Bušovi dobrovoljni mučitelji

Objavljeni dokumenti ne otkrivaju konkretne slučajeve; oni su isuviše dobro poznati svakome ko je to svojevremeno hteo da zna. Ali, donose neke informacije o načinu kako su izvršene neke torture, i kako su je shvatali agenti koji su je primenjivali.

Najviše iznenađuje postojanje neverovatno detaljne normative, formulisane u uputstvima CIA i na svoj način preuzete od pravnih vlasti vlade DŽordža Buša. Do sada je bilo moguće zamisliti da su ovakve radnje dokaz onoga što se obično naziva “gađenjem”, nenamerni prekršaji normi izazvani hitnom potrebom trenutka. Naspram toga, ono što se zapaža iz tek objavljenih dokumenata je to da se radi o postupku uređenom do najsitnijih detalja, u milimetar, savršeno vremenski određenih.

Dakle, ima 10 oblika torture, kasnije povećanih na 13. Dele sa na tri kategorije, a svaka od njih sa različitim stepenom intenziteta: pripremne (svlačenje do gola, manipulacija hranom, oduzimanje sna), korektivne (udarci), i prinudne (tuširanje hladnom vodom, zatvaranje u sanduke, potapanje u kade).

U slučaju šamaranja, prema ovim uputstvima istražitelj treba da udara razdvojenih prstiju, i u tačku na jednakoj udaljenosti od vrha brade i donjeg dela ušne školjke. Hladan tuš nad golim zatvorenikom može da traje 20 minuta ako je voda 5º, četrdeset minuta ako je 10º, a čak 60 minuta ako je voda na 15º.

Oduzimanje sna ne bi trebalo da traje duže od 180 sati, ali posle odmora od osam sati, može da se nastavi.

Potapanje u kadu može da traje do 12 sekundi, i u toku perioda koji ne bi trebalo da bude duži od dva sata dnevno, i sve to u toku 30 dana (jedan posebno otporan zatvorenik trpeo je ove muke 183 puta u martu 2003).

Zatvaranje u sanduk malih dimenzija ne bi trebalo da traje duže od dva sata, ali ako sanduk omogućava da zatvorenik stoji, može da se produži do punih osam sati, i 16 na dan. Ako se unutra ubaci neki insekt, zatvoreniku ne sme da se kaže da ubod može da bude bolan ili čak smrtonosan. I tako redom, stranica za stranicom.

Iz tih dokumenta smo takođe saznali kako se obučavaju mučitelji. Većina ovih tortura je prepisana iz programa koji slede američki vojnici kad se pripremaju za suočavanje sa ekstremno teškim situacijama (što omogućava odgovornima da zaključe da se radi o potpuno izdrživoj vežbi). Što je još važnije, mučitelji se biraju između onih koji imaju “dugo školsko iskustvo” u ovakvim vrstama vežbi, drugim rečima, sami mučitelji su bili mučeni u prvoj fazi svoje obuke. Posle toga, intenzivni kurs od četiri nedelje je dovoljan za pripremu za novi posao.

Nezamenjivi saradnici mučitelja su pravni savetnici, čiji je zadatak da garantuju legalnu nekažnjivost svojih kolega. To čini još jednu novost: tortura se ne predstavlja kao prekršaj uobičajenih normi, žalostan ali razumljiv, već se pretvara u sopstvenu legalnu normu. U tom slučaju, pravnici primenjuju niz tehnika. Da bi se oslobodili zakona, ispitivanja bi trebalo da se vrše van nacionalne teritorije SAD, mada mogu da se izvrše i u američkim bazama u drugim zemljama.

Onako kako se zakonski definiše, tortura implicira nameru da izazove veliku patnju. Prema tome, mučiteljima se savetuje da negiraju prisustvo takvih namera. Dakle, ne šamara se zatvorenik da bi se naneo bol, već da se zaskoči i ponizi. Što se tiče zatvaranje u sanduk malih dimenzija, ne radi se izazivanju čulnog poremećaja, već izazivanje određenog utiska neudobnosti.

Mučitelj uvek treba da insistira na svojoj “dobroj nameri”, na svojim “iskrenim uverenjima”, i na razložnosti svoji pretpostavki. Sistematski treba koristiti eufemizme: “pojačane tehnike” umesto tortura, “stručnjak za ispitivanje” umesto mučitelj.

Takođe se izbegava ostavljanje fizičkih tragova i iz tog razloga, prednost se daje mentalnoj destrukcija nad fizičkom; takođe će se smesta uništiti mogući snimci ili vizuelne zabeleške takvih sesija.

I drugi kolektivi sarađuju u primeni torture; zaraza se širi izvan ograničenog kruga mučitelja. Osim pravnika i njihovog rada, u dokumentima se sistematski pominju psiholozi, psihijatri i lekari (obavezno prisutni prilikom svakog mučenja), zatim žene (mučitelji su muškarci, ali poniženje je veće, još teže, ukoliko ima prisutnih žena), i profesori univrziteta koji daju moralna, zakonska ili filosofska opravdanja.

Koga danas treba smatrati odgovornim za ovo izopačenje zakona i najelementarnijih moralnih principa?

Dobrovoljni izvršitelji tortura su manje krivi od onih na visokim položajima i sudija koji su to opravdali i podstakli; a ovi su istovremeno manje odgovorni od onih koji su, imajući vlast u rukama da donesu političke odluke, tražili da se ovako postupa.

Strane savezničke vlade, pre svega evropske, takođe imaju svoj deo odgovornosti; uprkos tome što su uvek bili u toku sa postojanjem ovakve prakse i tome da su imale koristi od informacija dobijenih ovakvim metodima, nikada, ni pre ni sada, nisu uložile ni najmanji protest, čak nisu dale ni minimalni znak osude. Ćutanje je odobravanje. Treba li ih staviti na optuženičku klupu?

U jednoj demokratiji, osuda političara je u tome da im se oduzme vlast ne birajući ih ponovo. Što se tiče ostalih profesionalaca, očekuje se da im njihove kolege nametnu kaznu, jer, ko bi hteo da bude učenik ovakvih profesora, pacijent ovakvog lekara ili da mu sudi ovakav sudija?

Ako se želi razumeti zašto su ti hrabri Amerikanci tako lako prihvatili da postanu mučitelji, ništa ne vredi pokušavati da se nađe neki argument u mržnji ili prastarom strahu od Muslimana ili Arapa. Ne. Situacija je mnogo gora.

Upravo objavljeni američki dokumenti nam pokazuju to da, uvek kada čini deo kolektiva i kada je podržan od njega, bilo koji čovek koji ispunjava otmene principe koje diktira “osećanje dužnosti”, nužna “odbrana otadžbine”, ili koji dozvoli da ga odvuče elementarni strah za život i dobrobit njegove porodice, može da postane mučitelj.    

(El Pais; preveo Branislav Đorđević)