudne međunarodne „mirovne“ snage od 50.000 vojnika povećati do adekvatnog broja. Jedan od načina da se to postigne je putem globalne vojne obaveze. Samo zamislite kako bi to pokušali da nam prodaju: Služenje! Zajednička žrtva! Pošaljite decu u inostranstvo kako bi se obogatila iskustvom „međunarodnog mirotvorstva“, umesto da ih šaljete na skupocene fakultete, koje će uskoro samo veoma mali broj moći da plati. Za one sklonije avanturi, treba ukrotiti one somalijske gusare – kao i sve druge koji se zanose iluzijama o „suverenitetu“ koji stoji iznad i izvan sveobuhvatne svetske države.

U jednom takvom svetu – koji je, kako kažu njegovi zagovornici, sada po prvi put vrlo moguć – jedini preostali prostori ljudske slobode, oni koji su ostali van okvira države, su lokalni entiteti koji se prirodno protive imanentno anti-demokratskim i autoritarnim strukturama svetske države. U večitoj borbi između slobode i moći, ova prva se može naći u lokalnim posebnostima, u kulturnim i političkim strukturama koje su najbliže pojedincu. Nacionalizam se često pogrešno identifikuje sa militarizmom i koristi u ime centralizacije političke vlasti; međutim, istinske nacije, nasuprot teritorija koje su označene na zvaničnim mapama, čine etničke, verske i geografske pripadnosti koje prave prirodne veze između ljudi. Nastajuća svetska država je prirodno neprijateljski nastrojena prema njima. Ona bi radije da ima posla sa homogenizovanom mas-kulturom i čini sve da obeshrabri – a, ako je potrebno, i suzbije – svaki regionalizam.

Graničari slobode u ovoj globalističkoj budućnosti biće novi regionalisti, secesionisti, pobornici Kaskadije (države koja bi nastala na pacifičkom severozapadu Severne Amerike – prim. prev.), Vermont-republike, i prava Pridnjestrovlja da ide sopstvenim putem. Gigantizam je taština, i to fatalna, što su na kraju saznali i vladari bivše sovjetske imperije a što mi tek počinjemo da shvatamo.

Aktivistkinja Stare desnice i autorka Rouz Vajlder Lejn ispričala je priču o jednom svom putovanju u Rusiju, u dane kada je bila odani komunista, kada je srela seljaka koji nije podržavao komunističku vlast. Rouz je bila preneražena. Kako nije mogao da vidi da je Revolucija bila, zapravo, njegova revolucija? Upustila se u raspravu s njim, ali on se nije dao pokolebati:

„Tužno je odmahnuo glavom. 'Isuviše je velika', rekao je. 'Isuviše velika. A na vrhu je isuviše mala. To neće uspeti. U Moskvi su samo ljudi, a čovek nije Bog. Čovek ima samo ljudsku glavu, a stotinu glava zajedno ne čine jednu veliku glavu. Ne. Samo Bog može da pozna Rusiju.'“

Moj odgovor globalistima – koji sada govore da nas samo svetsko ekonomsko planiranje može spasti od toga da izgorimo u usijanoj smrti finansijskog univerzuma – je da samo Bog može da pozna svet. Međutim, dok mi naučimo tu lekciju, ko zna koliko će još nepotrebne patnje nemoćne žrtve ovog „plemenitog“ opita morati da pretrpe?

Socijalistički i kejnzijanski ekonomisti odavno sanjaju o svetskoj centralnoj banci koja bi mogla da inflatorno naduvava jedinstvenu globalnu valutu po svom nahođenju i efektno reguliše svetsku privredu. Kako Grinspenov mehur bude pucao a posledice se budu širile, očekujte ovakve i slične predloge u konkretnijem obliku, pogotovo s obzirom da su mnogi koji će činiti buduću Obaminu administraciju toliko skloni internacionalističkim stremljenjima. To je ono što će činiti ono istinsko, čvrsto jezgro svetske države, ako se ona bude iskristalisala, a ostatak – stajaća vojska, i „demokratske“ institucije koje će kamuflirati njenu imanentnu autoritarnost – će prirodno slediti.

(Justin Raimondo, http://www.antiwar.com/justin/?articleid=13882)