Савремени свет | |||
Будућност Северне Кореје зависи од Трампа и Си Ђинпинга |
среда, 20. јун 2018. | |
Сада, када смо оставили иза себе самит на врху у Сингапуру, потребно је да се запитамо, шта ће се десити у непосредној будућности на Корејском полуострву. Фотографија стиска руке Доналда Трампа и Ким Џонг Уна, сигурно ће да уђе у историјске књиге. Поглед на вође земаља које су до скора изгледале као да су на рубу нуклеарне кризе, гануо је многе у Јужној Кореји, где је попуштање опасности са Севера перципирано као крај једног кошмара. Ипак, то не значи да су сви проблеми решени. Чвор санкција Напротив, истину говорећи, након што су двојица главних актера напустили Сингапур, чини се да је ситуација постала компликованија него што је била. Трамп и Ким су потписали једно саопштење које је веома неодређено, које предвиђа реципрочно ангажовање како би се побољшали билатерални односи између две нације; заједничко прегнуће „како би се изградио режим стабилног и трајног мира“, „комплетну денуклеаризацију“ Корејског полуострва, и враћање посмртних остатака оних који су погинули у рату. Иако намере могу да изгледају узвишене, ништа у саопштењу не говори како ће ови циљеви да буду достигнути. Вође су врућ кромпир само пребациле у руке њихових помоћника. Управо је то оно што забрињава – државни секретар Мајк Помпео је изјавио у Сеулу да ће санкције против Пјонгјанга да остану на снази све док не буде обзнањена комплетна денуклеаризација. Каква денуклеаризација? О каквој денуклеаризацији говоримо? Тешко је одговорити, будући да сви настављају да говоре неодређено. Ипак, када се разговара са експертима, схвата се, да би за једно комплетно демонтирање нуклеарних капацитета Северне Кореје био потребан период који варира између пет и десет година. Али, јесмо ли сигурни да Пјонгјанг може себи да приушти да подноси санкције цео тај период? И још, јесмо ли заиста сигурни да је Ким Џонг Ун спреман да уништи целокупан свој арсенал? Гледиште Пјонгјанга Ако је пропаганда још увек значајна у Северној Кореји, онда можемо да будемо смиренији око стварне воље Кима да се ангажује у денуклеаризацији. У уводном чланку Родонга, референтног листа режима, коментарисан је сусрет у Сингапуру као потврда тога како је, у прошлости, највећи део спорења између Северне Кореје и Сједињених Држава проистицао из једног дубоког осећања неповерења и непријатељства, које је произилазило из веома дугог низа узајамних неразумевања. У питању је једно погрешно држање на које су два лидера одлучили да ставе тачку, зарад мира и стабилности. Денуклеаризација је представљена као логична последица поново пронађеног мира – ако се Северна Кореја и Сједињене Државе узајамно обавежу да се неће нападати без разлога; да неће допустити да их савладају предрасуде; и да ће створити нове институције како би се гарантовао мир, онда ће потреба за одржавањем одбрамбене нуклеарне способности престати. Узајамне прогресивне концесије Осим о денуклеаризацији, севернокорејски уводни чланак наглашава такође концепт постепених концесија. Управо онако како је на почетку предложила Кина – што више Пјонгјанг покаже труда око постизања мира, више ће бити награђен са прогресивним попуштањем санкција. Али, јесмо ли сигурни да се САД слажу? Сигурно да Вашингтон не може себи да дозволи да јавно ублажи своју позицију, како се не би показао као земља која је учинила превише уступака без добијања за узврат значајних гаранција. Ипак, проста чињеница да је Трамп летео за Сингапур и потписао један тако неодређен споразум, значи да је и председник Сједињених Држава схватио да ће преговори бити дужи и сложенији него што се испрва предвиђало. Шта можемо да очекујемо? Две су кључне тачке саопштења – говори се о денуклеаризацији, али се не говори о Мировном споразуму – ствар око које се, напротив, чинило, да је већ постигнут један договор. Зашто? Можда су баш Сједињене Државе биле те које су избегле да попусте око свега. Дакле, рекле су „да“ – денуклеаризацији, иако не брзој, комплетној и проверљивој, али и „не“ Мировном споразуму – Северна Кореја мораће да га заслужи показујући своју добру вољу око нуклеарног питања. Такође и прекидајући извоз војне технологије у земље које међународна заједница настоји да изолује. Институције и реформе Такође, севернокорејски уводни чланак уводи један важан елемент – институционални. На шта се мисли када се каже да ће процес стабилизације у региону бити институционализован? Можда ће бити створена другачија структура којој ће бити дат задатак да надзире прогрес који ће да показује Кореја? Ово би могао да буде један добар начин да се остави више простора Кини која би могла да води земљу (Северну Кореју, прим. преводиоца) у неопходне реформе како би се покренула национална привреда, бирајући путеве који су компатибилни са делимичним и прогресивним попуштањем режима санкција. Само ће нам време моћи да открије како ће да буде вођена ова врло тешка транзиција. Ипак, иако изгледа да је Ким чаробно освојио статус поузданог лидера на насловним странама новина из целог света, прави победници ове дипломатске битке су Доналд Трамп и Си Ђинпинг. Упркос свему, узде преговора су остале у њиховим рукама. Превео са италијанског: Небојша Вуковић Извор: https://www.panorama.it/news/esteri/perche-il-futuro-della-corea-del-nord-dipende-da-trump-e-xi-jinping/ |