Savremeni svet | |||
Bliskoistočna lančana reakcija |
petak, 27. novembar 2009. | |
Dvostruki aršini U nedelju 22. novembra, Iran je počeo sa manevrima svojih vazduhoplovnih snaga radi priprema u slučaju eventualnih izraelskih vazdušnih udara na nuklearna postrojenja koja su razmeštena na teritoriji ove zemlje. Ovi manevri iranskog vazduhoplovstva imaju značaj pogotovo u trenutku kada se sve više zaoštrava kriza oko Iranskog nuklearnog programa. Da podsetimo, Iran je odbacio predlog UN da se uranijum obogaćuje izvan iranske teritorije i to je bio samo još jedan u nizu od brojnih poteza koje je povukla iranska vlada u natezanju sa međunarodnom zajednicom i Ujedinjenim Nacijama oko svog nuklearnog programa. Kao i u slučaju Severne Koreje, međunarodna zajednica a pogotovo Amerika i njen glavni saveznik u regionu Izrael, ne računajući Saudijsku Arabiju, veoma su zabrinuti činjenicom da bi Iran eventualno mogao da svoje kapacitete iskoristi za razvoj nuklearnog oružija, čime bi balans u regionu kao i američki interesi bio ozbiljno ugrožen. Do sada, jedina zemlja koja u regionu raspolaže nuklearnim oružijem jeste Izrael, koji do sada ipak javno nije ni negirao ni potvrdio spekulacije da poseduje atomsko naoružanje.. Veoma je zanimljivo, što je Tanjug izvestio a kako prenose E-novine, da je u septembru mesecu ove godine, komisija Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), usvojila rezoluciju kojom se Izrael poziva da svoje nuklearno naoružanje stavi pod kontrolu ove međunarodne agencije. Svakako, činjenica je da su se SAD kao i zemlje EU protivile ovoj rezoluciji, ali one ipak nisu uspele da dobiju većinu prilikom glasanja, tako da je zvanično saopštenje pomenute agencije ( čije su zasedanje inicirale arapske zemlje koje su takođe sa pravom zabrinute zbog izraelskog nuklearnog programa) da Izrael mora svoje oružije staviti pod kontrolu. Svakako da su SAD glasale protiv ove rezolucije, jer je Izrael jedan od njenih glavnih saveznika u regionu, ali možda ne bi trebalo da čudi ni to što su zemlje EU glasale protiv ove rezolucije, jer je Izrael dobro poznat po svom snažnom međunarodnom lobiju. U svakom slučaju, međunarodna zajednica je po ko zna koji put pokazala duple standarde, jer je ovo prvi put da je i na Izrael izvršena neka vrsta pritiska zbog njegovog nuklearnog programa. Ali nemojmo se zavaravati, taj pritisak je samo načelnog karaktera i ne trebamo da pomislimo kako će i Izrael zaista omogućiti inspekciju svojih nuklearnih postrojenja, a još teže je očekivati da će svoje oružije i nuklearne kapacitete staviti pod međunarodnu kontrolu. Povodom saopštenja pomenute komisije, a kako prenosi isti izvor, zamenik direktora izraelske komisije za nuklearnu energiju izjavio je da: "Izrael neće sarađivati ni po jednom pitanju ove rezolucije, koja ima kao jedini cilj povećanje političkog neprijateljstva i linije razdvajanja na Bliskom istoku.” Bivši američki predsednik DŽimi Karter izjavio je, kako prenosi sajt “VESTI.RS”, da Izrael ima oko 150 atomskih bombi(!), čime je prekinuo Izraelsko ćutanje po ovom pitanju…Naravno da Izraelu i Americi nikako ne bi odgovaralo da u regionu postoji još jedna sila koja poseduje nuklearni potencijal… Ratne igre na Bliskom istoku U svakom slučaju, Izrael se već dugo sprema da izvrši napad na Iranska nuklearna postrojenja. U sklopu tih priprema vazduhoplovne snage Izraela, koje raspolažu sa veoma respektabilnim potencijalom čiju udarnu pesnicu čine savremeni američki borbeni avioni tipa F-15 i F-16, ove godine su izvodile manevre, ali da li će stvarno i izvesti jedan takav napad ostaje drugo pitanje koje zaslužuje posebnu pažnju. Iranska vojna vežba (Iran takođe poseduje veoma jako vazduhoplovstvo, koje je ipak značajno slabije od izraelskog), koja obuhvata manevre jedinica protiv vazdušne odbrane i jedinica iranske lovačke avijacije, odigrava se na prostoru od oko 600 000 kvadratnih kilometara. Kako tvrde zvaničnici Iranske armije, ona za cilj ima uvežbavanje odbrambenih potencijala iranskog vazduhoplovstva u slučaju izraelskog vazdušnog napada na nuklearna postrojenja, čije potencijale kako tvrde Izrael i SAD, Ahmadinedžad može iskoristiti u vojne svrhe. Međutim, postoji problem koji se tiče lokacija pomenutih postrojenja. Naime, i po rečima američkih eksperata, nisu poznate sve tačne lokacije iranskih postrojenja. I ako su pozicije nekih postrojenja definitivno poznate, ostaje bojazan da postoje neke instalacije za koje se, uprkos intenzivnim satelitskim osmatranjem iz orbite, ne može definitivno ustanoviti tačna lokacija. BBC je u informaciji koja je objavljena na sajtu ove agencije, dao prikaz nekih poznatih lokacija nuklearnih postrojenja, koja se poglavito nalaze u zapadnom i centralnom delu zemlje[1]. Još jedan veliki problem sa iranskim postrojenjima, po priznanju i samih američkih stručnjaka, tiče se odlične fortifikacijske zaštite, koja podrazumeva pre svega činjenicu da su postrojenja i instalacije ukopani duboko pod zemljom, tako da uprkos tome što Izrael poseduje bombe iz familije „GBU“, koje se koriste za rušenje ukopanih bunkera koje svojom razornom snagom mogu izazavati urušavanje tla, ostaje činjenica da su iranska postrojenja mnogo bolje zaštićena od sirijskih ili iračkih, tako da Izrael u eventualnim akcijama neće moći da računa na uspeh iz jednog ili dva naleta borbene avijacije, već će morati da izvede nekoliko talasa čime svakako raste opasnost i rizik od Iranske protiv vazdušne odbrane, koja videćemo takođe raspolaže veoma respektabilnim arsenalom. Kakvim vojnim potencijalom dakle, raspolaže Izrael i čime se eventualno Iran može braniti? Kao prvo, Izraelski avioni američke proizvodnje tipa F-15 i F-16 postoje u više verzija, kako za jurišne zadatke po ciljevima na tlu tako i za presretačke zadatke i obezbeđivanje prevlasti u vazdušnom prostoru. Izrael bi koristio jurišne varijante aviona F-15 i F-16, dok bi im vazdušnu zaštitu pružale presretačke varijante aviona F-15, koji svojim raketama tipa AMRAM mogu srušiti bilo koji od iranskih presretačkih aviona. Izrael je nedavno nabavio i tri AWACS-a kojima može povećati domet radara na avionima F-15 a samim tim i njihovu efikasnost u presretanju eventualnih Iranskih lovaca. Osim toga ni F-16 nije zamenarljiv u jurišnim zadacima.[2] Izrael se od eventualnih napada Iranskih balističkih raketa, kojima bi Iran eventualno odgovorio na napade, može braniti američkim raketnim sistemom “Patriot”, koji zbog svog manjeg dometa i daleko manje efikasnosti u obaranju ciljeva u vazdušnom prostoru, uprkos nekim novijim modernizacijama, u odnosu na ruske raketne sisteme predstavlja najslabiju kariku u odbrani Izraela. Čime raspolaže Iran? Kada je u pitanju ratno vazduhoplovstvo, Iran ne može da ravnopravo parira Izraelu, ali ne toliko u pogledu kvaliteta, koliko u pogledu brojnosti. Naime, Iran raspolaže sa mnogo manjim brojem najsavremenijih borbenih aviona s obzirom da se u sastavu Iranskog vazduhoplovstva nalazi i već sada zastareli F-4 Fantom, kao i Irački Miraž F-1, kojim su tokom “Pustinjske oluje” irački piloti prebegli na teritoriju Irana. Međutim, u svom sastavu Iran ima i savremene lovce poput ruskog MIG-29 kao i eskadrilu američkih aviona tipa F-14, koje je Iran kao pomoć dobio od Amerikanaca sedamdesetih godina tokom vladavine pro-zapadnog šaha Reze Pahlavi. Taj avion je itekako u stanju da presretne i obori izraelske avione. Jedinio je diskutabilno da li su i koliko ovi avioni u letnom stanju. Iran je sigurno izvršio na njima odgovarajuće remonte a pominju se i spekulacije o tome da su tim avionima ugrađeni ruski motori kao i elektronika usled nedostataka rezervnih delova.[3] U svakom slučaju i iransko vazduhoplovstvo predstavljaće tvrd orah, naročito ukoliko su Iranci uspeli da sačuvaju avione F-14 u letnom stanju. Međutim, ono što će predstavljati istinski adut iranske armije i ogroman problem Izraelcima, jeste iranski raketni sistem protivvazdušne odbrane. Naime, uprkos tome što je nastao zastoj u isporuci savremenih ruskih raketnih sistema tipa S-300[4], koji bi predstavljao najozbiljniju pretnju izraelskim borbenim avionima svojim dometom po distanci od 150-195 km. zavisno od varijante i dometom svojih projektila po visini od čak 25 km. dok domet radara S-300 iznosi čak oko 250 km. Rusi su Iranu isporučili sistem “Tor M1” koji pripada klasi najsavremenijih raketnih sistema. Pomenuti sistem potpuno je autonoman.[5] Rakete pomenutog sistema namenjene su za uništavanje nisko letećih ciljeva kao i za zaštitu stacionarnih objekata i oklopno-mehanizovanih jedinica. Iranska protivvazdušna odbrana tim sistemom itekako može ugroziti planove Izraelaca. U svetlu američkog sve obimnijeg vojnog angažovanja u Iraku i Avganistanu, teško je očekivati da će Amerika moći i hteti da pruži aktivnu vojnu podršku Izraelu u vezi sa nuklearnom krizom. Američki zvaničnici su tom prilikom i izjavili da Izrael ne treba bez podrške da preduzima bilo kakvu vojnu akciju protiv Irana. Shodno tome, prirodno se nameće pitanje da li je Izrael u opšte i spreman za jednu takvu akciju, uprkos sve agresivnijoj retorici koja je usmerena protiv Irana, naročito ukoliko se uzme u obzir bojazan Izraela od eventualne raketne odmazde Irana koja bi gotovo sigurno usledila ukoliko bi Izrael preduzeo jednu ovakvu akciju udara iz vazduha po iranskim nuklearnim postrojenjima. Da naglasimo, političke i vojne okolnosti nisu ostale iste i bitno su se izmenile u odnosu na situaciju koja je bila aktuelna tokom osamdesetih prilikom napada na Iračka postrojenja. Nije sigurno da je Izrael spreman da preduzme takvu jednu akciju, pogotovo ako se uzme u obzir i respektabilno naoružanje iranske armije. Ostaje pitanje šta Izrael u opšte i želi da postigne svojim pumpanjem mišića? Svakako, u odnosima između zemalja veoma su bitni psihološki pritisci. Izraelci su svesni da će njihov eventualni napad imati dalekosežne posledice po čitav region a teško da će Izrael čak i sa svojim glavnim saveznikom Amerikom, biti spreman da snosi date konsekvence eventualnih vazdušnih udara… Diplomatska ofanziva Paralelno sa vojnim manevrima iranske vojske, predsednik Irana Mahmud Ahmadinedžad, kako prenose gotovo sve svetske agencije, nalazi se na trenutno aktuelnoj diplomatskoj misija koja obuhvata posete onim zemljama Latinske Amerike gde može očekivati podršku. Pre svega su to Venecuela i Bolivija, ali je iranski predsednik posetio i najveću zemlju južnoameričkog kontinenta Brazil. Uprkos protestima (u Braziliji je nekoliko stotina nezadovoljnih građana protestovalo zbog kontroverznih izjava Ahmadinedžada, u kojima je on minimizirao stradanja Jevreja u Holokaustu tokom drugog svetskog rata), Ahmadinedžad je tom prilikom, kako prenose e-Novine, izjavio brazilskoj stanici “Globo”: “Možemo izgraditi partnerstvo vezano za naše nuklearne planove”- rekao je on. Naše zemlje trebaju nuklearnu energiju za proizvodnju struje. I Iran i Brazil imaju pravo na benefit od nuklearne tehnologije.” Brazilskog predsednika, Luiz Ignasio Lula da Silvu, kritikovao je zvanični Tel Aviv. Izraelci su izjavili da je brazilski predednik učinio veliku grešku kada je primio Iranskog predsednika. Tom prilikom je američki Stejt Department ostao prilično uzdržan. Kako prenose e-Novine, zvaničnik Stejt Departmenta Robert Vud, odbio je da komentariše posetu Ahmadinedžada Braziliji, ali je izjavio kako se nada da će brazilski predsednik Ahmadinedžadu preneti navodnu američku zabrinutost zbog razvoja nuklearnog oružija. Međutim, brazilski predsednik da Silva svojim stavom u kojem se protivi pooštravanju međunarodnih sankcija protiv Irana na taj način, diplomatskim rečnikom, stao je na stranu iranskog predsednika. Osim toga, Lula da Silva smatra da i Iran ima pravo kao i svaka druga zemlja da u mirovne svrhe razvija svoj nuklearni program. Ovakvim stavovima, koji su bliski Čavesu i Moralesu, da Silva jasno daje signal Americi da Brazil neće bespogovorno slušati diktate Vašingtona kada je u pitanju geopolitička konstelacija u savremenom svetu. S druge strane, poznato je da su bolivijski predsednik Evo Morales a naročito harizmatični venecuelanski predsednik Ugo Čaves, oštri protivnici Vašingtona. Mahmud Ahmadinedžad je u svakom slučaju izabrao zemlje od kojih očekuje diplomatsku podršku za svoj nuklearni program, za koga uporno tvrdi da je namenjen isključivo za civilne svrhe. Naravno, Ahmadinedžad može očekivati bez rezervnu podršku predsednika Venecuele. Bez obzira sa koje strane sveta stižu kritike, Čaves je mnogo puta do sada pokazao da svoju spoljnu politiku koncipira tako da direktno napada američke nacionalne interese…I sam Čaves, poput da Silve, ima sličan stav po pitanju iranskog nuklearnog programa, jer je takođe izjavio kako svaka zemlja ima pravo da razvija sopstvene nuklearne potencijale, svakako u mirovne svrhe. Iranski predsednik ovom svojom turnejom želi da Izraelu i Americi pokaže da njegova međunarodna pozicija nije uzdrmana nedavnim sukobima sa opozicijom u Iranu i da i ako se kod kuće suočava sa ozbiljnom opozicijom koja nesumnjivo ima ogromnu podršku od strane Izraela i SAD, njegova međunarodna pozicija ne samo da nije uzdrmana već i da jača…U svakom slučaju, Iranu su očajnički potrebni saveznici kada je u pitanju kriza oko atomskog naoružanja. Tako da i ako je vojna saradnja sa Ruskom Federacijom tradicionalno veoma jaka, problemi koji se tiču pitanja isporuke sistema S-300, Iranu ne ostavljaju mnogo mogućnosti osim da i dalje nastavi sa ratnim igrama u cilju psiholoških pritisaka i ako je teško očekivati da ratne igre prerastu u nešto mnogo ozbiljnije… |