Četvrti scenario za Rusiju - o čemu su prozborili i šta su prećutali američki eksperti

Pre izvesnog vremena u Vašingtonu je publikovan veoma interesantan dokument pod nazivom “Alternativni scenariji budućnosti Rusije do 2017. godine” (Alternative Futures For Russia to 2017), koji je pripremila grupa američkih eksperata iz uticajnog Centra za strateška i međunarodna istraživanja (The Center for Strategic and International Studies – CSIS). Izveštaj od 70 strana, na engleskom jeziku, dostupan je na oficijelnom sajtu CSIS-a.

Dokument je odmah privukao pažnju ruskih novinara i političara sa jednom ekstravagantnom epizodom, u kojoj se, istina, u konjunktivu, govorilo o ubistvu Putina u Božićnoj noći pri izlasku iz Hrama Hrista Spasitelja u Moskvi, i o posle toga nastupajućoj nagloj promeni državnog pravca. Pretežna većina domaćih eksperata požurila je da optuži američke autore, prvo, za nepoznavanje ruskih političkih prilika i za profesionalnu nekompetentnost; drugo, za izopačenu imaginaciju, koja se graniči sa neodgovornim fantaziranjem, i treće, za zlonamernu provokativnost.

Mnoga ruska sredstva masovnog informisanja – novine, časopisi, radio i televizijske stanice – posvetila su tumačenju izveštaja nekakav, istina, ne veoma značajan deo svog štampanog prostora i elektronskog vremena, i odmah su zaboravila na njega u vrtlogu novih informativnih povoda. Ali uzalud... Pažljivo čitanje dokumenta pruža skoro najvažnije ključeve za razumevanje političke situacije u savremenoj Rusiji, otkriva neke neočigledne (čak i za nas Ruse) smisaone linije, po kojima se odvija njena sudbina.

Ipak, na početku jedno neveliko, ali veoma važno, zarad korektnosti celog izlaganja, odstupanje. Govorićemo o onim ljudima koji su u okviru tzv. Radne grupe Rusija-2017 (Russia 2017 Working Group) radili na razradi odgovarajućih scenarija. Rukovodilac projekta je Endrju Kačins (Andrew C. Kuchins). Među drugim ekspertima koji su dali najznačajniji doprinos pripremi završne varijante izveštaja, na spisku se nalaze Anders Aslund (Anders Åslund) Tomas Grejem (Thomas Graham) Henri Hejl (Henry Hale) Sara Mendelson (Sarah Mendelson) i Kori Velt (Cory Welt). Rad na pretraživaču Google u trajanju od 15 minuta, dovoljan je da se uverite u to, da su sva gore nabrojana lica, ne prosto uticajni američki specijalisti za Rusiju, već tzv. kremljolozi (Kremlinologists). Mnogi od njih su u prošlosti bili profesionalni sovjetolozi, a od kraja Hladnog rata, počeli su da rade u formatu evroazijskih istraživanja, čiji prioritetni objekat, kao i ranije, ostaju Rusija i celokupni postsovjetski prostor – Evroazija.

Kremljolozi novog tipa

Kremljolozi formiraju svojevrsnu elitu bivših sovjetologa. Podrazumeva se, da oni do tančina shvataju ne samo nijanse rusko-sovjetske istorije, već takođe i sve tananosti odnosa između neformalnih grupa u rukovodstvu savremene Rusije – “silovika”,[1] liberala, oligarhijskih klanova, itd, uključujući njihov personalni sastav, ideološke, finansijske i kadrovske resurse, procese donošenja najvažnijih državnih odluka, političke i svetonazorne pravce, koji imaju makar i najmanji uticaj na Kremlj ili mogu da ga zadobiju u budućnosti.

Na internetu se takođe mogu naći informacije o tome da je Kačins direktor programa istraživanja Rusije i Evroazije, gorepomenutog “trusta mozgova” odnosno CSIS-a. Od 2000. do 2006. godine, on je zauzimao analognu dužnost u Karnegijevoj zadužbini u Vašingtonu (The Carnegie Endowment for International Peace), i pri tome je od 2003. do 2005. godine, bio na čelu predstavništva fonda u Moskvi. Do tada (1993-1997), Kačins je radio u Makarturovom fondu (The John D. and Catherine T. McArthur Foundation), gde je nadgledao program davanja grantova naučnicima iz bivšeg Sovjetskog Saveza.

Danas je ta inicijativa nažalost poznata po tome, što su na njenoj bazi, na celokupnom postsovjetskom prostoru, i posebno na “gorućim tačkama” Severnog Kavkaza i Zakavkazja, bile razvijene mreže monitoringa (naročito EAWARN), koje su se bavile, zarad interesa SAD, uz to rukama baš naših eksperata, sakupljanjem vrlo važnih informacija o socijalno-političkoj, etnoreligioznoj i ekonomskoj situaciji. Zato Kačins, ne po čuvenju, poznaje to o čemu piše, lično poznaje mnoge domaće političare, vodeće naučnike, politikologe i etnologe, koji su tokom mnogih godina dobijali iz njegovih ruku platu u vidu grantova.

Biografije ostalih članova grupe Rusija-2017, neobično su slične jedna drugoj. Toliko su slične, da počinje da se pojavljuje sumnja da neka instanca u SAD priprema sve te ljude za tu misiju, koju oni ispunjavaju, po tipskom, šablonskom programu. Tako Sara Mendelson, koleginica Kačinsa u CSIS-u, rukovodi u toj organizaciji inicijativom koja se odnosi na prava čoveka i bezbednost, i jedan je od ideologa međunarodne antiruske kampanje u vezi problematike ljudskih prava i Severnog Kavkaza, uključujući i projekat osnivanja međunarodnog tribunala za Čečeniju, analognog jugoslovenskom. Krajem 1990-tih, ona je radila u Karnegijevoj zadužbini u Vašingtonu i Karnegi korporaciji u Njujorku (The Carnegie Corporation of New York). U Rusiji je bila 1994-1995. godine, u svojstvu saradnika Nacionalnog demokratskog instituta u Moskvi (The National Democratic Institute's Moscow office), gde je radila sa aktivistima za ljudska prava (društvo “Memorijal” i dr.) i prozapadnih liberalno-demokratskih organizacija.

I Mendelsonova i Kačins su u različito vreme bili saradnici američkog Saveta za spoljne odnose (Council on foreign relations – CFR ), koji se u zapadnoj štampi, već nekoliko decenija, naziva ne drugačije do “tajnom svetskom vladom”.

Grejem se priključio Karnegijevoj zadužbini 1998. godine, do tada provodeći više od godinu dana u Moskvi, na diplomatskom radu (ambasada SAD, predstavništvo REND korporacije), i zauzimajući odgovorne položaje u Državnom sekretarijatu i Ministarstvu odbrane SAD. Isto kao i Mendelsonova, on ima naučno zvanje iz sovjetologije na Univerzitetu Jejl.

Aslund je od 2003. do 2005. godine, (kada je Kačins bio u Moskvi), zauzimao njegovo mesto kao rukovodilac programa proučavanja Rusije i Evroazije u Karnegijevoj zadužbini u Vašingtonu, i u različito vreme je radio u Institutu Brukings (The Brookings Institution), Kenanovom institutu za napredna ruska istraživanja (The Kennan Institute for Advanced Russian Studies). Nesrećnih 1990-tih godina, Aslund je čak bio istovremeno ekonomski savetnik tri postsovjetske vlade – Rusije, Ukrajine i Kirgizije.

Fiona Hil – u centru događaja ruske politike

Pregledajući materijale o učesnicima grupe Rusija-2017, bilo je nemoguće da se ne naleti na još jednu ličnost, koja nije direktno navedena među autorima izveštaja, ali koju u datom kontekstu u svim unakrsnim hiperlinkovima uporno izbacuje Google – Fiona Hil (Fiona Hill). Ta čarobna gospođica, pola Engleskinja, pola Škotlanđanka, državljanka SAD, prijateljica Kačinsa i Mendelsonove, s pravom se smatra za jednog od najuticajnijih kremljologa, a takođa za eksperta za probleme ruskog Severnog Kavkaza. Njen radni staž uključuje rad na Harvardskom univerzitetu 1990-ih godina, gde je bila rukovodilac projekta za izučavanje etničkih konflikata u zemljama ZND-a (u to vreme dok je Kačins stvarao mreže monitoringa, koje su se bavile skupljanjem podataka o tim istim konfliktima), rad na Brukings institutu, u fondu “Evroazija” (The Eurasia foundation), Institutu “Otvoreno društvo” DŽordža Sorosa (The Open Society Institute).

Hilova je naučila ruski jezik tokom stažiranja u Moskvi, na institutu Marije Terezije. Kao član redakcijskog kolegijuma servisa novosti na ruskom jeziku Washington Profile, učestvovala je u susretima predsednika Rusije Vladimira Putina sa stranim novinarima u okvirima debatnog kluba “Valdaj”.

Upravo zahvaljujući Hilovoj, u najvećem stepenu postaje jasna ta institucionalna sredina, u kojoj se stvarao izveštaj koji mi analiziramo. Stvar je u tome, što danas ona rukovodi sekcijom ruskih i evroazijskih istraživanja u američkom Nacionalnom obaveštajnom savetu (National Intelligence Council – NIC). Kako sledi iz materijala njegovog oficijelnog sajta, Hilova de facto nadgleda rad ključne međuresorne grupe (task force) ili, u drugoj terminologiji, operativnog centra (operational centre), koji se bavi ruskom i šire – evroazijskom problematikom zarad interesa višeg političkog rukovodstva SAD. Centar objedinjava, s jedne strane, analitičare američkih specijalnih službi, a sa druge – vodeće sovjetologe i kremljologe iz nevladinih organizacija.

Ko tačno ulazi u tu ekipu, mi naravno ne znamo, i ne možemo znati, ali učesnici projekta Rusija-2017, uzimajući u obzir njihovo lično poznanstvo sa Hilovom, i druge autobiografske podatke, prosto su idealni kadrovi. Ali, ako je to tako, a najverovatnije jeste baš tako, onda je publikovani izveštaj pod patronatom CSIS-a, o alternativnim scenarijima budućnosti Rusije, vrlo ozbiljan dokument, pripremljen u bliskoj saradnji sa NIC. U skladu sa tim “dnevnim redom”, sa većim stepenom verovatnoće, u doglednoj budućnosti, delovaće cela mreža atlantističkog uticaja u našoj zemlji (kako po liniji specijalnih službi, tako i po liniji nevladinih organizacija).

Šta su hteli da kažu programeri izveštaja političkom rukovodstvu SAD i celom ostalom svetu? I šta su oni zaista rekli? Šta nije ušlo u publikovanu varijantu? I kako o tome doznati? Pređimo na ono glavno...

Neopterećujući čitaoca direktnim prepričavanjem teksta, probaćemo da razumemo njegove konceptualne osnove, o kojima se otvoreno (isključujući nekoliko pasusa), u uvodnom delu, praktično nigde ne govori. Pažljiva analiza dozvoljava da se utvrdi, da je na metodološkom planu, dokument fundiran pomoću veoma osobenog sistema svetonazornih koordinata, u koji su američki eksperti ucrtali osnovne ideološke projekte savremene Rusije i njihove nosioce (partije, grupe, pojedinačne ličnosti). Jedna od osovina tog koordinatnog sistema određena je parom suprotnosti – liberalni (liberal) – neliberalni (illiberal), dok je drugi par – nacionalisti (nationalists) – internacionalisti (internationalists). Obim spomenutih pojmova (liberalni/neliberalni, nacionalisti/internacionalisti) biće razjašnjen tokom našeg izlaganja.

Prvi scenario – liberalni internacionalizam

Najpovoljniji scenario, koji u maksimalnoj meri odgovara američkim nacionalnim interesima (ocena 5), ali pri tome najmanje verovatan, sa stanovišta analitičara grupe Rusija-2017, jeste dolazak na vlast “liberalnih internacionalista” (liberal-internationalists). U patriotskom rečniku, za označavanje te grupe, po pravilu, koriste se takvi sinonimi kao što su “kosmopoliti”, “zapadnjaci”, “ultraliberali”. Po mišljenju američkih eksperata, figure sa najviše simbolike ovde su Boris Njemcov, Grigorij Javlinski, Mihail Hodorkovski, a takođe, Mihail Kasjanov i Gari Kasparov.

Konstatujući, da je verovatnost njihove pobede bliska nuli (recimo, otprilike 2% što su još jednom potvrdili decembarski izbori za Dumu, gde je dati politički segment predstavljala partija “Desna stvar” - nema u srpskom jeziku adekvatnog prevoda, prim. N.V.), tvorci izveštaja, ipak, ne gube nadu da će biti ponavljanja “obojene revolucije” u Rusiji, u vrlo bliskoj perspektivi. U pomoć ljudima “dobre volje” doći će viša sila (wild cards), a naročito sasvim nepovoljna ekonomska konjunktura na svetskom tržištu energenata. Ona se formira posle serije prirodnih kataklizmi, koje primoravaju SAD i druge zemlje Zapadne Evrope da pređu na alternativne izvore potrošnje energije. Kao rezultat, dolazi do padanja cene nafte do 20 dolara za barel, i kao posledica, do sistemske finansijsko-ekonomske krize u Rusiji.

Ali čak i kod tako optimističke i skoro nerealne prognoze (sa naftnim fjučersima za mart 2012. godine, već se trguje skoro za 120 dolara), zajedno sa krajnjom neefikasnošću državne vlasti za vreme sadašnjeg predsednika, Amerikanci odvajaju skoro četiri godine pa da rusko društvo minimalno sazri za podršku otvoreno prozapadnom političkom pravcu – predaji geopolitičkih pozicija Moskve u svetu, demontaži nuklearnog arsenala, teritorijalnom raspadu zemlje na manje formacije, eksportu energetskih resursa u inostranstvo po dampinškim cenama. “Liberalni internacionalizam” – to je integracija ostataka raspadajuće federacije u “zlatnu milijardu” sa “nejakih pozicija”.

Drugi scenario – liberalni nacionalizam

Najverovatniji, i u principu, sasvim prihvatljiv za SAD scenario (ocena 4), jeste dolazak na vlast takozvanih “liberalnih nacionalista” (liberal-nationalists). Po mnogim parametrima, taj ideološki projekat nastavlja Putinov kurs, spajajući razvoj liberalno-demokratskih institucija sa jakom ruskom državnošću. Ipak, američki analitičari stavljaju akcenat na to, da će u datom slučaju, odlučujući značaj imati definitivan odlazak Putina sa političke arene, koji bi samo i bio jemstvo realizacije ovog scenarija. U sadašnjem broj jedan kandidatu za predsednika, na nivou njegove individualne psihologije, arhetipova nesvesnog, lične sudbine, tvorci izveštaja intuitivno osećaju nekakvu identitetsku smicalicu (u originalu identitaristskiй podvoh – prim. N.V), govoreći zato o “putinizmu bez Putina” (putinism without Putin). Ali, detaljnije o tome nešto kasnije.

Realizacija nacional-liberalnog plana, u dugoročnoj perspektivi, dovešće do toga da će Rusija jačati svoju nacionalnu komponentu (otuda – “nationalists”), sprovodeći sve više i više nezavisnu spoljnu politiku, reformišući armiju, povećavajući stepen blagostanja stanovništva i pretvarajući se na taj način, u jedan od regionalnih centara “civilizovanog sveta”. Ipak, pri tome, ona neće podvrgavati sumnji “globalna pravila igre” i aksiome liberalnog svetskog poretka (individualističkog i egoističnog), koji se utvrđuju isključivo u Vašingtonu (otuda – “liberal”).

Drugim rečima, to je integracija “regionalne države” u “zlatnu milijardu” sa “jakih pozicija”. Kada posedujete moćnu ekonomiju, smrtonosno nuklearno oružje i “energetsku batinu”, možete pretendovati na počasnije mesto kod kolača koji mezi “zlatna milijarda”. I Amerikanci su spremni da pođu u susret takvim zahtevima. Za ključnu figuru u tom kontekstu, smatra se Dmitrij Medvedev u spoju sa Sergejem Nariškinim. Ideološko uobličenje tog kursa jeste projekat “suverene demokratije”, otprilike u tom vidu kako ga je predložio Vladislav Surkov, i kako ga je razrađivao časopis “Ekspert”.

Treći scenario – neliberalni nacionalizam

Pošto je relativno malo verovatan, ali ipak realniji od pobede “kosmopolita” (liberal-internationalists), dati scenario razmatra mogućnost dolaska na vlast “neliberalnih nacionalista” (illiberal – nationalists), koji su, po mišljenju Amerikanaca, tzv. siloviki iz Putinovog okruženja (Sečin, Patrušev, Ivanov, Ustinov i dr.).

Posle ubistva ponovo izabranog predsednika, u zemlji počinju narodni nemiri, stihijski neredi, socijalni haos. Rukovodioci specijalnih službi uzimaju kontrolu situacije u svoje ruke, i surovim, represivnim merama, sve do pucanja na masovne manifestacije, uspostavljaju poredak. Na tom talasu, oni isturaju na izborima kandidaturu svog štićenika, predsednika RAO RŽD (ruskih želeleznica – prim. N.V.) Vladimira Jakunjina, koji postaje predsednik Rusije. “Jedinstvena Rusija” menja ime u “Slava Rusiji”, a “siloviki” počinju da sprovode nacionalističku politiku pod parolom “Rusija Rusima”. Počinje masovna deportacija ilegalnih imigranata, u prvom redu Kavkazaca. U severnokavkaskim republikama počinju čistke velikih razmera među muslimanima, lokalnim nacionalistima, klanovskim elitama. De facto, Rusi stiču privilegovan položaj među drugim narodima Rusije.

Uspostavlja se autoritarni oblik vladanja, pri kojem društvom vladaju tajne službe i strah. Razvija se vrlo velika kampanja protiv korupcije. Nastavlja se sa stvaranjem državnih korporacija, što se dopunjava nacionalizacijom prirodnih monopola. Bez obzira na spoljnopolitičku konfrontaciju sa Zapadom i izolacionizam, Moskva s vremenom postaje vrlo veliki finansijski, ekonomski i politički centar regionalnog značaja, čija je dalja civilizacijska ekspanzija (čak i u okvirima ZND-a) ipak limitirana nacionalističkim ideološkim orijentacijama i odsustvom privlačnog svetonazornog projekta za druge narode.

Paradoksalno, ali i ovakvom ekstravagantnom, neliberalnom i na prvi pogled antiameričkom scenariju, autori izveštaja daju nesumnjivu prelaznu ocenu (ocena 3). Stvar je u tome, po njihovim prognozama, da zavisnost ruske ekonomije od eksporta energenata u inostranstvo, a takođe i potreba za novim tehnologijama, neće dozvoliti “neliberalnim nacionalistima” da definitivno raskinu sa Zapadom. Štaviše, nacionalistička politika Kremlja u dugoročnoj perspektivi, ometaće eksport ruskog uticaja izvan granica države i dovešće do rasta separatističkih tendencija unutar nje, pre svega, na Severnom Kavkazu. Nagli porast islamskog fundamentalizma, koji će najverovatnije biti povezan sa Al-Kaidom, formiraće novu globalnu pretnju, protiv koje se Rusija i Zapad mogu boriti samo zajedno.

Na taj način, sva tri scenarija koji opisuju dolazak na vlast različitih političko-ideoloških snaga, u dugoročnoj perspektivi, pokazuju se kao sasvim prikladni za strateške interese SAD, istina, u različitom stepenu. Zajedno s tim, ne sme se zaboraviti da mnoge tzv. objektivne tendencije koje su postavljene u tu analizu, u stvari, i nisu tako objektivne. One predstavljaju pre “uska grla” savremene ruske državnosti, i udaru po njima, uz adekvatnu reakciju, sasvim se može parirati. Zadatak suprotne strane, sadržaće se u tome, da te skoro virtualne tendencije pretvori u postojane trendove. Zapad će nesumnjivo produžiti da podržava prozapadnu opoziciju u Rusiji (“liberalne internacionaliste”), koristeći je kao instrument pritiska na političku elitu (“liberalne nacionaliste”), težeći da minimizira “nacionalnu” i ojača “liberalnu” komponentu.

Paralelno, pre svega na Severnom Kavkazu, biće inspirisani konflikti između ruskog i autohtonih naroda, čemu, na fonu neefikasne imigracione politike federalnog centra, potpomaže provokativna delatnost radikalnih nacionalističkih organizacija (tipa DPNI – Pokret protiv nelegalne imigracije, prim. N.V.), odgovornih za pogrome u Saljsku, Kondopogi, Stavropolju (“neliberalni nacionalisti”). Kriza velikih razmera u tom višenacionalnom i multikulturnom regionu, po logici američkih specijalista za Kavkaz iz grupe Rusija-2017, odgovara SAD, pošto omogućava ne toliko slabljenje naše zemlje, koliko njeno očuvanje u orbiti evroatlantskog uticaja. Možda se upravo time objašnjava sasvim uzdržana, da ne kažemo pozitivna reakcija Vašingtona na izjavu Doku Umarova o ukidanju čečenske republike Ičkerije i stvaranju Kavkaskog emirata.

Četvrti scenario?

Zapravo, četvrti scenario u tekstu izveštaja nije predstavljen, autori izveštaja su ga izostavili iz nekih svojih razloga. Ipak, sama metodologija koja je korišćena pri njegovoj pripremi, pruža mogućnost da se samostalno rekonstruiše četvrti scenario. Ostao je upražnjen još jedan sektor – mesto za “neliberalne internacionaliste” (illiberal internationalists). Uzimajući u obzir racionalnost i doslednost anglosaksonskog mišljenja, teško je poverovati, da su oni (misli se na autore – prim. N.V.) mogli da na njega zaborave.

Očigledno je da su autori izveštaja namerno izostavili četvrti scenario prilikom publikovanja, kao najopasniji i najneprijatniji za SAD, ostavivši ga za službenu upotrebu negde u resoru Hilove. Hajdemo sami da pokušamo pronaći nedostajuće elemente te interesantne mozgalice!

Ponovo pročitavši dokument, pripremljen od strane grupe Rusija-2017, u oči upada jedan detalj, koji se pri prvom upoznavanju sa tekstom čini da je od malog značaja. Na strani 4. američki eksperti ipak upotrebljavaju sintagmu “illiberal internationalism” (“neliberalni internacionalizam”), prvo, zarad označavanja onog zajedničkog, što povezuje ujedno carski i sovjetski period otadžbinske istorije, i drugo, zarad fundamentalne karakteristike – i to principijelno – putinovskog režima. Iza menjanja političko-pravnih fasada, počinjući od od ruske države Ivana III i ruske imperije Petra I, sve do sovjetske državnosti Josifa Staljina, zapadni sovjetolozi uvek su nepogrešivo odgonetali delovanje jedne te iste sile – ruskog naroda – obdarenog osobenom vaseljenskom misijom (Moskva – Treći Rim), koja se realizovala u istoriji u najparadoksalnijim formama.

Upravo je Putin, po mišljenju autora izveštaja, posle gorbačovsko-jeljcinovskog teškog vremena, obnovio, čini se, izgubljene linije dubinskog kontinuiteta između belih, crvene i savremene etape ruske državnosti. Apogej i istovremeno providencijalni simbol tog procesa postalo je potpisivanje akta o kanonskom opštenju između RPC i Crkve u rasejanju (u originalu – zarubežnikami – prim. N.V.) “Neliberalni internacionalizam” – to je tajna formula ruskog identiteta.

Sa jedne strane, Rusi su oduvek bili imperijalan narod, kome je tuđa etnička i nacionalna oholost, koji je otvoren za spoljnu ekspanziju, za integraciju drugih naroda u svoj civilizacijski projekat (otuda – “internationalism”). Rus – to je posebno stanje duha, kojim se može prožeti svaki čovek. Ruski – to je jedini pridev u našem jeziku, koji se koristi za označavanje kulturno-civilizacijskog identiteta, što je dalo život takvim zadivljujućim “internacionalnim sintagmama” kao što su “ruski Tatarin”, “ruski Jevrejin”, “ruski Čečen”. Zato su i globalni komunistički projekat, koji je imao odjeka u celom svetu, i čak Treća Internacionala, na Zapadu, u svoje vreme, interpretirani kao prikriveni instrumenti realizacije ruskih geopolitičkih interesa.

Sa druge strane, arhetipovi našeg kolektivno nesvesnog, naše kulturne vrednosti, uvek su bili suprotstavljeni zapadnim – sabornost/individualizam, religioznost/ateizam, traganje za pravdom/legalnost, solidarnost/egoizam, socijalizam/liberalizam (otuda – “illiberal”). Ovaj svetonazorni dualizam, čiji koreni sežu do podele crkve na Zapadnu i Istočnu, nikada i nije bio prevaziđen. Primivši od Vizantije u XV veku štafetu čuvara istinske vere i postavši “Trećim Rimom”, Moskva istrajno odbija da skrene sa tog puta.

Upravo je ukazana perspektiva, po našem mišljenju, i prepala analitičare iz grupe Rusija-2017. Kroz spoljašnje liberalno-demokratske atribute savremene Rusije (“liberalni nacionalizam”) oni su detektovali zabrinjavajuću tendenciju preporoda, po formi imperijalne, a po sadržaju neliberalne (pravoslavno-religiozne) linije. Pri tome, pomeranje države u tom pravcu još nije počelo, pošto na nivou elite, gde kao i ranije dominiraju oligarsi i birokrate, odsustvuju bilo kakvi ozbiljni institucionalni subjekti, koji su sposobni da sprovode tu liniju.

Bez te linije preostaje samo postjeljcinska zemlja, razdirana borbom klanova za sfere uticaja, i bespomoćan narod pred liberalnom sugestijom Zapada. Otuda koncepcija “putinizam bez Putina”.

U savremenoj Rusiji, najviše uznemirujući i najnepredvidljiviji element jeste Vladimir Vladimirovič Putin, čovek koji razgovara sa ruskom istorijom, “providencijalni čovek sudbine”, kako se jednom izrazio francuski pisac-metafizičar Žan Parvulesko. Šteta, što Rusija nije i stekla takvog Putina. I po svoj prilici neće ni steći. Pitanje o tome, kakav će se scenario realizovati u Rusiji posle marta ostaje tako otvoreno.

Preveo sa ruskog: Nebojša Vuković

http://www.evrazia.org/article/1902

[1] Siloviki – rukovodioci i visoki funkcioneri resorâ sile (policije, vojske, obaveštajnih i bezbednosnih službi).