Balkanizacija Baraka

(The National Interest, 21.01.2009)

Kao da krah ekonomije i ratovi u Avganistanu, Iraku i Gazi nisu već dovoljno problematični, sada se pomalja sve veća svest o potrebi da predsednik Obama posveti više pažnje jugoistočnoj Evropi. Njegov najveći izazov u tom regionu po mnogo čemu se neće odnositi na razračunavanje sa neposlušnim nacionalistima. Pre će se tu raditi o odbacivanju vašingtonskog razumevanja Balkana na suštinski neokonzervativan način. Ovakav pristup diktira da se problemi u regionu svedu na nekakvu manihejsku borbu između ‘dobrih’ i ‘loših’ nacionalista, iz čega onda dalje sledi da se oni mogu tretirati tako što će se ignorisati međunarodne institucije kao što su UN, a ohrabrivati unilateralno američko delovanje i upotreba oružane sile. U poslednjih 15 godina isprobavana je ta neokon strategija za Balkan i jasno je da je ona promašena - predsedniku Obami potreban je novi okvir za tretiranje ovog regiona.

Razmislimo o sledećem: od 1992. godine međunarodna zajednica je potrošila više od 200 milijardi dolara radeći na miru, stabilnosti i ekonomskom razvoju jugoistočne Evrope. Od 1996. do 1997. samo u Bosni, 60,000 NATO vojnika i preko 100,000 međunarodnog civilnog personala radilo je na posleratnim mirovnim naporima. Stanovništvo Bosne je primilo više finansijske pomoći po glavi stanovnika nego bilo koja zemlja u zapadnoj Evropi po Maršalovom planu. Od 1999. godine na dalje, međunarodna pomoć Kosovu daleko prelazi čak i ove cifre, a “Kosovari” dobijaju 22 puta više međunarodne pomoći po glavi nego što je to slučaj sa Avganistanom. Da li treba uopšte pomenuti da je malo izvesno da će takav stepen međunarodnog izdvajanja ili uključenosti u situaciju na Balkanu ikada moći da se ponovi u budućnosti.

A opet, uz sve to ogromno izdvajanje vremena i resursa, šta je ono što je zapravo postignuto u tom relativno malom području? Dvojica ljudi sa znatnim iskustvom u vezi sa Balkanom, Ričard Holbruk i Pedi Ešdaun, nedavno su upozorili da je Bosna “u realnoj opasnosti od kraha”. Druga dva zvaničnika, sa takođe obimnim istorijatom po pitanju Balkana, Morton Abramovic i Daniel Server, nedavno su primetili da “region klizi ka većoj nestabilnosti... [i] da masivno investiranje Amerike u region tokom 1990-tih može biti tretirano kao tržište zajmova bez garancija”.

Ovakve ocene stanja na Balkanu nisu netačne. Ali isklišeirane mudrosti koje Vašington nudi novoj administraciji za tretiranje ovakve situacije sasvim sigurno to jesu.

Razmotrimo na primer slučaj Bosne. Sve gorenavedeno govori u prilog tvrdnji da je glavni problem Bosne premijer srpskog entiteta, Milorad Dodik. Siroti Dodik, čini se da mu nikako ne uspeva da bilo koga zadovolji na duže staze. Pre par godina, dok je ga je još Holbruk nazivao «najperspektivnijim mladim bosanskim političarem njegove generacije», kruže glasine da je Radovan Karadžić izjavio kako mu je navodno najveća politička greška to što nije smakao Dodika. E sad, kako tvrde Ešdaun i Holbruk, ispostavlja se da je Dodik gadni nacionalista potkupljen Putinovim ‘gasnim dolarima’. Kako god presekli, međutim, ovakav način razmišljanja dovodi do još jednog promašaja u analizi ili promašaja u politici. Ako je Bosna važna i ako se Dodik može kupiti, zašto mu onda Vašington jednostavno ne ponudi više? U drugu ruku, ako Dodika niko ne kupuje, onda je možda na delu nešto suštastvenije. U svakom slučaju, Vašington se ne čini dorastao problemu.

Još jedna falinka u ovakvom stavu je da on ne uzima u obzir postojanje jednog još ozbiljnijeg problema u Bosni – katastrofalnog efekta koji Haris Silajdžić (jedan od ljudi koji su Bosnu poveli u rat 1992. godine, i sadašnji bošnjački član kolektivnog državnog predsedništva) imao na odnose među etničkim grupama u BiH od svog povratka u politiku pre par godina. Srđan Dizdarević, šef bosanske kancelarije Helsinškog komiteta za ljudska prava, sa pravom primećuje da Silajdžićevo ponašanje podseća na Miloševićevo u staroj Jugoslaviji. Na sreću, zajedno sa podizanjem političke temperature u Bosni tokom poslednjih par godina, kao prijatno iznenađenje se ispostavio naslednik Alije Izetbegovića na mestu predsednika Stranke demokratske akcije (SDA), Sulejman Tihić (čovek koji je bio zatočenik u srpskom zarobljeničkom kampu tokom rata), koji se pojavio kao važan glas razuma i umerenosti u Bosni. Tihić sve izraženije iznosi argumente o štetnom uticaju Silajdžićevog delovanja na zemlju, kao i da Bosnu ne grade samo Bošnjaci u Sarajevu, već i Srbi u Banja Luci i Hrvati u Mostaru. Nažalost, ovakav argument retko se čuje u Vašingtonu.

Takođe vredi preispitati etablirano mišljenje Vašingtona o potrebi za većom međunarodnom kontrolom nad političkim procesima balkanskih država. Često čujemo da je Bosna „nefunkcionalna“ država, ali se izostavlja činjenica da je nefunkcionalna upravo priroda međunarodnog angažmana u Bosni, a ne federalni sistem uspostavljen Dejtonskim sporazumom. Jedan kritičar Kancelarije visokog predstavnika tokom Ešdaunovog mandata je, na primer, ukazao na „grub nedostatak regularnih zakonskih postupaka“ pri izvršavanju „neograničene pravne moći“ visokog predstavnika, primećujući da se „pravo na izmenu zakonodavstva, i otpuštanje javnih zvaničnika, može upražnjavati bez ikakvog prethodnog obaveštavanja strane na koju se to odnosi. Demokratski izabran parlament Bosne se nije morao pitati za savet. Kada su zvaničnici bili otpuštani, oni nisu morali biti obavešteni o tome, ili nisu morali da im pruže priliku da odgovore na dokaze navedene protiv njih. Doduše, dokazi protiv njih nisu morali ni da postoje. Nije postojala mogućnost žalbe ili preispitivanje odluke, čak iako je osoba izgubila svoj posao ili na bilo koji način pretrpela direktnu ili individualnu štetu kao rezulat toga.“

Tek da se zna, gorenavedena kritika ne potiče od nekog večito nezadovoljnog ekstremnog nacionaliste. To je viđenje bivšeg šefa pravne službe OHR, Metjua Periša. Toliko o idejama demokratskog vladanja i odgovornosti koje pokušavamo da pružimo građanima Bosne.

Mnogi identični problemi vidljivi su u Vašingtonovom razumevanju problema na Kosovu. Abramovic i Server tvrde da je Beograd kriv za činjenicu da Kosovo „jedva funkcioniše“ kao država. Nažalost, najveći deo trenutne neodrživosti Kosova potiče od domaćih problema i katastrofalnog neuspeha privremene misije UN na Kosovu (UNMIK) od 1999. godine. Transparency International smatra Kosovo za jedan od najkorumpiranijih entiteta na svetu, a Amnesty International i Human Rights Watch su nedavno izjavili da Prištini nedostaju najosnovniji elementi za legalni pravosudni sistem. Možda je najzabrinjavajuća činjenica da se u izveštaju nemačke obaveštajne službe (BND) koji je procureo novembra 2008. godine, tvrdi kako su ključni politički lideri Kosova bili lično uključeni u aktivnosti kao što su trafiking ljudi i krijumčarenje droge. Ako su tačni, nalazi BND sadrže veoma uznemirujuću implikaciju – to bukvalno znači da su Vašington i Brisel predvodili nastojanja da se grupi mafijaša dâ kontrola nad nezavisnom državom. Ipak, posledice takve politike bile su očigledne već 2001. godine, kada su ekstremisti sa Kosova u susednoj Makedoniji počeli da podstiču pobunu – po prvi put u istoriji je država članica UN bila žrtva agresije od strane protektorata UN. Makedonija, na žalost, tek treba da se oporavi od nasilja. Kada se tome doda još nekoliko neprijatnih informacija, kao što je činjenica da je tokom poslednjih deset godina više od stotinu hrišćanskih crkava i manastira uništeno na Kosovu, jasno je da je problem Kosova unekoliko komplikovaniji od toga kako ga predstavljaju Abramovic i Server.

Za predsednika Obamu, koristan početak za razmišljanja o tome šta treba učiniti u jugoistočnoj Evropi biće njegovi stavovi o Iraku (kao što je već izneto u jednom eseju u Foreign Affairs iz 2007). Primetne su kontradikcije između intervencionističkog stava Vašingtona po pitanju Balkana i stava o Iraku tadašnjeg senatora Obame. U Iraku, tada usred kolektivnog nasilja i skoro svakodnevnih samoubilačkih bombaških napada, Obama je tvrdio da je jedini način za napredak u tranziciji smanjenje angažovanosti SAD i sve veće prebacivanje odgovornosti prema državi na same Iračane. U Bosni, pak, gde se oružje utišalo još pre trinaest godina, prema ustaljenom mišljenju Vašingtona tvrdi se da je toj državi potrebno više, a ne manje, spoljnopolitičkog starateljstva. A krivica za probleme na Kosovu se prebacuje na potpuno drugo mesto, što predstavlja pravi primer pogrešnog političkog upućivanja koji podseća na tvrdnju da smo morali da napadnemo Irak kako bi se otarasili oružja za masovno uništenje – koje je, pak, teško (pro)naći.

Tokom predstojećih meseci, etablirano mišljenje u Vašingtonu o Balkanu će predsedniku Obami priopštiti mnogo identičnih stvari koje neokonsi već govore o Iraku – da su njihove ideje i planovi ispravni, ali da su drugi zabrljali pri njihovoj implementaciji. Neki će pokušati da ga ubede da juri za Miloševićevim duhom po čitavoj jugoistočnoj Evropi. Nažalost, takvi spoljnopolitički napori neće dovesti do uspeha. Niti će našu pažnju usredsrediti na stvarne probleme sa kojima se Balkan suočava: slabe ekonomije sa visokom stopom nezaposlenosti među omladinom, nestabilne demokratske institucije, jaka organizovana mreža kriminalaca i vekovima stara, duboko ukorenjena politička kultura koja daje prednost etničko-verskoj samoupravi. Više istog pristupa (ili, tačnije, manje) neće rešiti nijedan od ovih problema. Predsedniku Obami je potreban novi pristup jugoistočnoj Evropi. Ako uspe da razvije takav pristup, narodima jugoistočne Evrope će doneti promene u koje i oni mogu da veruju.

Gordon N. Bardoš je pomoćnik direktora Instituta Hariman u Školi za međunarodne i javne poslove na Univerzitetu Kolumbija.