недеља, 30. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Чавизам након Чавеза
Савремени свет

Чавизам након Чавеза

PDF Штампа Ел. пошта
Ксавијер Коралес   
среда, 16. јануар 2013.

Трка за преузимањем славе револуције у Венецуели 

(Foreign Affairs, 4. 1. 2013)

Више од једне деценије Чавезова популарност је остала висока због веома јаке подршке сиромашних у земљи. Али његове стратегије да се придобију најсиромашнији достигле су своју границу. Сада будућност социјалистичког председника зависи од његових контрапродуктивних и шизофрених односа према приватном сектору Венецуеле.   

Ових дана влада Венецуеле је заузета припремама за реинаугурацију вољеног председника земље Уга Чавеза и такође припремама за његову сахрану. Чавез који је био у кабинету 14 година је поново изабран по трећи пут у октобру 2012. Предвиђено је да он положи заклетву још једном 10. јануара[1] али Чавез је болестан од неоткривеног облика канцера још од 2011. и након вишемесечних извештаја штампе који су извештавали да се његово здравствено стање поправља из дана у дан, влада је 30. децембра објавила да су се нове компликације јавиле након четврте операције у Хавани. Претпостављајући да је Чавез још увек на Куби и да је жив, можда неће успети да стигне на церемонију сопствене инаугурације.     

Устав Венецуеле пружа одређене смернице шта је у том случају потребно учинити. Уколико председник премине, потпредседник (у овом случају Николас Мадуро, јавно признати комуниста) ће преузети кабинет. Он ће затим сазвати нове изборе у периоду од 30 дана. Уколико Чавез преживи али не може да присуствује инаугурацији, већина правника се слаже да председник Националног већа (Диосдадо Кабело, који ће највероватније бити поново изабран на то место на изборима 5. јануара) треба да преузме лидерску позицију. Уколико затим влада изгласа да је изабрани председник само “трајно одсутан” , Кабело ће владати 90 дана што ће бити продужено за још 90. Уколико уместо тога објави да је изабрани председник “одсутан” Кабело ће Уставом бити обавезан да прогласи превремене изборе.     

Чини се да је влада на губитку. Она организује црквене процесије, објављује злокобне изјаве и припрема земљу за живот без Чавеза. Али она је такође објавила да ће Чавез бити ускоро поново изабран у било ком случају. Кабело је обећао да ће влада смислити нешто – можда да Чавез положи заклетву неког другог дана, или у одсуству. Чак је наговештена као могућност да се Врховни суд пресели на Кубу и да тамо умирући председник положи заклетву

Резултат ових збрканих порука је емоционалан и политички конфузан. Емоционалну конфузију је лако разумети: од чависта се тражи да гаје наду и тугу истовремено (опозиција је такође пуна наде и туге али из супротних разлога). 

Политичка конфузија у међувремену није од малог значаја. Невољност владе да прихвати да Чавез највероватније не може бити инаугурисан је произвела непотребну несигурност. Неодлучност је вероватно резултат борбе за моћ унутар саме Чавезове партије, Уједињене социјалистичке партије Венецуеле. Унутар ПСУВ[2] врло добро знају да временски термин објаве председниковог одсуства (било да се оно догодило пре или на дан инаугурације) и врста одсуства (трајно или привремено) одређује ко ће добити контролу као наследник, Мадуро или Кабело а свако од њих води другачију фракцију.  

Чавез је изјавио да преферира да га наследи Мадуро у децембру, током викенд посете Каракасу у паузи између терапија. Али чини се да се остатак партије не слаже са овим. Мадурови противници верују да је он сувише близак са Кубом а да је с друге стране сувише удаљен од Венецуеле. Као министар иностраних послова од 2006. Мадуро је већину свог времена провео ван домовине у неколико протеклих година. Кабело такође поседује противнике. Захваљујући његовој војној каријери, државни гувернер, и министар јавних радова, сматра да је он у савезништву са мање славним елементима револуције у Венецуели: корумпираним бизнисменима и војним званичницима који су профитирали у својим односима са државом.    

Ко год буде узео узде имаће задатак да одржи Чавизам живим. Шта то значи, наравно зависи од тога на коју страну политичког спектра ће се определити. Елиас Хаја, водећи чависта, недавно је написао проглас у коме је дефинисао термин као неко ко поседује ”љубавну везу” са лидером који никада није издао Венецуеланце и који их је научио да ”имају право на свако право”. Чавез је напорно радио на томе да култивише ту афекцију у последњих неколико година. Љубав-узајамна љубав- је била део његове кампање за реизбор у виду слогана а венецуеланска застава у облику срца је била његов лого. Чак је и Мадуро захваћен овим расположењем резултате изборе назвао ”актом љубави” Венецуеланаца према њиховом “команданту председнику”.     

Али у очима опозиције, Чавез је изабрани деспот- неко ко користи своју популарност да уруши владавину закона. За њих је непојмљиво да су наводно револуционарни Венецуеланци толико очарани лидером који заправо погоршава болесни систем који је његова револуција требало да замени. Другим речима, Чавезова главна домаћа заоставштина – и нешто са чим ће његови наследници морати да се носе- биће веома поларизована нација.  

Наравно, присталице и противници Чавеза имаће различите импресије о Чавезу али сви ће се сећати његових трошкова: социјализам никада није имао толику куповну моћ. Чавез је веровао да ће разбацивањем новца решити сваки проблем. Такав став је изазвао најимпресивнији потрошачки бум кога је Венецуела икада видела. Од Чавезових трошкова профитирали су многи сектори укључујући средње класе и многобројну елиту, али Венецуеланци ће се највише сећати његових издатака за социјалну заштиту. Током 14 година колико је он председник, Чавез је покренуо више од 27 мисија, име које је његова влада дала социјалним програмима. Мисије су продате како би се помогло сиромашнима, али нико у влади никада није бринуо о томе да ли ће профит оправдати инвестиције или да ли ће главни корисници заиста и профитирати.

У било ком степену опозиција је наглашавала да социјални трошкови подривају Чавезове изборне победе. Чависти се слажу. Ипак немогуће је замислити било ког Чавезовог наследника који би имао склоности ка необузданој дарежљивости коју је Чавез имао. То је двоструко питање које се односи на вредности и капацитете. Чак и земља која се купала у кешу, као што је Венецуела још од 2004. Чавесови трошкови оставили су за собом забрињавајући ниво дуга, фискалног дефицита, и зависности од увоза. Ко год буде наследио Чавеза мораће да направи економска прилагођавања, да употребимо фразу Међународног монетарног фонда. И чинити то он ће само још више нагласити поделу унутар чавизма. Једна фракција ће желети да сачува армију. Друга ће желети да сачува нафтни сектор. Остали ће желети да очувају мисије. Биће немогуће учинити све то у исто време а то значи само једну ствар: након грандиозне сахране, уколико она буде била, помаља се невоља.

Проблеми који се назиру постављају питање одакле је Чавез добио новац за све своје трошкове. Одговор је од Сједињених Држава. Насупрот увреженом мишљењу Чавесове навике трошења могу се мерити једино са његовим навикама продаје. Између 1999. и 2011. венецуелански извоз ка Сједињеним Државама, углавном нафта и њени деривати, износили су укупно 341 милијарду долара. Ово је непревазиђено велика сума за антиимперијалистички бастион који има популацију од само 29,2 милиона људи. Заиста, Венецуела је скоро зависна од продаје нафте Сједињеним Државама као што је била и пре Чавеза.

А то указује на главни аспект Чавезове заоставштине. Он жели да буде упамћен као најистакнутији антиамерички лидер кога је свет видео након Фидела Кастра. У стварности Чавез је прекинуо са Фиделовим приступом империји јенкија још раније. Да будемо сигурни, Чавез је уживао провоцирајући Американце али само до одређене тачке и никада толико да САД успоставе ембарго на његова плећа. Тако је он играо свој антиамериканизам конзервативно: он је подржавао антиимперијалистички ФАРЦ[3] покрет у Колумбији али је такође успевао да одржи добре односе са колумбијском владом. Он је сарађивао са Ираном али је такође задржао добре односе са проамерички оријентисаним Саудијцима. Осим тога он је избегавао нуклеарно наоружање.  

За човека који је провео толико свог времена вербално претећи Америци, Чавез је учинио незамисливо мало да је заиста казни. Настављајући са својим јавним анатемисањем САД он је имао много прилика да пресече доток нафте и да присили Сједињене Државе да обесхрабри америчку инвазију Авганистана и Ирака којима се противио; да оконча ембарго на увоз оружја у Венецуелу; да држи подаље Сједињене Државе од регионалних сукоба за вођством Организацијом америчких држава; да заустави Сједињене Државе да се удруже са Колумбијом током њиховог упада у Еквадор 2008; или да казни САД због њиховог пасивног поступања током пуча у Хондурасу којим је свргнут провенецуелански председник. Да, Чавез је доста претио али никада није ишао даље од предузимања било какве акције осим протеривања амбасадора Сједињених Држава и повећања продаје нафте Кини у замену за кредите. Све у свему, нафта никада није престала да тече на север према Сједињеним Државама

Чавез је схватио да ће његова скупа револуција захтевати америчко нафтно тржиште и да он не може да угрози приступ том тржишту. Уколико он премине ускоро он треба бити упамћен као поуздани нафтни партнер Сједињених Држава- ултимативни продавац. Истина радикали широм света воле Чавеза због његовог антиамериканизма а Чавез је без сумње волео своје радикалне присталице – али вероватно не толико колико је волео да добија доларе од продаје нафте Америци. Жељни да га опонашају следбеници револуције ће следити његов пример. С обзиром на то да постоје ограничења на кинеском тржишту за венецуеланску нафту, очување приступа америчком нафтном тржишту остаће тако неизмењени циљ Чавистичких револуционара. Антиимперијализам ће дуго живети у Венецуели, али само докле остане привржен конзервативним променама које је Чавез измислио.   

Ксавиер Коралес је профессор политичких наука на колеџу Амхерст. Он је ко-утор књиге (заједно са Корлосом А. Ромером) “Америчко-венецуелански односи од 1990-их: Носити се са безбедносним претњама средњег нивоа" (Routledge, 2013)

Са енглеског превео: Владимир Јевтић


[2] PSUV, шпански. Partido Socialista Unido de Venezuela. Уједињена социјалистичка партија Венецуеле. Прим. прев.

[3] FARC, шпански, Fuerzas Armadas Revolucionarias de Colombia, Војно револуционарне снаге Колумбије. Прим. прев. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер