Barak Obama i nada 21. stoleća

Momčilo Pantelić – koji nas je godinama trezveno i pronicljivo izveštavao o malim i velikim događajima u SAD – u svome članku Šampion nade[1], povodom vesti o dodeli Nobelove nagrade za mir američkom predsedniku Baraku Obami, kaže: „Činjenica je, međutim, da nijedan predsednik SAD u novijoj istoriji nije, kao Obama, uspeo da oživi nade sunarodnika i čovečanstva u bolje sutra.“

Ko je ovaj mladi čovek koji razvejava sumorne slike budućnosti globalizovanog sveta u sve tamnijoj senci globalizma? Momčilo Pantelić krokijem ocrtava Obaminu biografiju povezujući Keniju, Kanzas, Havaje, Indoneziju, elitistički Harvard i siromašne četvrti Čikaga.[2] Na sasvim realan, a gotovo bajkovit način integrisana su geografska prostranstva, rasne različitosti, socijalni statusi, religijske i interpersonalne dimenzije stvarnosti.

U kontroverzama o zaslugama za ovako ugledno priznanje otkrivamo i samu suštinu Obaminog poslanstva: suprotstavljenost željenog i mogućeg, utopijskog i realnog, istine i opsene, nade i očaja, ljubavi i posedovanja, slobode i prinude, pravde i sile. Previše suprotnosti stavljeno je na pleća slavodobitnika, ali ovaj teret – jasno, u manjoj meri – nosi i bilo ko od nas, u svakodnevnom životu, tako da možemo da razumemo i saosećamo. Zbog toga je Barak Obama junak običnog čoveka. Otuda je sasvim razumljiva uznemirenost dežurnih komentatora Njujork tajmsa, Vašington posta ili Volstrit džornala.[3]

Zabrinutost zarobljenog čoveka

Da li ću sutra živeti bolje nego danas? Da li ću moći da otplatim dugove? Da li je moja zemlja zaista slobodna? Da li ću morati da idem u rat? Ova pitanja može postaviti sebi običan čovek bilo gde u svetu, pa i u najbogatijoj zemlji sveta – SAD.

Ako moram da trošim da bih se zadužio, ako zadužen moram da sačuvam zaposlenje i eventualno nađem još jedno, i ako mi sav taj trud ne garantuje da rate dugova neće postati veći od mojih prihoda, da li sam ja slobodan čovek ili rob slobodnog tržišta? Ako nemam posao, a želim da trošim, da li sam zaista slobodan ako moram da se zaposlim u vojsci najmoćnije zemlje sveta da bih se tamo negde u tom istom svetu borio za još veću slobodu slobodnog tržišta? Izgleda da je cena moje potrošnje iznad stvarnih potreba cena moje neslobode i cena slobode slobodnog tržišta.

Pod pritiskom televizijskih reklama i popularne kulture, koje mi bez prekida ponavljaju na samo šta da kupim već i kako da živim[4], postao sam zavisnik slobodnog tržišta, jer poput narkomana tražim još i još, a cena je sve veća i cilj sve dalji. Ja sam disciplinovani podanik ideologije konzumerizma koji poslušno troši preko svojih kupovnih moći[5], a moja država je „poslednje pribežište konsumpcije“[6].

Cilj je 1980. godine (bar u SAD) bio udaljen 42 radničke plate, a 2007. udaljenost se povećala na 344 plate radnika.[7] Toliko je, naime, prosečno veća direktorska plata od one radničke. Plata direktora nije neophodna za normalan život, ali je u sistemu slobodnog tržišta postavljena kao opšti cilj. Plata vrhunskih menadžera je mamac vertikalne migracije, u vidu najveće najamnine. Iluzija koja se sastoji u zamišljenom kretanju ka vrhu piramide zarada (američki i ostali sni) održava sistem. Niko, naravno, ne zamišlja pad na najnižu zaradu, jer bi to dovelo do buđenja, demistifikacije tržišnih snova i urušavanja magijskih moći još uvek čarobne, ali ekonomski trošne dolarske piramide. Posle kulta prirode i kulta predaka, ljudskom društvu se sprema planetarni kult bez duhovne supstance – kult novca.

Za utehu ostaje mi demokratija istog kao mogućnost da izaberem između stranke A i stranke B (moguće A₁, A_2... B₁, B_2...  G₁₇) koje su obe (ili još bolje sve) za slobodu slobodnog tržišta, ali nijedna nije za moju slobodu od slobodnog tržišta.

Alternativno rešenje, za one koji ne razumeju šta je demokratija (gubitnici), je pad na dno planetarno ovaploćene drevne piramide, gde se još jednom nudi izbor istog – uživanje u drogama (socijalno inaktivisani potrošač) ili odlazak u rat (ideološki zaslepljen proizvođač). Tako funkcioniše tržišni perpetuum mobile.

Šta je sa mojom državom? Hoće li me ona zaštititi? Hoće! Intervenisaće sredstvima poreza da spase posrnule gigante koji su pijani od profita ostvarenog na tržištu beskrajnih finansijskih derivata (preprodatih dugova) da bih ja imao kome da vraćam svoje dugove. Država će zaštiti moje pravo na dug da bi slobodno tržište ostalo zaista slobodno.

Moja država služi nevidljivim gigantima slobodnog tržišta čiji vođa nosi sasvim nemaštovito ime – fiskalni deficit. Vratili smo se u predolimpijsko vreme, u vreme stvaranja iz haosa, u vreme titana koji samo što su sa prestola zbacili oca Urana da bi vladali nebom iznad svoje majke Gee.[8]

Globalizacija u mračnoj senci globalizma

Pomračivši nebo, nova božanstva, giganti nas opominju da pazimo na Geu. Majka Gea je naša vrhunska vrednost – naša ugrožena i nezaštićena planeta. Štiteći je od njenih stanovnika i od nje same stvoriće potpuno novu planetarnu civilizaciju [9] kojom će biti izbrisane sve postojeće zemaljske civilizacije, pa i pravoslavna.

Ugrožavaju je, navodno, prenaseljenost i industrija koja, gle čuda, emituje više štetnih gasova od svih podmorskih i suvozemnih vulkana i podižu temperaturu atmosfere snažnije od moćnog sunčevog vetra i kiše elementarnih čestica dalekih supernova.[10] Ugrožavaju je fosilna goriva, ali najviše – čista energija nuklearnih elektrana.

Evo, u Srbiji su već ostvareni važni ciljevi globalizma: deindustrijalizacija i depopulacija. Još samo da Srbija postane prva država koja ukida ili makar dezintegriše[11] sebe kao što su predviđali marksisti i kao što strasno prihvataju slobodoljubivi neoliberali. Srbija uvek prednjači u svemu, čak i u masovnom hapšenju najsitnijih uličnih prodavaca droge! Zato ostaje prokazana, kažnjena i izolovana kao primer svima kako će se živeti kada Hronos označi kraj postmodernog doba i kad njegovi naslednici ponovo uspostave olimpijski poredak.

U ovom kriznom ali obećavajućem predolimpijskom vremenu, najvažnija je snaga i vitalnost giganata, jer ako oni padnu, pašće i nebo, a onda zalud briga za planetu i napredak, zalud sloboda tržišta i tržište sloboda. Ostaćemo ništavni i zgnječeni, jer nismo razumeli šta je magijska održivost i božanska zadivljenost profitom.

Giganti najviše vole novac, u bilo kojoj formi. Ipak, i ovde postoji hijerarhija ukusa i gradacija narkotičkih efekata: virtualni berzanski novac ima najsnažnije dejstvo, potom hartije od vrednosti rangirane od višeg ka nižem stepenu izvedenosti, slede originalne hartije od vrednosti, pa zelene novčanice. Na kraju ostaje zlato koje najviše obavezuje i ne može se ubrizgavati, ali se zato na tržištu mnogo puta može razmeniti za sirovi opijum.

I zaista, u poslednjoj krizi, giganti nisu zarad svog održanja tražili heroin, već finansijske infuzije. Heroin je za mase. NATO je usidren pored avganistanskih polja maka[12], SAD vojnim bazama pristiže u kokainsku Kolumbiju. Svako je dobio svoje.

Pitamo se da li je globalizacija kao nužnost moguća bez globalizma kao totalitarne ideologije planetarnog tržišta.[13] Da li je integracija ljudi, naroda i država moguća bez izgradnje nove Vavilonske kule? Jedna takva kula već je izgrađena u Strazburu kao sedište Evropskog parlamenta, ali je ostala nezavršena, kao i ona prava, jer još uvek nije ostvarena potpuna lingvistička hegemonija. Neki još uvek ne govore engleskim jezikom!

Barak Obama govori o „pravima i odgovornostima suverenih nacija“ kao osnovi multilateralizma koji će uvažavati međusobne interese.[14] „Na isti način, kao što države treba da imaju pravo izbora svojih funkcionera, tako one moraju imati pravo da žive unutar sigurnih granica i da vode svoju vlastitu spoljnu politiku.“[15] Kao da već naziremo jedan suštinski multipolaran svet, drugačiji od vizija globalizma kao globalne političke (neoimperijalne) dominacije. Ima li direktnijeg suprotstavljanja odnarođenom beznađu.[16]

Kao što je nekada Kraljević Marko ukidao svadbarinu[17], Barak Obama (bar formalno) ukida zatvor Gvantanamo čiji su neoptuženi zatočenici izlagani torturi u ime zaštite ljudskih prava. Barak Obama, nasuprot ogromnim otporima, reformiše sistem zdravstvenog osiguranja u SAD da bi što više siromašnih Amerikanaca moglo da se leči o trošku države. On je prijatelj Lule da Silve, ali i Crni Orao skoro istrebljenih i pretopljenih američkih starosedelaca.[18] Barak Obama primerom i ličnim stavom vraća veru u tradicionalne porodične vrednosti.

Kontraofanziva globalista

Oni uvek znaju odakle preti prava opasnost i, evo, gerilci civilnog društva, koji su se do skora zvali deca cveća[19], sada nose oznake LGBT na maskirnim uniformama i već kreću u novi oštar napad na neporaženu polovinu Amerike i zajedničkog predsednika.[20] Potpuno sinhronizovano, kao nedavno u Srbiji, ide ljuta ofanziva tolerancije nezavisnih medijskih lisica[21], čuvenih u celom svetu po svojoj nepristrasnosti i naivnosti.

Međutim, Barak Obama ne želi da antagonizuje moralno poraženu sa moralno neporaženom polovinom Amerike. On zna da se do Rubikona poraza slobodnog javnog mišljenja dolazi kada podrška napadnutom stavu padne na 55%, i da je već pređen. On obećava, ali odlaže zakonske brakove u kojima, ipak, čudom zakona neće moći da se začinju i rađaju deca. Ali će već neki drugi predsednik novim iznuđenim zakonom omogućiti njihova neprirodna začeća, usvajanje i odgajanje. Započeti vek sve te mogućnosti već obilato nudi svojom profitabilnom i amoralnom naukom (genetikom i psihologijom) prepunom etike i etičkih komiteta, ali ponajviše svakojakih dobrobiti.

Koliko god da ima razumevanje za ljudske slabosti, koje bi bez socijalno-inženjerske amplifikacije ostale samo to što jesu, Barak Obama nema razumevanja za medijske šaptače, uzurpatore i porobljivače javnog mišljenja. Njegovi savetnici usudili su se da jednu od medijskih svetih krava proglase političkim protivnikom.[22]

Izvaditi mač i stati pred prerušenu medijsku gorgonu, našu obožavanu Meduzu, nije lako čak ni kada imaš krilate predsedničke sandale, a opasnije je nego mahati finansijskim špricem pred iznemoglim divom. Njeni su pipci brojni i svi jednako otrovni – od podmuklih tok-šou tehnika kojima se napad otpočinje i terenskih NVO akcija kojima se meta markira, preko bezazlenih anketa kojima se proverava blizina Rubikona iznuđene podrške, do eksplicitnih navijačkih izveštavanja sa najnovijeg kriznog područja ili ratišta kojima se žrtva, oduzimanjem saosećanja, dokrajčuje.

Zamislite u Srbiji političara koji bi političkim protivnikom proglasio Politiku ili B92 koji svakako jesu politički protivnici bar jednom političaru ili bar polovini građana Srbije. Njegova bi stranka verovatno ekspresno bila predložena za zabranu, on lično urgentno i brutalno medijski ispreparisan za Haški sud, a narod označen za nestajanje. Formula je sasvim jednostavna i već primenljiva: nacionalno i patriotsko biće postepeno, ali beskompromisno, izjednačeno sa fašističkim[23], a tradicionalno sa retrogradnim.

Slobodarski duh koji budi nadu

Amerikanci i Srbi imaju zajedničke korene u slobodarskom duhu. Amerikance je bekstvo od siromaštva vodilo u kolonizaciju divljih prostranstava, sve do stvaranja nezavisne države koja će postati vodeća svetska sila. Srbe je viševekovno ropstvo nateralo na ustanak koji će ih odvesti do obnovljene nezavisne države koja je zaista mala, ali se oni u njoj osećaju kao vodeća svetska sila. Simbol jednih je Kip slobode na ulazu u Njujork, simbol drugih Spomenik Karađorđu ispred Hrama Svetog Save u Beogradu.

Barak Obama pokušava da povrati  veru u slobodarske tradicije Amerike koje mogu biti uzor svim narodima. Amerike koja neće zavoditi red u svačijoj kući i koja neće bacati grozničave poglede prema evroazijskom hartlendu u koji se potpuno nesmotreno smestila Rusija. Amerike koja neće biti vazal onih čije su reči već vekovima u zavadi sa istinom. Amerike koja neće biti instrument globalizma i njegove lažne, fridmanovske, slobode koja se osvaja stalnim ratovima i subverzijama.[24] Amerike koja neće voditi stare imperijalne ratove, sada u ime ljudskih prava i pod novim nazivom – humanitarne intervencije.[25] Amerike koja svoje blagostanje neće graditi na beskrajnim pozajmicama od siromašnijih. Amerike koja će svojim reafirmisanim slobodarskim identitetom onemogućiti obmanjujuće izjednačavanje antiglobalizma sa antiamerikanizmom.

„Zavodnik iz Čikaga – preko Harvarda – unajmljen je da povrati i obnovi ono što se u celom svetu naziva liderstvom“ kao posrednik koji služi svetskoj nadklasi, podsećaju nas stari dobri fabijanci.[26] Isto se može reći za bilo kog svetskog lidera, i u još većoj meri za bilo kog, posebno kraljevskog, eksperta[27], jer je od posredne vlasti vlasnika kapitala unutar globalizovanog sveta skoro nemoguće uteći. Ova minimalna, ali sasvim dovoljna, mogućnost izmicanja kontroli zadatog izvor je nade, čije je zaboravljeno ime – sloboda.

Istinska sloboda nije ideološka (klasna, tržišna, civilizacijska, civilna) sloboda, već obična sloboda običnog čoveka, poput one iz Deklaracije nezavisnosti[28], potpuna i nezavisna od medijskih opsena i otrova, njihovih hipnotičkih sugestija i presija, od bilo čijih hirova, laži i diktata, pa i onih koji potiču od tržišta i njegovih nevidljivih finansijskih giganata. Biti zatvoren u zlatni kavez civilnog društva, smešten u virtualni prostor između prestrašene države i agresivnog tržišta, u koji ubacuju stalno nove i nove preimenovane ptice, uhvaćene tamo negde na rubovima socijalnog diverziteta, ne znači biti zaista slobodan.[29]

Jednodimenzionalna sloboda može imati cenu na tržištu sloboda, ali istog trenutka kada se razmeni za novac, ona u celosti prelazi u svoju suprotnost. Društveni pokreti su konstruisani tako da se svaki globalno bavi samo jednim društvenim pitanjem, čime se sloboda apriorno dezintegriše i pretvara u dobro prodavanu robu.

U istom socijalnom modelu, ljudska prava su zamišljena kao sloboda od svega (države, kulture, religije, morala), osim od tržišta. U toj tržišnoj razmeni čak i sudska istina postaje stvar nagodbe, a zakonom se može urediti cena kolaboracije,  jer je istina interesno profilisana, dok izdaja zemlje ima svoju cenu (najniža cena je oko 20 američkih dolara na dan). Moral postaje isto što i dobrobit (korist), a kultura i religija svedene su na nivo „duhovnih“ roba ili usluga koje se mogu beskrajno redizajnirati i pretapati.

Jedino istinsko pravo čoveka u globalnom (civilnom) društvu jeste pravo da troši, ali na sasvim usmeren i kontrolisan način kako kroz slobodu potrošnje ne bi slučajno nabasao na slobodu![30] Sva druga prava su izvedena iz ovog krajnje redukovanog ekonomskog prava i samim tim su neautentična, odnosno lažna.

Zaboravimo na trenutak prethodnike Crnog Orla koji su istrebili krda bizona u američkim prerijama da starosedeoci ne bi mogli da prezime oštre severnoameričke zime. Zaboravimo uspešne vlasnike crnih robova koji proizvode pamuk za još uspešnije  predionice i tkačnice u kojima rade beli robovi. Zaboravimo njihove planetarne potomke koji se pokrenuli svoj Plemeniti nakovanj (Noble anvil) da njime zdrobe jednu male zemlju, kao što je Srbija, da bi na delu osvojene teritorije formirali novu državu kojom će kontrolisati najveći evropski put droge.[31]

Setimo se i tragične sudbine braće Kenedi, Martina Lutera Kinga i Zorana Đinđića. Dozvolimo, makar na trenutak, da nada punim plućima udahne vazduh obećane slobode. Čestitajmo našem dobitniku na nagradi i poželimo mu uspeh i svu sreću koja prati hrabre i čovečne.

I ne zaboravimo da je David praćkom već oborio Golijata, da se ne živi samo od hleba i da je starac zadivio diva zdrobivši kamen, kao da je sir[32]. Dobrohotna Meduza, zaštitnica slobode slobodnog tržišta, savladava se najpre ogledalom štita![33] [34]