Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Berluskoni u Teheranu
Savremeni svet

Berluskoni u Teheranu

PDF Štampa El. pošta
Slavoj Žižek   
subota, 25. jul 2009.

Kada se nekom autoritarnom sistemu primiču poslednji trenuci, a baš pred njegov konačni kolaps, u njemu često dođe do tajanstvenog pucanja. Sasvim iznenada, ljudi shvate da je igri nastupio kraj i jednostavno prestanu da se plaše. Nije stvar samo u tome da režim gubi svoju legitimnost. Njegovo ispoljavanje sopstvene snage sada se shvata kao panična reakcija – kao gest nemoći. Rišard Kapušćinjski [Ryszard Kapuściński] u Šahu nad šahovima [Shah of Shahs] – prikazu Homeinijeve revolucije, ustanovio je tačan trenutak tog proloma: na jednom teheranskom raskršću, jedan demonstrant je odbio da se ukloni kada mu je policajac viknuo da to učini; na to se zbunjeni policajac sam povukao. Nekoliko sati kasnije, ceo Teheran je čuo za ovaj incident – i mada su se ulične borbe nastavljale još nedeljama, svi su nekako znali da je sve gotovo. Da li se danas dešava nešto slično?

Postoji više verzija prošlonedeljnih događaja u Teheranu. Neki u tim događajima vide kulminaciju prozapadnog «reformskog pokreta» – nešto kao one «obojene» revolucije u Ukrajini i Gruziji. Oni podržavaju te proteste kao sekularnu reakciju na Homeinijevu revoluciju – kao prvi korak u pravcu liberalno-demokratskog Irana, oslobođenog od muslimanskog fundamentalizma. Njima protivureče skeptici koji misle da je Ahmaninedžad stvarno pobedio , da je on glas većine, dok Musavijeva podrška dolazi od srednje klase i njene «zlatne mladeži». Oni kažu : budimo realni – u Ahmadinedžadu Iran ima predsednika kakvog zaslužuje. Zatim, ima i onih koji odbacuju Musavija – kao člana klerikalnog establišmenta, čije su razlike od Ahmadinedžada čisto kozmetičke prirode. I on želi da nastavi sa atomskim energetskim programom, protiv je priznavanja Izraela, a dok je bio predsednik vlade tokom represivnih ratnih godina sa Irakom, uživao je punu Homeinijevu podršku.

Najzad, najžalosniji od svih su levičari, pristalice Ahmadinedžada. Njima je najvažnije da Iran bude slobodan od imperijalizma. 

Ahmadinedžad je pobedio zbog toga što je zastupao nezavisnost zemlje, razotkrio korupciju elite i koristio iransko naftno bogatstvo da poveća prihode siromašne većine stanovništva. Kako nam kažu, to je onaj istinski Ahmadinedžad; fanatik koji poriče holokaust je kreacija zapadnih medija. Prema tom gledištu, ono što se dešava u Iranu je repriza Mosadikovog zbacivanja sa vlasti 1953. godine: državnog udara koji je protiv legalnog premijera finansirao Zapad. Ovo gledište ne samo što ignoriše činjenice (visoka izborna izlaznost koja se sa uobičajenih 55% popela na 85%, može se objasniti samo kao glas protesta), ono takođe snishodljivo pretpostavlja da je Ahmadinedžad dovoljno dobar za zaostale Irance: nisu oni dovoljno zreli da im vlada sekularna levica.

Makoliko međusobno suprotstavljena, ova tumačenja gledaju na proteste u Iranu kao konflikt između tvrdih islamista i prozapadnih liberalnih reformista. Zbog toga im je i teško da odrede mesto Musaviju: da li je on reformista sa podrškom Zapada, koji želi da poveća ljudima slobodu i uvede tržišnu ekonomiju, ili je član klerikalnog establišmenta čija pobeda ne bi značajno promenila prirodu režima? Bilo kako bilo, istinska priroda protesta se time ne može uvideti.

Zelena boja koju su prihvatile Musavijeve pristalice i uzvici „Allahu akbar!“ koji su odjekivali sa krovova Teherana u večernjoj tami ukazivali su na to da oni koji protestuju vide sebe kako se vraćaju korenima Homeinijeve revolucije iz 1979. godine i odbacuju korupciju koja joj je usledila. To je bilo jasno i iz ponašanja gomile: naglašeno jedinstvo ljudi, njihovo kreativno smoorganizovanje i improvizovani oblici protesta – jedinstvena mešavina spontanosti i discipline. Zamislite taj marš: hiljade muškaraca i žena demonstriraju u potpunoj tišini. To je bio istinski narodni ustanak prevarenih pristalica Homeinijeve revolucije. Treba da uporedimo ove događaje u Iranu sa intervencijom SAD u Iraku: s jedne strane izraz narodne volje, s druge strane inostrano nametanje demokratije. Događaji u Iranu se takođe mogu posmatrati i kao komentar na banalnosti Obaminog govora u Kairu, koji se koncentrisao na međureligijske dijaloge: Ne, nije nam potreban dijalog među religijama (ili civilizacijama)! Nama je potrebna veza političke solidarnosti među onima koji se bore za pravdu u muslimanskim zemljama, sa onima koji u istoj takvoj borbi učestvuju drugde.

Slede dva važna opažanja. Prvo, Ahmadinedžad nije heroj islamske sirotinje, nego korumpirani islamofašistički populista – neka vrsta iranskog Berluskonija, čija mešavina klovnovskih stavova i bezobzirne politike sile izaziva nelagodu čak i među ajatolasima.

Njegovo demagoško deljenje mrvica sirotinji ne sme da nas zavara: njega podržavaju ne samo organi policijskog tlačenja i aparata za javnu komunikaciju koji se služi čisto zapadnjačkim metodama. Njega podržava i moćna nova klasa Iranaca koji su se obogatili zahvaljujući korupciji režima – Revucionarna garda nije milicija radničke klase, nego jedna mega-korporacija, najmoćniji centar bogatstva u zemlji.

Kao drugo, treba jasno razlikovati dvojicu glavnih kandidata, protivnika Ahmadinedžadu. Mehdi Karubija [Mehdi Karroubi] i Musavija. Karubi je, ustvari, eksponent iranske verzije politike identiteta[1], koji obećava da zadovolji želje najrazličitijih grupacija. Musavi je nešto sasvim drugačije: on zastupa vaskrsenje popularnog sna koji je podržao Homeinijevu revoluciju. To jeste bio utopijski san, ali ipak niko ne može poreći iskreno utopijski aspekt onoga što je bilo mnogo više od   jednostavnog preuzimanja vlasti od strane tvrdokornih islamista.

Vreme je da se podsetimo uzburkanosti i žara koji su usledili posle revolucije, one eksplozije političke i socijalne kreativnosti, organizacionih eksperimenata i debata između studenata i običnog naroda.

To što je ta eksplozija trebalo da bude ugušena, pokazuje da je ta revolucija zaista bila autentični politički događaj, jedno otvaranje koje je oslobodilo potpuno nove snage socijalnih promena: trenutak u kome je `sve izgledalo moguće`. Ono što je usledilo, bilo je postepeno gašenje tih mogućnosti, tokom čega je islamski establišment preuzeo kontrolu. Izraženo frojdovskim jezikom, današnji protestni pokret je `povratak potisnutih` Homeinijeve revolucije.

Ono što sve ovo znači je da u islamu postoji istinski oslobodilački potencijal: nije neophodno da se vratimo u deseti vek kako bi pronašli `dobri` islam, on je tu – pred nama. Budućnost je neizvesna – narodna eksplozija je zaustavljena i režim će stati na noge. Međutim, na njega se više neće gledati na isti način: to će biti samo još jedna od korumpiranih autoritarnih vlada. Ajatolah Hamenei [Khamenei] će izgubiti i ono malo što mu je preostalo od statusa principijelnog duhovnog vođe koji stoji iznad zađevica i biće viđen kao ono što i jeste: samo još jedan od mnogih političara – oportunista. Međutim, ma kakav bio ishod, od životne važnosti je da imamo na umu da smo bili svedoci jednog velikog oslobodilačkog događaja koji ne pasuje u proste okvire borbe između prozapadnih liberala i antizapadnih fundamentalista. Ako ne uvidimo to, onda smo izgubili sposobnost da razaznajemo perspektive oslobađanja; onda smo mi na Zapadu kročili u post-demokratsku eru, zreli za naše sopstvene Ahmadinedžade. Italijani mu već znaju i ime: Berluskoni. Ostali su još u fazi čekanja.

Postoji li neka veza između Ahmadinedžada i Berluskonija? Pa, zar nije nečuveno i besmisleno bilo kakvo poređenje Ahmadinedžada sa jednim demokratski izabranim zapadnim vođom? Nažalost, nije: ta dvojica su deo istog globalnog procesa. Kako je jednom zapazio Peter Sloterdajk [Peter Sloterdijk], ako postoji ijedna ličnost kojoj će se kroz sto godina dizati spomenici – to je Li Kvan Ju [Lee Kuan Yew], vođa Singapura, koji je smislio i primenio `kapitalizam sa azijskim vrednostima` . Virus tog autoritarnog kapitalizma se polako, ali sigurno širi svetom. Deng Sjao Ping [Deng Xiaoping] je hvalio Singapur kao model koji cela Kina treba da sledi. Do danas, kapitalizam, je uvek izgledao neraskidivo povezan sa demokratijom. Istina, povremeno je dolazilo do epizoda direktne diktature, ali posle decenije-dve, demokratija bi se ponovo nametnula (kao, na primer, u Južnoj Koreji, ili Čileu). Međutim, danas je veza između demokratije i kapitalizma presečena.

Nije neophodno naglašavati da bi trebalo da odbacimo demokratiju u korist kapitalističkog progresa, nego da treba da se suočimo sa ograničenjima predstavničke parlamentarne demokratije. Američki novinar Volter Lipman [Walter Lippmann] smislio je pojam `proizvodnja konsenzusa` [‘manufacturing consent`]: ovaj termin je kasnije [po zlu poznatim] učinio Noam Čomski [2]; međutim, Lipman je taj pojam skovao u pozitivnom smislu. Kao i Platon, on je na javnost gledao kao na veliku životinju, ili kao na pobesnelo krdo koje kroz `haos lokalnih gledišta` [‘chaos of local opinions’] pokušava da nađe put, jureći u svim pravcima. Tim stadom, kako je on napisao u Javnom mnjenju [Public Opinion (1922)], mora da vlada `specijalizovana klasa čiji lični interesi premašuju lokalne`: jedna elitna klasa koja će delovati tako da zaobiđe onu osnovu manu demokratije – tj. njenu nesposobnost da ostvari ideal `svemoćnog građanina`. Nema nikakve misterije u onome što Lipman kaže, to je očigledno istinito; misterija je u tome što mi – znajući da je tako, i dalje nastavljamo da igramo tu igru. Delamo kao da smo slobodni, ali ne samo da prihvatamo, nego i zahtevamo da nam neka nevidljiva sudska naredba kaže šta da činimo i šta da mislimo.

U tom smislu, u jednoj demokratiji, običan građanin je ustvari kao kralj, ali kao kralj u ustavnoj demokratiji, kao kralj čije su odluke čisto formalne i čiji je posao da potpisuje odluke vlade. Problem demokratske legitimnosti je sličan problemu ustavne demokratije: kako zaštititi kraljevo dostojanstvo? Kako postići da izgleda kao da kralj stvarno odlučuje, dok svi znamo da to nije tako? Ono što nazivamo `kriza demokratije` nije nešto što nastaje kada ljudi prestanu da veruju u sopstvenu moć, nego nasuprot tome – kada prestanu da veruju elitama, kada shvate da je presto prazan, i da je sada odluka na njima. `Slobodni izbori` sadrže u sebi minimalni gest učtivosti – kada oni u čijim je rukama moć, glume da to ustvari nije tako, i mole nas da slobodno odlučimo da li želimo da im moć damo.

Alen Badju [Alain Badiou] je predložio razlikovanje dva tipa (ili još bolje – dva nivoa) korupcije u demokratiji: prvi je empirijska korupcija – to je ono što obično podrazumevamo pod tim pojmom, ali drugi se odnosi na suštinu demokratije i na način na koji ona svodi politiku na pregovaranje o privatnim interesima. Ova razlika postaje vidljiva u (retkim) slučajevima nekog poštenog `demokratskog` političara koji – dok se bori protiv empirijske korupcije ipak pruža formalni prostor onoj drugoj (Naravno, ima i suprotnih slučajeva, kada empirijsko korumpirani političar nastupa u ime diktature Vrline).

`Ako demokratija znači predstavljanje`, piše Badju u knjizi Zar je Sarkozi samo jedno ime? [`De quoi Sarkozy est-il le nom?] , to je na prvom mestu predstavljanje forme jednog opšteg sistema. Drugim rečima: izborna demokratija je predstavnička jedino utoliko što je pre svega to konsezusno predstavljanje kapitalizma, ili onog što se danas zove „tržišna ekonomija“. To je korupcija koja leži u njenim osnovama.[3] Na empirijskom nivou, višepartijska liberalna demokratija `predstavlja` - odslikava, registruje, meri – kvantitativni [statistički] rasip mišljenja ljudi – tj. šta oni misle o predloženim stranačkim programima, o njihovim kandidatima, itd. Međutim, u radikalnijem, `transcedentnom` smislu, višepartijska liberalna demokratija `predstavlja` – vaspostavlja primer – izvesne vizije društvenog života, politike i uloge pojedinaca u tome. Višepartijska liberalna demokratija `predstavlja` preciznu viziju društvenog života u kome je politika tako organizovana da se na izborima partije takmiče kako bi preuzele uticaj na zakonodavni i izvršni aparat vlasti u državi.

Ovaj transcedentni okvir nikada nije neutralan – on daje prednost izvesnim vrednostima i aktivnostima – a to počinje da se manifestuje u trenucima kriza ili indiferencije , kada osetimo nesposobnost demokratskog sistema da zapazi šta ljudi žele, ili misle. Na primer, u izborima u Velikoj Britaniji 2005. godine, uprkos porastu nepopularnosti Tonija Blera, nije bilo načina da ovo nezadovoljstvo dođe do političkog izražaja. Tu je nešto očigledno bilo vrlo pogrešno: nije da ljudi nisu znali šta žele, pre je bilo to da su ih cinizam, ili rezignacija sprečili da delaju.

To ne kazuje da treba prezirati demokratske izbore; treba jedino nastojati na tome da oni sami po sebi nisu indikacija o tome kako stvari zaista stoje; po pravilu oni odražavaju opšte gledište i verovanje. Uzmimo jednostavan primer: Francuska 1940-te godine. Čak je i Žak Diklo [Jacques Duclos], čovek broj dva Komunističke partije Francuske, priznao da bi – da su u tom trenutku u Francuskoj bili održani slobodni izbori, maršal Peten [Marshal Pétain] pobedio sa većinom od 90%. Kada je De Gol [De Gaulle] odbio da prizna kapitulaciju Francuske, on je tvrdio da on – a ne režim u Višiju govori u ime istinske Francuske (zapazimo: ne u ime `većine Francuza`). Tvrdio je da govori istinu, mada to nije imalo demokratsku legitimnost i jasno je protivurečilo mišljenju većine francuskog naroda. Ipak, mogući su demokratski izbori koji dovode do trenutka istine: izbori u kojima se uprkos skeptično-ciničnoj inerciji, većina `probudi` i glasa protiv preovlađujućeg mišljenja; međutim, pošto su takvi izbori toliko izuzetni, to pokazuje da izbori kao takvi nisu medijum istine.

Autentični potencijal demokratije gubi tlo pod nogama porastom autoritarnog kapitalizma, čiji se pipci sve više približavaju Zapadu. Promene se uvek odigravaju u skladu sa vrednostima koje vladaju u nekoj zemlji: Putinov kapitalizam sa `ruskim vrednostima` (brutalno izražavanje moći), Berluskonijev kapitalizam sa `italijanskim vrednostima` (komična poziranja). I Putin i Berluskoni vladaju u demokratijama koje se postepeno svode na praznu ljušturu, i – uprkos brzom pogoršanju ekonomske situacije, obojica uživaju podršku naroda (više od dve trećine izbornog tela). Nije ni čudo da su lični prijatelji: običavaju da imaju `spontane` nastupe (koji su u Putinovom slučaju unapred pripremljeni, u skladu sa ruskim `nacionalnim karakterom`). Povremeno, Putin voli da upotrebi psovku, ili da izrekne neku opscenu pretnju. Kada ga je pre nekoliko godina jedan zapadni novinar upitao nešto nezgodno o Čečeniji, Putin mu je odbrusio da - ako taj novinar nije još obrezan, srdačno ga poziva u Moskvu, gde imaju odlične hirurge koji bi mogli da mu odseku i nešto više od uobičajenog.

Berluskoni je značajna ličnost, a Italija je eksperimentalna laboratorija u kojoj se radi na našoj budućnosti. Ako već imamo politički izbor između permisivno-liberalnog tehnokratizma i fundamentalističkog populizma, veliko Berluskonijevo dostignuće je što je pomirio ovo dvoje, istovremeno ih obuhvatajući u jedno. Može se tvrditi da ga ova kombinacija čini nepobedivim – u svakom slučaju u neposrednoj budućnosti; sudbina je ostataka italijanske `levice` da su sada osuđeni na njega. To je, možda, i najtužniji aspekt njegove vladavine: njegova demokratija je demokratija onih koji pobeđuju zbog neučestvovanja, koji vladaju zahvaljujući ciničnoj demoralizaciji.

Berluskoni se ponaša sve besramnije: ne samo da ignoriše ili neutrališe zakonite istrage svojih privatnih poslovnih interesa, nego se ponaša na način koji podriva njegovo dostojanstvo kao šefa države. Dostojanstvo u klasičnoj politici potiče od njegovog izdizanja iznad međuigre posebnih interesa u civilnom društvu: politika je `otuđena` od civilnog društva, ona se predstavlja kao idealna sfera građanina [citoyen]  nasuprot konfliktu sebičnih interesa koji karakterišu buržuja [bourgeois]. Berluskoni je, ustvari, ukinuo tu podvojenost: u današnjoj Italiji, državnu moć direktno vrši buržuj, koji to otvoreno prikazuje kao način da zaštiti sopstvene ekonomske interese, i koji javnosti izlaže svoj lični život, kao da učestvuje u nekom televizijskom šou iz stvarnog života [a reality TV show].

Poslednji tragični predsednik SAD bio je Ričard Nikson: bio je nečastan. Zapao je u procep između sopstvenih ideala i ambicija s jedne, i političke realnosti s druge strane. Sa Ronaldom Reganom (i Karlosom Menemom u Argentini) na scenu je stupila drugačija ličnost – `teflonski` predsednik, od koga se više nije očekivalo da se drži svog predizbornog programa, pa je tbog toga imun na činjenične kritike (setite se kako se Reganova popularnost povećavala posle svakog novinarsko nabrajanja njegovih grešaka). Ovaj novi predsednički model kombinuje `spontane` ispade sa bezočnom manipulacijom.

Na Berluskonijeve vulgarnosti se može sa sigurnošđu kladiti za dobit, jer će se ljudi identifikovati sa njim, pošto on otelotvoruje mitsku sliku prosečnog Italijana: ja sam jedan od vas, nešto malo sam korumpiran, imam problema sa zakonom, a imam problema i sa svojom ženom – jer me i druge žene privlače. Čak i njegovo grandiozno glumljenje il kavaljerea [ il cavaliere] - plemenitog političara,  više liči na opersku predstavu nekog siromaška o veličini. Pa ipak, ne treba da nas to zaludi: iza te klovnovske maske stoji državna moć koja funkcioniše sa bezobzirnom efikasnošću. Podsmevajući se Berluskoniju, možda već igramo njegovu igru. Tehnokratska administracija ekonomije kombinovana sa klovnovskom fasadom nije dovoljna. Potrebno je, ipak, nešto više. To nešto je strah – i tu nastupa Berluskonijeva dvoglava aždaja: imigranti i `komunisti` (Berluskonijevo opšte ime za sve one koji ga napadaju – uključujući i `Ekonomist`).

Crtani film Kung fu panda, hit 2008. godine pruža nam osnovne elemente za razumevanje ideološkog stanja koje sam opisivao. Debeli panda sanja da postane kung fu ratnik. Slepa slučajnost (iza koje, naravno, vreba ruka sudbine), bira ga da postane heroj koji će spasti grad – i on u tome uspeva. Međutim, pseudo-orijentalni duh filma biva stalno potkopavan ciničnim humorom. Iznenađenje je u tome da ovo stalno teranje šege sa sobom nije ni malo manje produhovljeno: na kraju, film počinje sopstvene neprekidne viceve da uzima za ozbiljno. Dobro poznata anegdota o Nilsu Boru [Niels Bohr] ilustruje istu ideju. Iznenađen, kada je nad vratima Borovog letnjikovca video potkovicu, njegov gost – inače takođe naučnik, je kazao da ne veruje da potkovica može da otera zle duhove od kuće. Na to je Bor odgovrio: `Ne verujem ni ja; tu mi stoji, jer - ljudi mi rekoše da odlično deluje čak i ako ne veruješ u to!` Tako danas deluje i ideologija: niko ne uzima demokratiju ni pravdu za ozbiljno, svi smo potpuno svesni da su one korumpirane, ali ih tek tako koristimo, jer pretpostavljamo da deluju čak i ako u njih ne verujemo. Berluskoni je naš lični Kung fu panda. Što bi rekla Braća Marks: ` ovaj čovek možda liči na pokvarenog idiota, a i radi kao pokvareni idiot, ali – nemojte da vas to prevari: on i jeste pokvareni idiot.`     

Da bi dobili malo uvida u stvarnost skrivenu ispod ove prevare, podsetimo se događaja iz jula 2008. godine, kada je italijanska vlada proglasila vanredno stanje u celoj Italiji kao reakciju na ilegalne ulaske imigranata iz Severne Afrike i Istočne Evrope. Početkom avgusta, vlada je priredila čitavu predstavu, koristeći 4.000 naoružanih vojnika da bi kontrolisala osetljive tačke u velikim gradovima (železničke stanice, trgovinske centre, itd.). Vanredno stanje je uvedeno bez neke velike gužve: život je trebalo da se nastavlja kao obično. Zar to nije stanje kome se približavamo u svim razvijenim zemljama širom sveta – u kome ovo ili ono vanredno stanje (protiv terorističke pretnje, protiv imigranata) biva jednostavno prihvaćeno kao mera neophodna za garanciju normalnog toka stvari?

Koja je realnost ovog vanrednog stanja? Sedmog avgusta 2007. godine, posada od sedam tuniskih ribara je bacila sidro 30 milja južno od ostrva Lampeduze, kod Sicilije. Probuđeni vriskom, ugledali su gumeni čamac koji skoro tone, pretovaren gladujućim ljudima – 44 afričkih migranata. Kapetan je odlučio da ih preveze do najbliže luke – Lampeduze, gde mu je cela posada pohapšena. Dvadesetog septembra, ribari su izvedeni pred sud zbog zločina za `pomoć i olakšavanje ilegalne imigracije`. Ako bi bili osuđeni, dobili bi od 1 do 15 godina zatvora. Svi su bili saglasni da je stvarni cilj ovog apsurdnog procesa bio da se drugi brodovi odvrate od takvog postupka. Nije preduzeta nikakva akcija protiv drugih ribara koji su, kada su se našli u sličnoj situaciji, očigledno odbili motkama migrante, ostavljajući ih da se udave.

Ovaj incident ilustruje da Agambenov[4] koncept homo sakera [homo sacer][5], ličnosti koja je isključena iz pravnog poretka i koju se može nekažnjeno ubiti u stvarnosti postoji ne samo u američkom ratu protiv terorizma, nego i u Evropi – takozvanom bastionu ljudskih prava i humanitarnosti.

 Robert Brazilah [Robert Brasillach] je 1938. godine formulisao koncept `razumnog antisemitizma` [‘reasonable anti-semitism’]. Sebe je video kao `umerenog` antisemita:

Dozvoljavamo sebi da na filmu aplaudiramo Čarli Čaplinu, polu-Jevrejinu; da se divimo Prustu, polu-Jevrejinu; da aplaudiramo Jehudi Menjuhinu, Jevrejinu; pa i Hitlerov glas se prenosi putem radio talasa koji nose ime Jevrejina, Herca.... Ne želimo nikog da ubijemo, ne želimo da organizujemo pogrome. Ali, ipak smatramo da je najbolji način da se spreče večito nepredvidive akcije instinktivnog antisemitizma time što vaspostavljamo razumni antisemitizam. 

Naše vlade s pravom odbijaju populistički rasizam kao `nerazuman` u odnosu na naše demokratske standarde, a umesto toga uvode `razumne` rasističke zaštitne mere. `Dozvoljavamo sebi da aplaudiramo afričkim i istočnoevropskim sportistima, azijskim lekarima, indijskim softver programerima`. Današnji Brazilasi – neki od njih čak i socijaldemokrati, nam govore: `Mi ne ubijamo nikog, ne želimo da organizujemo ikakve pogrome. Ali, takođe mislimo da je najbolji način za sprečavanje večito nepredvidljivih, nasilnih akcija u tome da organizujemo razumnu anti-imigrantsku zaštitu` . To je jasan prelaz iz ogoljenog barbarizma u berluskonijevski barbarizam sa ljudskim likom.

(Prevod: Vasilije Kleftakis)

http://www.lrb.co.uk/v31/n14/zize01_.html 


[1] Uprošćeno rečeno, politika identiteta nije zasnovana isključivo na ideologiji. Ona, navodno, teži da obezbedi političku slobodu marginalizovanim manjinama (etničkim, verskim, rodnim, itd., itd.). koje žele da zadobiju razumevanje društva za njihovu različitost i da osvoje prostor njenom manifestovanju – suprotstavljajući se time većinskoj diskriminaciji kojoj su izložene. (Prim. prev.)

[2] Po Čomskom, primarna funkcija sredstava masovne komunikacije u SAD je da mobilišu podršku javnosti u korist interesa posebnih grupacija koje dominiraju vladom. Radi se o donošenju najvažnijih odluka u odnosu na investicije, proizvodnju i distribuciju dobara. Ukratko – to su interesi u rukama male grupacije tesno povezanih velikih korporacija i investicionih fondova. Ljudi na najvažnijim pozicijama vlade se baš i regrutuju iz tih krugova – oni su i ti koji gospodare medijima i donose najvažnije odluke i određuju pravce propagande u društvu za interese svojih krugova. Propaganda je usmerena na ubeđivanje tzv. `političke klase` : možda nekih 20% relativno obrazovanog stanovništva (razni menedžeri, ljudi iz kulture – kao nastavnici, novinari, pisci, itd.). Oni su glasači, poslenici u ekonomskom i kulturnom životu i glavni cilj indoktrinacije. Glavna uloga ostalih – nekih 80% neobrazovanog stanovništva, je da slušaju naredbe i ne misle, da ne obraćaju pažnju ni na šta – ali oni su ti koji obično plaćaju ceh. (Noam Chomsky:ManufacturingConsent [(Pantheon, 1988)]). (Prim. prev.) 

[3] The Meanings of Sarkozy by Alain Badiou, translated by David Fernbach (Verso, 117 pp., £12.99, February, 978 1 84467 309 4).

[4] Đorđo Agamben (Giorgio Agamben), filosof i pisac, autor knjige `Homo saker: suverena moć i goli život [Homo sacer: sovereign power and naked life (1995)] (Prim. prev.)

[5] Homo sacer  (na latinskom: „sveti čovek“) Po rimskom pravu – ličnost izvan društva, svako ga nekažnjeno može ubiti, ali on ne sme biti prinet na žrtvu u nekom verskom ritualu. On nema nikakva građanska prava, ali se njegov život (u negativnom smislu) smatra „svetim“. (Prim. prev.)