Bezbednost Rusije je ugrožena

Igor Šumejko: Leonide Grigorjeviču, okarakterišite sadašnje stanje naše armije, njenu spremnost da odbrani Rusiju.

Leonid Ivašov: Govoriti o stanju armije uvek je komplikovano, jer zvanično glasilo skoro svake države servira kako je armija spremna za borbu, spremna da odbrani svoju zemlju. S druge strane, u svakoj armiji ima nedostataka, dok je kriterijum za njenu procenu uvek njena spremnost da vodi borbu sa realnim protivnikom. I govoreći o današnjici, treba primetiti da naše Ministarstvo odbrane vodi ne sasvim ispravnu politiku. Ne videći realnog protivnika, ono prilagođava taj postojeći ratni potencijal, koji se još očuvao do danas, virtuelnom protivniku. Danas, naša armija ne može da se suprotstavi NATO-u, ne može da se suprotstavi vojnom pritisku ili invaziji SAD, ne može se suprotstaviti Kini. Moguće je da je zato kao glavni protivnik armije isturen ,,međunarodni terorizam“. To je izazvalo nedoumicu kod komandanata okruga, flota, jer nam se nekakav poluvirtuelni Osama Bin Laden istura u svojstvu glavnog neprijatelja: pa kako mogu eskadra, flota, motostreljačka divizija da love te ,,međunarodne teroriste“? Ipak je borba sa terorizmom drugostepen, ako ne trećerazredni zadatak za regularne oružane snage. I tako je, s jedne strane, razvodnjen lik realnog protivnika, dok se NATO promoviše u rang nekakvog našeg partnera.

Prisetimo se, Hitler je pošao na Istok sa 4500 tenkova, i mi smo videli kakva je to užasna bila sila. Danas NATO ima 26000 savremenih tenkova, ne računajući još BMP (borbena vozila pešadije, prim. N.V.). Postavlja se pitanje – kuda se ta oklopna grdosija može pokrenuti? Na zapad? Na jug? Na sever? Ostaje samo jedan pravac njene aktivacije – istok. Isto se odnosi i na avijaciju, artiljeriju – sva ta grdosija kanališe se samo na istok. U Iraku i Avganistanu, koriste se tek nevelike snage Alijanse. I generalno, posmatrajući tu objektivnu realnost, moramo priznati da za suprotstavljanje mogućoj agresiji na zapadnom strategijskom pravcu, mi nismo spremni. Na južnom strategijskom pravcu, čak nas i Turska sa američkim pojačanjima, nadmašuje.

U vezi sa tehničkom spremnošću naše armije. Ulaže se mnogo propagandnih napora, pokazuju se novi lovci, sredstva PVO, brodovi i drugo, i stvara se iluzija da se ima čime braniti zemlja. Ali, mi na Akademiji (Verovatno misli na ,,Akademiju geopolitičkih problema“, prim. N.V.), imamo velikih sumnji na račun toga. Mi znamo za tempo izvođenja iz stroja borbene tehnike bivšeg SSSR-a. Normalni rok funkcionisanja sistema naoružanja je u granicama od 20 godina. A sada, u armiji, 80% tehnike još je iz sovjetskog perioda. Ona se mora uklanjati, menjati savremenim sistemima, a naš vojno-odbrambeni kompleks za taj posao nije spreman. Izbacujemo stotine, a zamenjujemo sa nekolicinom. Armija u tehničkom pogledu propada. I uzrok nije samo u nedostatku finansijskih sredstava, upravo se sada ona povećavaju za odbrambene porudžbine. Ipak, naša industrija ne izlazi na kraj sa tim, čak ni sa sponzorisanom porudžbinom. Devedesetih godina, to je bilo ,,Kosovo polje“ (u originalu mamaevo poboiщe – potpuni poraz, veliko krvoproliće, prim. N.V.) u vezi sa privatizacijom, reprofilisanjem, likvidacijom savezne kooperacije vojno-odbrambenog kompleksa. I danas, mi ne možemo da ovladamo serijskom proizvodnjom. Kod raketa – to je jedno, suštinski, matično preduzeće, kadro da proizvede do 10 raketa u godini. Malo je bolje kod tenkova i avijacije. Ali reći, da ćemo ,,isplivati“ u sledećih 5-10 godina, teško je.

Još i zato, jer je vojno-odbrambeni kompleks vrlo složen sistem, i on je stvaran kao sistem. Na najnižem nivou, to su kružoci mladih tehničara, mladih kosmonauta, sekcije DOSAAF-a (masovna odbrambeno-patriotska organizacija u SSSR-u, prim. N. V.). Kroz sve to formirala se odbrambena svest do samih vrhova vlasti, prioritet odbrane zemlje bio je čvrst. Danas je vojno-odbrambeni kompleks dosegao najkritičniju tačku – to su kadrovi, čija je prosečna starost – 64 godine. I smrt naših velikih konstruktora, dovodi do nepopravljive štete, jer nema ko da ih zameni. Omladina vrlo slabo ide u konstruktorske kolektive. Naši velikani – Koroljov, Makjejev, Nepobedimij, Čelomej – oni su živeli za Ideju da stvore oružje-čudo, da se probiju u kosmos, da odbrane Otadžbinu, a o materijalnom oni praktično nisu ni razmišljali. Država im je obezbeđivala izobilje na nekom fiksiranom, ne suviše visokom, po sadašnjim aršinima, nivou, ali ono najvažnije u njihovom životu beše – duhovni, stvaralački Polet, služenje Otadžbini, društveno priznanje njihovih zasluga. Danas, momci koji stupaju u vojno-industrijski kompleks, pitaju: ,,A koliko će platiti?“. A plaća se rukovodećem specijalisti u odbrambenoj industriji manje nego vozaču trolejbusa. Drugi moment ,,neprestižnosti“ jeste u tome što je skoro dve decenije diskreditovano sve sovjetsko, uključujući i naše velike konstruktore, koji su prikazivani kao nekakvi militaristi koji teže ka sveopštem uništenju. Kritična tačka, tačka bifurkacije – to su konstruktorski kadrovi. I danas, ako se ozbiljno razmisli o preporodu, treba početi... od kružoka mladih tehničara.

Igor Šumejko: Maršal Žukov je smatrao da je ,,hrabrost naših vojnika“ glavni, finalni uzrok Pobede. Kakav je moralni potencijal današnje armije?

Leonid Ivašov: Moralni potencijal – još jedna kritična tačka. Stanje Njegovog veličanstva – Oficirskog korpusa i celokupnog ličnog sastava. Izgubljen je uzvišeni smisao odbrane otadžbine. Neke partije, kao na primer Demokratska partija, uključile su u predizborni program stav po kojem u armiju idu samo oni koji se ne mogu otkupiti. A ko može – neka uplati ulog da ne bi služio. Armija, uz to, ne shvata, šta da brani? Milijarde Abramoviča? Shvatljivo je da ona to ne želi da čini. Danas, i oficirski korpus, i ugovorci, i regruti, po pravilu, poreklom su iz najsiromašnijih porodica. Oni vide opustošena sela, havarisana preduzeća, potpunu korupciju i nepravednost. I shvataju, da to ne vredi braniti.

Igor Šumejko: Da li je pređena najniža tačka naše političke trajektorije? Šta danas predstavlja ,,političku volju zemlje“?

Leonid Ivašov:  U Rusiji se odvijaju vrlo interesantni procesi. Kardinalno, situacija se ne poboljšava, ali se sve dovodi do takve situacije da je praktično nemoguće steći objektivnu informaciju. Ako su ranije postojali dobri ili loši opozicioni kanali, danas je sva informativna mreža potčinjena samo uzdizanju vladajuće partije, administracije predsednika, samog predsednika. Kao žanr je iščezla politička diskusija. Ona je zamenjena političkim šou programima. I zato naši ljudi danas percipiraju izvitoperenu realnost. Po vojnoj liniji – prenosi uspešnih proba, lansiranja, od kojih su neka stoprocentno lažna – ali slika o tome postoji. Takođe, ,,nacionalni projekti“ – ja ih poredim sa našim ,,lenjinskim sobama“ i ,,crvenim kutcima“. Šarena laža, pi-ar, a ne spokojno, sistemsko nastupanje zarad poboljšanja života.

Igor Šumejko: A vide li se u društvu zdrave, organizujuće snage?

Leonid Ivašov: Danas imamo potpunu nekontrolisanost mnogih procesa i potpunu neodgovornost. Stvoren je sistem ne samo korupcije, već i sistem totalnog neispunjavanja zakona, naredbi, instrukcija. Zakon postoji, ali se on neizvršava ili se izvršava naopako, sve zavisi od sume mita. I to je jednostavno opasna situacija. Sada, što se tiče političkog polja – tokom godina predsednikovanja Putina, stvoren je sistem  kontrolisanog političkog haosa. Upravo kontrolisanog. Političke partije ni na koji način ne utiču na situaciju u zemlji. Veštački stvorena partija birokrata i lobista ,,Jedinstvena Rusija“ ne ispunjava svoju ulogu vladajuće partije. Tokom različitih političkih diskusija, postavljao sam im elementarno pitanje: ,,Vi ste doneli 4500 zakona, neko od vas ih kontroliše, komentariše? Ne. Vi nosite odgovornost za taj isti zakon o monetizaciji povlastica? Ne. Vlada je odgovorna? Treba da jeste, ali... nije“.

Kao kod korupcije, gde je kod nas uvek kriv obični ulični policajac, tako je ovde za neizvršenje zakona odgovoran knjigovođa nekakvog oblasnog ranga. Neodgovornost je kompletna. Partije ne iznose svoje programe razvoja države. Članovi ,,Jedinstvene Rusije“ govore: ,,Mi imamo plan Putina“. Hteo bih znati za taj plan, u najmanju ruku, za deset godina unapred, šta je njegova suština? Kakav je model društva, ekonomije? Istupajući na jednom saborskom skupu, pitao sam članove ,,Jedinstvene Rusije“: ,,Ako bi se danas raspustila ,Jedinstvena Rusija’, nešto bi se promenilo?“ Narod bi samo osetio da ima manje pi-ara. Druge se partije specijalno stvaraju, ukidaju, objedinjuju, kako bi se taj politički haos regulisao. Na patriotskom polu, kako bi se sprečilo stvaranje moćnog pokreta, podstaknuto je formiranje nekoliko partija da bi se usitnilo biračko telo. Plus još i različite partije-varalice, koje odvlače ljude od ozbiljnih razmišljanja. Polje je segmentirano, i nema ozbiljne političke partije koja je kadra da utiče da se dese promene nabolje.

Danas oponenti Rusije obavljaju veliki posao, kako bi raščlanili i sam ruski narod – na deliće, na stanovništvo regiona, na biračka tela, na članove mnogobrojnih partija. Vidimo da se preduzimaju gigantski napori, kako bi se suzbila ruska nacionalna samosvest. Samo je u Rusiji nacionalizam reč, koja odmah privlači pažnju pravosudnih organa. Ali klasika geopolitike i politikologije govori da je bez nacionalizma nemoguće govoriti o narodu. To je fundament svakog naroda, svake nacije i u mononacionalnoj, i u multinacionalnoj državi. Prestanu li Francuzi da budu Francuzi i da snose odgovornost za Francusku – te zemlje, sa svim njenim nacionalnim manjinama, neće biti. Isto se odnosi na Nemačku, Englesku. I u SAD shvataju ulogu Anglosaksonaca. Samo su u Rusiji, ruski narod sveli na isti nivo sa svim ostalim, i ne samo u pravima, već i u odgovornosti, to jest – neodgovornosti. Prava naroda su zamenili sa pravima čoveka, i stoga, niti narodi imaju prava, niti posebni ,,ljudi“ imaju zasluženih prava. Prava su raspodeljena po socijalnim grupama u proporcijama koje zavise od postojanja finansijskih sredstava u tim grupama. To se tiče i službe u armiji, i sudskog postupka, i svega drugog...

Danas se partije mogu roditi samo odozdo, samo pod uticajem nacionalnih pokreta i socijalnih grupa, putem stvaranja nacionalne elite i izgradnje njihovog političkog instrumenta. U protivnom, imaćemo takvu vladu kao što imamo danas, koja se ne može nazvati ni ruskom, ni vladom Rusije, ma kakav kriterijum k njoj primenjivali – ni po duhu, ni po politici koju sprovodi. U okvirima globalne podele rada, nama ne daju (i to osećaju i u Kremlju, i u svakoj seoskoj kući), da se razvijamo tako kako mi želimo. Nama dodeljuju usku nišu – ispumpavajte naftu i gas, dostavljajte čist vazduh, isporučujte lepe devojke i jeftinu intelektualnu radnu snagu, ali i čuvajte otpatke prljavih i opasnih tehnologija. I naša vlada, korak po korak, ide u tom pravcu. Uzmimo to stupanje u STO. Nisam sreo nijednog gubernatora, biznismena, nijednog zdravog čoveka, koji bi se za to borio, ili samo saglasio sa tim. Sada ulaziti u STO – znači uništiti mašinsku industriju, nauku, poljoprivredu, mali i srednji biznis. Ali, vlada nas je tamo uvukla.

Igor Šumejko: Da porazgovarmo o geopolitičkoj situaciji. Kako Vi ocenjujete perspektive famozne američke PRO u Evropi i naše pokušaje da ne dopustimo njeno širenje?

Leonid Ivašov: U uslovima razvoja globalne PRO (protivraketne odbrane, prim. N.V.) SAD-a, jačanja neatomskih sistema visokopreciznog oružja, tipa Tomahavk, očuvanja u SAD značajnog ,,uzvratnog nuklearnog potencijala“ (do 6000 bojevih glava), očuvanja atomskog potencijala Velike Britanije i Francuske, jačanja savremenih raketno-nuklearnih sredstava Kine – Rusija, praktično u potpunosti, gubi sposobnost za nuklearno obuzdavanje svojih geopolitičkih suparnika, pre svega SAD, što će svakako poslužiti kao prilično iskušenje za njih, da pokušaju da reše svoje geopolitičke i ekonomske probleme sa osloncem na nuklearnu ucenu, i na pretnju upotrebe (ili upotrebu) znatno nadmoćnijih običnih sredstava koncepcije ,,Brzog globalnog udara“. Ne tako davno, trust mozgova REND, po narudžbini vojno-vazdušnih snaga SAD, pripremio je istraživanje o Rusiji ,,Problematičan partner“ u kojem se jasno govori: ,,Ako ruska reforma oružanih snaga prođe uspešno, oružane snage Rusije biće manjeg obima, ali sa povećanim mogućnostima i sredstvima; njihova arhitektura biće predviđena za male lokalne ratove, a ne vojne konflikte velikih razmera“. To jest za odbranu od agresora tipa Gruzije, i ne više od toga. Što se tiče ,,povećavanja sredstava i mogućnosti“ – bez industrijske osnove zemlje ne može postojati i razvijati se odbrambeno-industrijski kompleks. Taj aksiom je poznat svakom inženjeru-početniku – kao i nemogućnost da se uz razorenu industriju bezbedno eksploatiše i rukuje sa ranije stvorenim tehnoparkom zemlje...

Igor Šumejko: Leonide Grigorjeviču, Vi ste analizirali vojne aspekte situacije koja se formira. Šta kažete o moralno-političkim posledicama?

Leonid Ivašov: I raspad SSSR-a, i sve nevolje današnje Rusije, povezani su sa pogrešnim izborom geopolitičke ideje (inkorporacija u zapadnu zajednicu), sa razaranjem vekovima stvarane civilizacijske osnove (pravoslavno-slovenske i rusko-evroazijske civilizacijske matrice), i nikakvim delimičnim preobražajima bez kardinalne promene tog uređenja i strateškog pravca, one neće biti uklonjene. Sadašnje uređenje i pravac sposobni su samo da ,,stvaraju“, po izrazu istaknutog ruskog akademika B.E. Čertoka, bogataške zabrane. Preciznije – zoološke vrtove.

Rusija se u HHI veku našla u krajnje opasnoj geopolitičkoj situaciji. Novi vek, kako je predskazao još u HIH veku naš istaknuti zemljak N. Danilevski, biće era ne etnosa i država, kao ranije, već epoha svetskih civilizacija (kulturno-istorijskih tipova po Danilevskom). I danas, razgovetno se razabiraju sledeće tendencije:

- zapadna civilizacija sve više gubi civilizacijske kvalitete; sve više vođena farisejsko-finansijskom oligarhijom, gubi svoje pozicije na planeti. U njenim nedrima ispoljavaju se obeležja, koja nisu svojstvena čak ni svetu životinja;

- liberalno-tržišni model zapadnog tipa razvoja, sebe je diskreditovao, pošto protivreči smislu čovekovog bića, zakonima prirode, preživljavanju stanovništva planete;

- sudbinu čovečanstva u HHI veku odrediće istočne civilizacije, pre svega, Kina, Indija, a potom i islamski svet. Kao duhovno-moralnije, kolektivističkije, sa očuvanom svojom životnom energijom. Ali, njima će se žestoko suprotstavljati svetska finansijska oligarhija, ostatci anglo-saksonske elite.

Rusiji je neophodno da izabere svoje mesto u sistemu novog svetskog poretka, da definiše svoju ulogu u svetskom orkestru civilizacija, da uspostavi vlastitu civilizacijsku matricu. Zato su hitno potrebni razrada i utvrđivanje geopolitičke doktrine Rusije. U novom stoleću menjaju se i karakter i razmere geopolitičke konfrontacije. Ona će imati međucivilizacijski karakter. Glavnim objektima te borbe, već postaju ključne oblasti sveta (po pravilu, raskršća civilizacija: Balkan, Bliski istok, Kavkaz, jugoistočna Azija i dr.), strategijske komunikacije, globalni resursi. Procesi te konfrontacije modeliraju se danas u Avganistanu. Glavni teatar geopolitičke borbe u novoj etapi, postaje duhovno-civilizacijska sfera.

Zbog svega izloženog, preko je potrebno, da se brzo ponovo razmotri stanje zaštićenosti ruske države i društva, i da se donese nova strategija nacionalne bezbednosti. Ponovo razmotriti – znači shvatiti jednostavnu misao, da u osnovi bezbednosti nacije leže tri faktora:

1. sposobnost nacije da očuva svoju suštinu, i naravno brojnost, kroz čuvanje nasleđa predaka, istorije, tradicije, kulture, jezika, duhovno-moralnog sistema vrednosti;

2. sposobnost nacije da reprodukuje, u novim istorijskim uslovima, nacionalna obeležja, vrednosti i osobenosti (pre svega, duhovno-moralne), a ne samo da čuva i reprodukuje fizičku brojnost;

3. očuvanje potencijala nacionalnog razvoja, to jest razvoja nacionalno-civilizacijskih obeležja, kvaliteta i osobenosti, koji su se utemeljili kroz vekove i milenijume, uzimajući u obzir razvoj drugih naroda i civilizacija, i izmenjene istorijske uslove.

Na taj način, rešavajući probleme nacionalne bezbednosti, važno je ne samo sačuvati teritoriju i brojno stanje stanovništva, već najpre kvalitet ljudi, njihovo sveto pravo da budu i da se razvijaju upravo kao Rusi, Tatari, Čukči, Avari, a ne kao nekakvi univerzalni ljudi, bioroboti.

Igor Šumejko: Dakle, gde je mesto Rusije u novom svetskom poretku?

Leonid Ivašov: Ma kako žalosno, ali uz očuvanje suštine sadašnje vlasti, i uz produžavanje pravca koja ona sprovodi, ne nazire se budućnost Rusije. Ona će se, u najboljem slučaju, očuvati kao drugorazredna regionalna država, koja se nalazi pod uticajem svetskih centara moći. Zakon gravitacije deluje i u geopolitici.

Danas, geopolitički status Rusije kao svetske sile prve trojke (SAD, Kina i Rusija) oslanja se na: inerciju nasledstva moći Sovjetskog Saveza, raketno-nuklearni potencijal, razmere teritorije i postojanje zaliha prirodnih resursa svetskog značaja. Po broju stanovnika, već nismo veliki, prešla nas je Indonezija, stiže nas Japan, čak i Vijetnam; po kvalitetu ljudskog potencijala (kriterijumi UN), tokom ,,mrsnih” godina, mi smo se skotrljali na 73. mesto. Udeo Rusije u svetskom BDP-u 2015. godine činiće manje od 3% (Kina – 18%), i to već nije svetska sila.

Zemlja nema nikakav cilj, ne samo razvoja, već i postojanja, niko u zemlji ne zna, kakav model države i društva mi pokušavamo da stvorimo, kakav tip privrede, osim sirovinske, planiramo da izgradimo. U svetskoj zajednici, formira se čvrsto mišljenje o Rusiji kao zemlji koja naglo propada i izumire. Po dužini životnog veka, posebno muškaraca, mi zauzimamo jedno od poslednjih mesta, i jedno od prvih po nivou nasilja protiv svojih građana, broju bolesnih ljudi, narkomana, po obimu korupcije, neizvršavanju zakona i uredbi. Više od četvrtine stanovništva – ispod linije siromaštva. Zemlja se nalazi u prehrambenoj i tehnološkoj zavisnosti od drugih država i transnacionalnih kompanija.  Odbrambeno-industrijski kompleks je prestao da postoji kao jedinstvena sistemska struktura, koja je kadra da zadovolji potrebe jedinih saveznika Rusije – armije i flote. Da, i oružane snage zemlje prestaju da budu državna organizacija, koja odgovara potrebama obezbeđivanja vojne sigurnosti države. Ostaci armije, posle okončanja serdjukovsko-putinovskih reformi, biće kadri samo za dejstva po žarištima zarad zaštite određenih objekata, ali ne i države u celini.

Današnja Rusija se našla izvan svetskih civilizacija, uspešno razorivši svoju civilizacijsku osnovu – pravoslavno-slovensko i evroazijsko liderstvo. U slovenskom svetu imamo mnogo neprijatelja, ali ne i prijatelja i saveznika. U odnosima sa Ukrajinom, ruska vlast učestvuje u scenariju koji vodi ka oružanom konfliktu. Belorusija, ne videći u ruskoj realnosti primer za imitaciju, i osećajući stalnu usmerenost Moskve da privatizuje belorusku privredu, traga za partnerima i saveznicima mimo Rusije. Ukrajina i Belorusija, kao uostalom i druge zemlje ZND-a, uz sve njihove nedostatke, grade nacionalne države sa vodećom odgovornošću glavnog etnosa. U Rusiji, sadašnji ruski etnos je izmučen i ponižen, a ruski nacionalizam ne samo da je zabranjen, već se i krivično goni. Tako, o kakvom bratstvu sa Ukrajincima i Belorusima mi govorimo? Ista takva situacija je i na slovenskom Balkanu. Prijatelje i potencijalne saveznike u arapskom svetu mi smo trampili za posebne odnose sa Izraelom. Indiju kao strategijski važnog saveznika odgurnuli smo odustajanjem od saradnje u sferi visokih tehnologija i obmanom u isporukama vojne produkcije. Uopšte, savremena oficijelna Rusija isključila je iz prakse međunarodnih odnosa, civilizacijski (etnokulturni i duhovni) aspekt, dok baš civilizacije, a ne etnosi i države, stupaju na prve pozicije u svetskoj hijerarhiji subjekata. To je upravo i predskazao još u HIH veku Nikolaj Danilevski.

Zajednica Nezavisnih Država nije se održala kao jedinstven duhovno-kulturni (civilizacijski) prostor, baš suprotno, njeni ostaci ruše se svakim danom. ZND je danas biznis-klub predsednika, gde su glavni događaji postale trke za nagradu predsednika Rusije. Nijedna od država ZND-a nije podržala odluku ruskog rukovodstva o priznanju nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije. To govori o tome, da nove nezavisne države ne povezuju svoju budućnost sa Rusijom, da ne vide budućnost u samoj Rusiji.

Pod pritiskom Zapada i vlastitih liberala, uništava se još jedan vrlo važan element našeg geopolitičkog potencijala – kulturnoistorijski. Naša istorija je i tako veštački razderana: pravoslavlje ne priznaje paganski period duhovno-kulturnog postajanja Rusije, negativno ocenjuje delovanje Petra I, komunisti i socijal-demokrati ne prihvataju monarhiju, liberali generalno negiraju sve rusko i sovjetsko, i pozivaju da kleknemo i pokajemo se pred Poljacima, Mađarima, Rumunima, pred celim Zapadom. Sada je pokrenut obiman napad na smisao i globalni značaj pobede ruskog i drugih starosedelačkih naroda SSSR-a u Velikom otadžbinskom ratu. Mislim, kada bi Amerikanci imali toliko slavnu i dramatičnu, kao mi, istoriju, svaki stanovnik planete bi se klanjao pri susretu sa Jenkijima. Oni bi primoravali da se poštuju, i požnjeli bi iz istorijskog potencijala maksimum mogućeg.

I tako, možemo konstatovati, da je geopolitička bezbednost Rusije pod pretnjom: mi gubimo svoju geopolitičku suštinu kao jedna od svetskih civilizacija, kao subjekt svetskih procesa u HHI veku. Preostaje jedino da se uzdamo u Boga i u rusko čudo. Ali, neminovan uslov ruskog čuda jeste radikalna promena suštine vlasti. I vlast, uz najveću odgovornost za sudbinu zemlje i svih naroda koji je naseljavaju, mora biti ruska po svojoj suštini, a ne po prezimenima i parolama. Drugo, istinska i verodostojna elita Rusije mora opremiti društvo i državu sa sakralnom nacionalnom ideologijom, predložiti model spoljnopolitičkog pozicioniranja i unutrašnjeg razvoja upravo kao samobitne civilizacijske matrice. Treće, Rusija sa svojim geopolitičkim saveznicima, mora se potvrditi u licu ne samo posebnih država, već i svetskih civilizacija, predloživši im novu prihvatljivu agendu za razvoj čovečanstva u HHI veku. Za početak, moguće bi bilo da se vratimo ponovnom osmišljavanju suštine ŠOS-a, usmerivši težište na zbližavanje sa Indijom i privlačući ka delatnosti budućeg ŠOS-a Latinsku Ameriku, moguće, preko BRIKS-a.

Rusko čudo će se desiti, ako ponovo počnemo da živimo po svojoj pameti, prihvatajući sva najbolja dostignuća drugih naroda i civilizacija, ako se vratimo ka svojim izvorima i usmerimo ka visokim i lepim ciljevima. I obnovimo proćerdani vrlo moćni potencijal ruske civilizacije. I tada će Gospod pomoći našoj plemenitoj težnji.

Preveo sa ruskog – Nebojša Vuković

Izvor - http://www.nash-sovremennik.ru/archive/2012/n8/1208-13.pdf