Bugarska podvala

Dvadeset godina nakon sloma komunizma i dve godine nakon ulaska u Evropsku uniju, Bugarska nije ispunila očekivanja svojih partnera. Uprkos nedavnih „sankcija“, onemogućavanja da koristi sredstva pristupnih fondova zbog dokazanih prevara, nepoverenje članica EU ide dotle da se čak pominje i primena zaštitne klauzule u oblasti sudstva u skladu sa čl. 38. Ugovora o pristupanju EU. Dugi niz godina pravosudni sistem Bugarske, stub svake demokratije, prema oceni EU, potkopavan je tihom kriminalizacijom i korupcijom i to se više ne može „gurati pod tepih“.

Nedavna „Afera Borilski“ je potvrdila ovu ocenu. Martin Borilski (24), mladi Bugarin, student četvrte godine prava u Parizu, u julu 2000-te, ubijen je sa 93 uboda nožem. Uprkos nepobitnim dokazima o počiniocima, koje je francuska policija pomno sakupljala i dostavila pravosuđu Bugarske, osumnjičeni za ubistvo, dvojica Bugara, u međuvremenu su uspeli da napuste Francusku, a nedavno su, u svojoj zemlji, nakon žalbe, oslobođeni optužbe! Francuske vlasti uložile su mnogo truda i profesionalnog umeća kako bi ovaj slučaj bio profesionalno odrađen na najbolji način. Ambasador Francuske prisustvovao je prvom sudskom ročištu u Šumenu, a francuski ministar pravde podsetio je svog bugarskog kolegu na obavezu da se do kraja razjasni ova afera. Ipak, pravni ishod ovog zločina, koji je svojevremeno potresao Francusku, nakon devetogodišnjeg odlaganja, prema oceni evropskih stručnjaka, više je nego razočaravajući i govori da je u Bugaraskoj na delu „izvrnuta“ pravda, kao i ocenu da je pravni sistem te zemlje teško oboleo od korupcije.

Naličje slučaja otkriva njegovo pravo lice – jedan od okrivljenih (Georgi J.) je sin bivšeg visokog funkcionera Bugarske u oblasti prosvete, danas vrlo uticajan advokat najvažnijeg obalskog grada na Crnom moru. Nema sumnje da je uskraćivanju pravde, odnosno, onemogućavanju presude, „kumovala“ korupcija, ili je odluka suda iznuđena peretnjom. Na negodovanje francuskog ambasadora, istupajuću na nacionalnoj televiziji, bugarski ministar pravde je rekao da je „pravda nezavisna“. „Nekažnjivost“ nekih, koji su evidentno počinili kriminalna dela, zbog jakih političkih veza, ali i „platežne“ sposobnosti vodi se kao lokalna specifičnost i, za sada, nema načina da se suzbije.

Godinama unazad na Balkanu, u Bugarskoj posebno, prisustvujemo posebnom fenomenu kriminalizacije države. Ovaj proces opasniji je od privrednog kriminala i korupcije koju EU s pravom osuđuje. Nakon pada komunističkog koncepta „partijske države“, državni aparat, uprava, sudstvo, policija, nisu se suštinski promenili i osposobili za obavljanje regulatorne uloge i „dobro upravljanje“, tačnije, pravna država nije u punom kapacitetu stala na noge. Zbog nedostatka političke volje i neispunjene zamene partijskih, kvalifikovanim i kompetentnim kadrovima, nove institucije su samo „preuzete“ od strane višepartijskih struktura i instrumentalizovane u korist interesnih grupa koje nastoje da dođu u posed ključnih resursa. U taj proces umešane su sve strukture vlasti – od Skupštine, Vlade, Predsedništva Republike, do opštinskih vlasti, sudova, policije, političke stranke, pa i mediji.

Objavljene su, još uvek nepotpune, liste ličnosti na odgovornim funkcijama u svim sektorima, na kojima su uglavnom ljudi koji su nekada bili u bezbednosnim službama komunističkog režima ili su sarađivali sa njima. Nekadašnji visoki rukovodioci bivših tajnih policijskih službi preobratili su se u „biznismene“. Oni danas sede uz skute vlasti i učestvuju u svim važnim tokovima, uvek u blizini onih koji udlučuju. Bugarska je mala zemlja, njena „elita“ je ograničena, u svakom sektoru svako svakog poznaje, pa tako biografije novih biznismena nije teško rekonstruisati.

Bivši američki ambasador u Sofiji dao je oštar presek stanja – „problem sa bugarskim organizovanim kriminalom je u tome što je previše dobro organizovan“. On je ukazao na povezanost bivše Državne bezbednosti, raspuštene na početku tranzicije i glavnih vođa „ekonomskih grupa“, čija zavidna imovina i nemogućnost da se dokaže njeno poreklo, izaziva ne malo čuđenje zapadnih stručnjaka.

U Bugarskoj koegzistiraju dve vrste organizovanog kriminala – jedna dolazi iz najnižih društvenih slojeva, predvođena malim gangsterima i švercerima svih vrsta, dok je druga organizovana „odozgo“, od strane obrazovanih, dobro informisanih ljudi, sa dobrim poznavanjem unosnih mreža, posebnim „kapitalom“ potrebnih veza u strukturama vlasti. Za obavljanje prljavih poslova, prvi su često u službi drugih.

Svaki klan ima svoje povlašćene sektore aktivnosti, svoju geografsku odrednicu, svoje kodove, ali, ponekada i „vukovi“ proždiru jedni druge. U dve poslednje decenije, zabrinjava to što je mala elita komunističke nomenklature uspela da bugarske predstavnike političke moći dovede u zavisnost – manipulacijama, korupcijom, može uticati na njih kako bi se donosile zakonodavne odluke koje će ih minimalno ometati u kriminalnim aktivnostima. Ne preže se ni od ubistava, kako bi se uklonila konkurencija, zastrašilo okruženje ili „podelile“ karte. Primera ima mnogo. Ubistvo 1996. ispred kuće bivšeg premijera Andreja Lukanova koji je, očigledno , bio previše dobro „obavešten“ o finansijskim resursima bivše Komunističke partije, „raspršenim“ po inostranstvu. Likvidacija „bankara“ Emila Kuleva (2005) , bliskog prijatelja sadašnjeg predsednika republike. Georgi Stoev, autor nekoliko knjiga o mafiji, ubijen je pre nekoliko meseci u gužvi na autobuskoj stanici. Novinari koji istražuju ovakve slučajeve, u najmanju ruku rizikuju da budu prebijeni, kao što to se dogodilo Ognjenu Stefanovu. Knjiga nemačkog istraživača Jirgena Rota, u kojoj sakupljeno obilje podataka, otkrila je pravo lice organizovanog kriminala u Bugarskoj. Međutim, veoma brzo, nakon bure povodom objavljivanja knjige nemačkog publiciste, odsustvo bilo kakve reakcije od strane zvaničnika, olovna zavesa tišine prekirla je slučaj i nastavila da štiti „nedodirljive“. Bilo bi pogrešno reći da su svi bugarski zvaničnici korumpirani, ali mnogi se plaše. Kada je država odsutna, na delu je snaga jačeg, kao što govori bugarska poslovica „savijena glava nije posečena“.

U svetlu ovih činjenica, da li su bugarske vlasti, levica ili desnica, sadašnje ili buduće, u stanju da dokažu političku volju shodno zahtevima EU? Kako stvari trenutno stoje – odgovor je negativan. Šta se dalje događa? Jasno je da će ponovo biti data obećanja EU, biće doneto još mnogo sofisticiranih zakona, ali, oni neće biti primenjeni ili će biti loše primenjeni. Nekoliko dokazanih slučajeva korupcije biće otvoreni kako bi zabavili javnost, kao što je nedavno bio slučaj bivšeg direktora gradskih termoelektrana u Sofiji, koji je uhvaćen sa rukom u torbi, izaći će pred lice pravde nekoliko proneveritelja evropskih fondova, neke lokalne sudije biće žrtveni jarci i – tu će se sve završiti. Jedna nada još ostaje, to je Evropa i šansa koju uvek pružaju parlamentarni izbori.

Nasuprot ovome što se trenutno događa u Zapadnoj Evropi, bugarsko javno mnjenje očekuje „više Evrope“. Izveštaj evaluacije evropskog komesara za pravosuđe i unutrašnje poslove Žaka Baroa, koji je upravo objavljen, mogao bi biti efikasna poluga za stvaranje elektrošoka pre izbora. Ako se ništa ne učini, ako Evropa ne udovolji zahtevima javnog mnjenja, obećanja bugarskih vlasti, na kraju mandata i bez daha, mogla bi ispasti samo obična podvala.

Autor je istraživač Centra za proučavanje i istraživanje administrativnih nauka (CERSA) Pariz 2, specijalista za Bugarsku

(Le Monde, 14.02.09; prevod: Z. D. Marković i D. Karađinović)