Budućnost Severne Koreje zavisi od Trampa i Si Đinpinga

Sada, kada smo ostavili iza sebe samit na vrhu u Singapuru, potrebno je da se zapitamo, šta će se desiti u neposrednoj budućnosti na Korejskom poluostrvu.

Fotografija stiska ruke Donalda Trampa i Kim DŽong Una, sigurno će da uđe u istorijske knjige. Pogled na vođe zemalja koje su do skora izgledale kao da su na rubu nuklearne krize, ganuo je mnoge u Južnoj Koreji, gde je popuštanje opasnosti sa Severa percipirano kao kraj jednog košmara. Ipak, to ne znači da su svi problemi rešeni.

Čvor sankcija

Naprotiv, istinu govoreći, nakon što su dvojica glavnih aktera napustili Singapur, čini se da je situacija postala komplikovanija nego što je bila.

Tramp i Kim su potpisali jedno saopštenje koje je veoma neodređeno, koje predviđa recipročno angažovanje kako bi se poboljšali bilateralni odnosi između dve nacije; zajedničko pregnuće „kako bi se izgradio režim stabilnog i trajnog mira“, „kompletnu denuklearizaciju“ Korejskog poluostrva, i vraćanje posmrtnih ostataka onih koji su poginuli u ratu.

Iako namere mogu da izgledaju uzvišene, ništa u saopštenju ne govori kako će ovi ciljevi da budu dostignuti. Vođe su vruć krompir samo prebacile u ruke njihovih pomoćnika. Upravo je to ono što zabrinjava – državni sekretar Majk Pompeo je izjavio u Seulu da će sankcije protiv Pjongjanga da ostanu na snazi sve dok ne bude obznanjena kompletna denuklearizacija.

Kakva denuklearizacija?

O kakvoj denuklearizaciji govorimo? Teško je odgovoriti, budući da svi nastavljaju da govore neodređeno. Ipak, kada se razgovara sa ekspertima, shvata se, da bi za jedno kompletno demontiranje nuklearnih kapaciteta Severne Koreje bio potreban period koji varira između pet i deset godina. Ali, jesmo li sigurni da Pjongjang može sebi da priušti da podnosi sankcije ceo taj period? I još, jesmo li zaista sigurni da je Kim DŽong Un spreman da uništi celokupan svoj arsenal?

Gledište Pjongjanga

Ako je propaganda još uvek značajna u Severnoj Koreji, onda možemo da budemo smireniji oko stvarne volje Kima da se angažuje u denuklearizaciji.

U uvodnom članku Rodonga, referentnog lista režima, komentarisan je susret u Singapuru kao potvrda toga kako je, u prošlosti, najveći deo sporenja između Severne Koreje i Sjedinjenih Država proisticao iz jednog dubokog osećanja nepoverenja i neprijateljstva, koje je proizilazilo iz veoma dugog niza uzajamnih nerazumevanja. U pitanju je jedno pogrešno držanje na koje su dva lidera odlučili da stave tačku, zarad mira i stabilnosti. Denuklearizacija je predstavljena kao logična posledica ponovo pronađenog mira – ako se Severna Koreja i Sjedinjene Države uzajamno obavežu da se neće napadati bez razloga; da neće dopustiti da ih savladaju predrasude; i da će stvoriti nove institucije kako bi se garantovao mir, onda će potreba za održavanjem odbrambene nuklearne sposobnosti prestati.

Uzajamne progresivne koncesije

Osim o denuklearizaciji, severnokorejski uvodni članak naglašava takođe koncept postepenih koncesija. Upravo onako kako je na početku predložila Kina – što više Pjongjang pokaže truda oko postizanja mira, više će biti nagrađen sa progresivnim popuštanjem sankcija.

Ali, jesmo li sigurni da se SAD slažu? Sigurno da Vašington ne može sebi da dozvoli da javno ublaži svoju poziciju, kako se ne bi pokazao kao zemlja koja je učinila previše ustupaka bez dobijanja za uzvrat značajnih garancija. Ipak, prosta činjenica da je Tramp leteo za Singapur i potpisao jedan tako neodređen sporazum, znači da je i predsednik Sjedinjenih Država shvatio da će pregovori biti duži i složeniji nego što se isprva predviđalo.

Šta možemo da očekujemo?

Dve su ključne tačke saopštenja – govori se o denuklearizaciji, ali se ne govori o Mirovnom sporazumu – stvar oko koje se, naprotiv, činilo, da je već postignut jedan dogovor. Zašto? Možda su baš Sjedinjene Države bile te koje su izbegle da popuste oko svega. Dakle, rekle su „da“ – denuklearizaciji, iako ne brzoj, kompletnoj i proverljivoj, ali i „ne“ Mirovnom sporazumu – Severna Koreja moraće da ga zasluži pokazujući svoju dobru volju oko nuklearnog pitanja. Takođe i prekidajući izvoz vojne tehnologije u zemlje koje međunarodna zajednica nastoji da izoluje.

Institucije i reforme

Takođe, severnokorejski uvodni članak uvodi jedan važan element – institucionalni. Na šta se misli kada se kaže da će proces stabilizacije u regionu biti institucionalizovan? Možda će biti stvorena drugačija struktura kojoj će biti dat zadatak da nadzire progres koji će da pokazuje Koreja? Ovo bi mogao da bude jedan dobar način da se ostavi više prostora Kini koja bi mogla da vodi zemlju (Severnu Koreju, prim. prevodioca) u neophodne reforme kako bi se pokrenula nacionalna privreda, birajući puteve koji su kompatibilni sa delimičnim i progresivnim popuštanjem režima sankcija.

Samo će nam vreme moći da otkrije kako će da bude vođena ova vrlo teška tranzicija. Ipak, iako izgleda da je Kim čarobno osvojio status pouzdanog lidera na naslovnim stranama novina iz celog sveta, pravi pobednici ove diplomatske bitke su Donald Tramp i Si Đinping. Uprkos svemu, uzde pregovora su ostale u njihovim rukama.

Preveo sa italijanskog: Nebojša Vuković

Izvor: https://www.panorama.it/news/esteri/perche-il-futuro-della-corea-del-nord-dipende-da-trump-e-xi-jinping/