Budućnost Evrope: Korak po korak i svi zajedno (odgovor Jirgenu Habermasu)

Ne, Irci za svoje "ne" Lisabonskom sporazumu ne zaslužuju pohvalu koju im je Jirgen Habermas prošlog utorka izrekao u Süddeutsche Zeitung. Naročito s obzirom na to da o njihovim motivima, kao što je i sam Habermas primetio, možemo samo da spekulišemo.

Ali poštovanje zaslužuju. Njihovo glasanje je otvorilo pitanja koja se ne smeju zanemariti. Mi jesmo Evropljani – ali nismo pripadnici nekakvog evropskog naroda. Zbog toga je proces donošenja odluka u EU razvučen, a prenošenje demokratskih principa "jedan-za-jedan" na evropsku ravan praktično nemoguće.

Pojedinačne države imaju pravo veta, i Habermas hvali Irce što su ga upotrebili, ali upravo ono neprekidno odlaže sprovođenje koraka koji bi mogli da nas odvedu napred. Ipak, drugog puta nema. Evropska unija svoju ugovornu osnovu razvija metodom "korak po korak" i to ne iz nužde, već zato što je takav metod u skladu sa načelom da su sve njene države članice jednako suverene.

EU je tako konstruisana da par velikih država ne može da svoju volju nameće manjim državama. EU nije država i u doglednoj budućnosti to neće postati. Ako je ikada i sanjan, danas je san o saveznoj evropskoj državi odsanjan. Ne vidim da je neka evropska nacija spremna da se u ime evropske "superstrukture" odrekne vlastitog identiteta.

Danas smo suočeni sa otporima onome što je nužno da se učini. Više nijedna evropska nacionalna država ne može sama da svojim građanima garantuje slobodu, bezbednost i dobrobit. Sutra, kada opadne relativni značaj Evropske unije u njenom današnjem političkom i ekonomskom obliku, biće potrebno više, a ne manje Evrope.

Habermasu se ne dopada put kojim su Evropljani krenuli ka tom cilju. Naziva ga paternalističkim i ukazuje na dve nesporne činjenice: na to da postoji raširena nelagoda u vezi sa EU kakva danas realno postoji, i na to da je EU, po svom karakteru, projekt elita, projekt koji se ostvaruje nezavisno od ljudi, njima iza leđa i iznad njihovih glava.

Referendum koji bi se održao istovremeno u čitavoj Evropi nije praktično rešenje pošto niko nije spreman da sopstvenu suverenost prenese na proces većinskog odlučivanja u kome učestvuje neko drugi. Moramo to posmatrati sasvim praktično: šta bi se dogodilo kada bi većina Evropljana rekla "da", a većina, recimo, Nemaca, rekla "ne"? Zar ne bi i tada trebalo to "ne" poštovati kao što se danas poštuje "ne" koje su Irci rekli?

"Mala Evropa" može da zadovolji osećanja, ali ništa više od toga

Današnjem svetu nije primerena ni na prvi pogled privlačna ideja "evropskog jezgra", odnosno jedne uistinu političke unije unutar već postojeće, šire EU; isto tako nije primerena ni ideja Evrope "različitih brzina". Ko bi odredio ko će činiti jezgro? A ko bi trebalo da ostane van njega?

"Mala Evropa" može da zadovolji osećanja, ali ne i nešto više od toga. Više brzina, odnosno različiti nivoi integracije – to već imamo i to nam nije donelo ni više demokratije, a ni više transparentnosti ili efikasnosti.

Ključno pitanje Jirgena Habermasa potpuno je umesno: kako od Evrope koju čini više vlada napraviti Evropu građana? Navikli smo da krivicu prebacujemo na evropske političke aktere, ali povremeno se ipak pitam da li je zaista samo evropska politika odgovorna za neznanje i nezainteresovanost velikog dela javnosti. 

Parlament u punom kapacitetu

Evropska politička agenda je sve samo ne daleka građanima. Još davno su evropske integracije dodirnule život svakog pojedinca. EU je sada više od projekta za očuvanje mira. Ne prebacujem elitama što ne guraju u pravcu integracija, ali im prebacujem što se za njih zapravo ni ne zalažu.

Ako se šest dana u nedelji o Evropi ćuti, ili govori loše, onda se ne može očekivati da će sedmog dana građanke i građani oduševljeno reći "da" Evropi.

I u postojećem sistemu moguće je ostvariti više demokratije. Mogli bismo da stvorimo parlament u punom kapacitetu. Mogli bismo da stvorimo evropsku egzekutivu koja bi proizašla iz parlamentarnih izbora, a ne iz šurovanja i dogovora nacionalnih partija. Mogli bismo da subsidijarnost zaista shvatimo ozbiljno i da odgovornost uvek ostavimo na ravni koja je najbliža građanima.

Mogli bismo organizujemo evropsku izbornu kampanju sa evropskim temama. I konačno: mogli bismo da napokon zaista počnemo više da učimo jedni od drugih. Ne postoji taj problem za koji se, negde u Evropi, ne može pronaći inteligentno rešenje. Reforme koje uvodi Lisabonski ugovor idu u tom pravcu. One će ograničiti moć briselske centrale i tako barem malo pomeriti jedan kamen spoticanja.

Vreme je da konačno opet vodimo borbu za evropsko ujedinjenje

Ako ne želimo da postanemo objekt tuđeg odlučivanja, onda u 21. veku moramo postati svetskopolitički akter, moramo stvoriti još širi, potpuno integrisani evropski privredni prostor; to ćemo postići samo ako postanemo mnogo bolji nego što smo sada. Dakle, uspećemo ako se reformišemo. Do reformi će doći ako konačno opet uđemo u borbu za taj veliki dar koji smo dobili, za dar evropskog ujedinjenja.

Sve dok želimo da s jedne strane istovremeno ostanemo Irci, Poljaci ili Nemci, a sa druge budemo i Evropljani, dotle ćemo morati da živimo sa problemima koje je otvorilo irsko "ne". Stoga rešenje možemo naći samo zajedno, u krugu od 27 zemalja članica EU. Ne mislim da je Sizif naročito srećan čovek, ali u Evropi se kamen opet skotrljao – hajde da ga do 27. ponovo odguramo gore.

Ginter Ferhojgen (Günter Verheugen) (SPD) je potpredsednik Evropske komisije u Briselu.

Süddeutsche Zeitung, 21/22.06.2008.