Arapske revolucije kao početak nasilnog preuređenja sveta

Avram Šmulevič – moj sagovornik je moskovski politikolog i novinar (oblast – međunarodni odnosi) Mihail Černov, predstavnik „Asocijacije za pograničnu saradnju“ u zemljama Srednje Azije i Kavkaza. 

Tema našeg razgovora su događaji u arapskom svetu i šta oni znače u strateškoj perspektivi za Rusiju i Izrael.

Vi se bavite problemima zemalja Srednje Azije i Kavkaza. Kako se sa te tačke posmatranja vide dešavanja u arapskim zemljama, tzv. arapske revolucije, i hoće li one uticati na druge islamske zemlje, uključujući i one iz Srednje Azije, i sa Kavkaza? Hoće li Rusija, kao stari saveznik arapskog sveta, i kao zemlja sa znatnim muslimanskim stanovništvom, biti dotaknuta njima?

Mihail Černov – To što se danas dešava u arapskim zemljama jesu događaji epohalnih razmera. To je nešto više od samih revolucija. To je proces koji ima svoju unutrašnju pozadinu u svakoj arapskoj državi. Ali, u isto vreme, to je i opšti proces. Revolucionarne procese u arapskim zemljama su inicirali Amerikanci, bili su lansirani javno, sa javno objavljenim ciljevima. Ako pogledamo te programe, koje su SAD imale u odnosu na Arape, pre svega su u pitanju humanitarni programi. Suština toga što se danas dešava u arapskim zemljama, čak nije ni revolucija, već emancipacija arapskih masa kroz demokratske, i faktički, proameričke revolucije. I to je vrlo „tvrda“ činjenica.

Avram Šmulevič – Šta znači „emancipacija arapskih masa“? 

Mihail Černov – Emancipacija, to je približno isto ono što se dešavalo sa Jevrejima u Evropi u HIH veku. To je vreme kada su Jevreji napuštali tradicionalni način života, i kada je bila oslobođena kolosalna energija koja se realizovala ulaskom Jevreja u savremeno društvo. Ušli su kroz sve moguće kanale, kroz zauzimanje ozbiljnih pozicija u svim sferama života, bilo da je to politika, ekonomija, ideologija ili svet kriminala. Jevreji su prestali da budu narod koji živi tamo negde, u getou, po strani, van konteksta opšteg zapadnog razvoja, zapadne kulture, i vrlo su žustro ušli u savremeni svet. U mnogim su zemljama prevrnuli taj svet. U mnogim su zemljama igrali odlučujuću ulogu, na primer, u ruskim revolucijama, građanskom ratu, izgradnji socijalističkog društva. Bila je stvorena država Izrael, a to je takođe revolucija, to jest Jevreji su u svim zemljama sveta, istovremeno i snažno ušli u savremeni život. To je započeto u HIX veku, i događalo se do sredine HH-tog veka.

Pogledajmo situaciju oko nafte – ona u Evropu stiže iz Severne Afrike, sa Bliskog istoka, iz Rusije, i iz Severnog mora. To što dolazi iz Severnog mora, kontrolišu Anglosaksonci, to što stiže iz Severne Afrike, sada je pod udarom u Libiji, i pod udarom serije proameričkih revolucija u svim državama Severne Afrike.

Avram Šmulevič – To je upečatljivo, ali Arapi u potpunosti pripadaju savremenom svetu. Oni nisu ugnjetena manjina, diskriminisani deo stanovništva.

Mihail Černov – Arapske mase nisu pripadale savremenom svetu. U savremeni svet su ulazile uske elite arapskih država, sa surovim autoritativnim režimima. Suština je u tome, što su, govoreći rečima Obame, Arapi javno obznanili, da oni žele da žive isto tako dobro i slobodno (po njihovom shvatanju), kao što se živi na Zapadu, da su prestali da ih zadovoljavaju autokratski, zatvoreni vojni i poluvojni režimi, i da ne žele da budu ljudi drugog reda.

Avram Šmulevič – Imate u vidu arapske mase?

Mihail Černov – I arapske mase i arapske države. To je prelaz iz Trećeg u Prvi svet. To je glavna suština procesâ koji se odvijaju. Sama tekstura će se formirati postepeno, ali ono glavno već se desilo. Arapi su prestali da budu „tikvani“, prestali su da budu „tikvani“ u međunarodnim odnosima, za EU i SAD. Razumljivo je, da takvu pojavu kao što je emancipacija, prati strahovita erupcija energije. I ta se erupcija danas samo „zagreva“. Desila se prvo u Tunisu, potom u Egiptu. Sada se pokreću mnoge zemlje, u kojima će se, najverovatnije, takođe desiti. Uzimajući u obzir geografiju arapskog sveta i njegov značaj na planu resursa, reč je o procesu planetarnih dimenzija. A ako promišljamo konkretne revolucije u Severnoj Africi, koje su se već dogodile ili se dešavaju, i revolucije u drugim zemljama na Bliskom istoku, koje će se desiti i koje već, suštinski počinju, mi ćemo primetiti, da su ta zbivanja veoma jak udarac, u prvom redu, za Evropu. Sve što se danas dešava u Severnoj Africi, direktno se tiče Evrope. Gde nam se odvijaju osnovni događaji? Rat u Libiji, revolucije u Tunisu i Egiptu, oštro komplikovanje situacije u Maroku i Alžiru. Ako pogledamo na kartu cevovoda Mediterana, zapazićemo vrlo interesantne stvari. Osnovni gasovodi i naftovodi iz zemalja Severne Afrike ka Evropi jesu oni iz Alžira, preko Tunisa, ka Italiji, i iz Libije ka Italiji. To jest, dobijamo vrlo jak udar po Evropskoj Uniji. Uzgred, u EU se javljaju vrlo ozbiljni problemi povezani sa imigracijom. Maroko je blisko povezan sa Španijom. Destabilizacija u Maroku znači vrlo ozbiljne imigracione tokove ka Španiji. Destabilizacije u Alžiru i Tunisu znače vrlo ozbiljne imigracione tokove ka Francuskoj. Rat u Libiji jeste ozbiljan imigracioni problem za Italiju. I dalje, za celu Evropu. I tok imigranata u Evropu, pojačaće se, ne samo iz tih država, već i preko njih. Oblasti arapskog, južnog Mediterana, inače su bile osnovni provodnici nelegalne imigracije u Evropu, kada su Tuarezi vodili preko njih karavane iz crne Afrike. Sada se ti putevi aktiviziraju, i po njima će krenuti velika masa naroda. To je vrlo ozbiljan imigracioni i politički pritisak na Evropu. I drugo, vrlo jak energetski pritisak. Evropa ima dva osnovna snabdevača gasom preko cevovoda – Severnu Afriku (Alžir) i Rusiju (i države bivšeg SSSR-a, čije isporuke idu preko Rusije). Pogledajmo situaciju oko nafte – ona u Evropu stiže iz Severne Afrike, sa Bliskog istoka, iz Rusije, i iz Severnog mora. To što dolazi iz Severnog mora, kontrolišu Anglosaksonci, to što stiže iz Severne Afrike, sada je pod udarom u Libiji, i pod udarom serije proameričkih revolucija u svim državama Severne Afrike. To što dolazi iz Rusije, takođe je pod znakom pitanja, usled slabosti Ruske Federacije, i zbog njene, često nerazumljive politike. Bliski istok i Persijski zaliv – to su sve zone nestabilnosti. Krajnja tačka tih revolucijâ biće Saudijska Arabija.

Avram Šmulevič – I šta ćemo imati na kraju?

Mihail Černov – Vrlo ozbiljno zaoštravanje pozicije Evropske unije, i jačanje francusko-nemačkog jezgra u EU. Sada Amerikanci realizuju pritisak na Evropu, primoravaju Evropljane da započinju nove vojne programe, militarizaciju. Posebno je isprovocirano evropsko mešanje u Libiji.

Desiće se zaoštravanje u odnosu na sve zemlje iz kojih stižu resursi, energenti (ugljen-vodonici), uran. Evropljani će nešto morati da učine sa Severnom Afrikom, taj im je teatar poznat, severnoafričke zemlje bile su nekada njihove kolonije, i vojno učešće van evropskih granica odigravaće se baš na severnoafričkoj pozornici. Evropljani već ratuju u Libiji, za sada neuspešno, ali kakav god bio ishod libijske kampanje, oni će analizirati svoje iskustvo i izvoditi odgovarajuće zaključke. Od neubedljive i lažljive demokratske retorike, oni će preći ka uspostavljanju vojne kontrole nad lokacijama gde su nalazišta nafte, i ka tvrdoj kontroli migracijâ. Ono što mi vidimo, jeste da Amerikanci, koji su ideološki i operacionalno na čelu u Severnoj Africi, sada tu uvlače Evropu.

Države kontinentalne Evrope značajno zaostaju po vojno-mobilizacionom potencijalu u odnosu na SAD, Veliku Britaniju i čak Rusiju, i moraće ga brzo pojačavati (zaostajanje se primećuje i po tome što su Evropljani potpuno bespomoćni u Libiji). A povećavati vojno-mobilizacioni potencijal unutar EU mogu dve države – Nemačka i Francuska.

Posredno, to će biti udarac i za Rusiju, jer će se upravo tako nervozno Evropljani odnositi i prema Ruskoj Federaciji. Rusija je jedan od glavnih izvora energenata za Evropu, pri tome je slaba, i sve više klizi u haos – nestabilnost na Kavkazu, i u drugim regionima samo će se uvećavati, i obavezno će stići u velike gradove. I Evropa će na konflikte oko nafte i gasa (kao na primer sa Ukrajinom i Belorusijom), reagovati daleko nervoznije. Situacija će postati slična onoj koja je bila uoči Drugog svetskog rata: Evropa sa ogromnom ekonomijom, potpuno je odsečena od ugljen-vodonika, izvora sirovina, i sa anglosaksonskim državama koje je provociraju na vojno mešanje, sada u Severnoj Africi, a potom, moguće, i na korake na rusko-kavkasko-srednjoazijskom pravcu. Evropu primoravaju, da putem sile, sprovodi ekspanziju. U Evropi, faktički, uzgajaju novog Hitlera.

Avram Šmulevič – Što se tiče „novog Hitlera“ – ipak, ako je moguće, malo podrobnije.

Mihail Černov – Sada Evropu primoravaju da oštro radikalizuje svoju politiku. Kako unutrašnju, u odnosu na imigrante iz muslimanskih zemalja, koji već čine znatan procenat stanovništva i postaju interna pretnja u oblasti bezbednosti, socijalne bezbednosti, tako i spoljašnju – u ekonomskom smislu moćna, Evropa će se odupirati zbog odsustva energenata. I u uslovima okružujuće nestabilnosti, Evropa će biti prisiljena da ojača svoj vojni faktor. Osim toga, i kontrolu nad imigrantima. Evropa će morati da se brzo mobiliše i protiv spoljašnje opasnosti – lišavanja energenata, i protiv unutrašnje opasnosti – imigrantske pretnje, što će značiti čvrstu kontrolu nad muslimanskim stanovništvom Evropske Unije, i istovremeno njegovu integraciju u evropsko društvo. U vezi s tim, kretanje EU za američkom politikom demokratizacije, donekle je logično i zbog unutarevropskih razloga.

Države kontinentalne Evrope značajno zaostaju po vojno-mobilizacionom potencijalu u odnosu na SAD, Veliku Britaniju i čak Rusiju, i moraće ga brzo pojačavati (zaostajanje se primećuje i po tome što su Evropljani potpuno bespomoćni u Libiji). A povećavati vojno-mobilizacioni potencijal unutar EU mogu dve države – Nemačka i Francuska. Slično se desilo pred Drugi svetski rat – Nemačka se mobilisala, prisajedinila sebi Austriju i Čehoslovačku, pre svega, njihove industrijske i ljudske resurse, a zatim, 1940. godine, suštinski, i Francusku, kada je industrijski potencijal, i u okupiranoj Francuskoj, i u zoni vlade u Višiju, radio za Nemačku. Nemačka ima ozbiljno iskustvo mobilizacije i vrlo jaku privredu, dok Francuska ima ozbiljnu armiju u kontinentalnoj EU i nuklearne snage – drugu neophodnu komponentu. Shodno tome, mora se pojaviti i odgovarajuća mobilizaciona ideologija i nekakva mobilizaciona struktura ili ličnost. „Novi Hitler“ – uslovno, a ne obavezno, mora biti toliko negativan kao Hitler, ali mora biti čovek koji će, suštinski, ispunjavati datu ulogu – Hitlera, Napoleona, nazovite to kako hoćete. Čovek ili struktura, to može biti i nekoliko ljudi, „kolektivni Hitler“. Ono što je glavno jeste suština događaja – Evropu uteruju u tor, Evropu provociraju da bude aktivnije vojno i politički prisutna u Severnoj Africi, na teritoriji Ruske Federacije i susednih država.

Avram Šmulevič – Zašto je, po toj logici, militarizacija, vojno jačanje Evrope, potrebno Americi? Danas je Evropa ekonomski uporediva sa Amerikom, ali je slaba na vojnom planu, i stoga ne preti američkoj svetskoj dominaciji. Ali, Evropa koja je moćna i u vojnom, i u ekonomskom smislu, može izazvati tu svetsku dominaciju, kao minimum može potisnuti SAD. Imajte u vidu, poslednjih godina u mnogim antiutopijama koje su izašle na Zapadu, pojavila se tema vojnog antagonizma u budućnosti između SAD i Evrope, recimo, u filmu „V – znači vendeta“ – to je rat SAD i Engleske, u drugim, SAD i kontinentalne Evrope. Sećam se fotografija američkih tenkova u Iraku, sa natpisima – na Pariz! To je bilo kada su Amerikanci ušli u Irak, i to je izazvalo snažan protest Francuske i izliv antiamerikanizma među Francuzima i uzvratna antifrancuska raspoloženja. Dakle, tenzije postoje, čak i danas. Šta će Amerikancima još i Evropa kao vojna supersila?

Mihail Černov – Amerikanci imaju vrlo ozbiljne probleme unutar svoje države – ekonomske, socijalne, kulturne, rečju, razne. I kako se to već dešavalo, oni ih pokušavaju rešiti na račun rata, i na račun toga što će ih eksportovati u spoljašnji svet, to jest, jačanje Evrope i oslobađanje energije Arapa i muslimana, potrebno je zarad velikog rata. On neće ugroziti postojanje SAD i direktno ih neće dotaći. Jasno je, da ma kako Evropska Unija vojno jačala, do SAD ona ne može domašiti. Sada u svetu nema države koja bi se mogla porediti sa SAD u vojnom smislu.

Avram Šmulevič – Za SAD raste drugi problem, sa kojim nešto valja činiti – Kina. Kina je nezavisna, njeni ekonomski resursi su vrlo veliki, ona diverzifikuje svoje izvore ugljen-vodonika, vezana je i za rusku naftu i gas, i za kazaške, srednjoazijske i bliskoistočne energente. Ona sada gradi odnos subordinacije sa Pakistanom, dobijajući preko njegove teritorije pristup Indijskom okeanu (luka Gvadar). Kakve poluge pritiska, u toj šemi, imaju SAD prema Kini?

Mihail Černov – Eto, Vi ste sada nabrojali regione koji su Kini važni. I svuda se širi zona nestabilnosti. Ako osmotrimo geografiju revolucijâ koje su se desile u arapskom svetu, zapazićemo, da se one pomeraju sa zapada na istok. I tako će se one i pomicati – taj talas, na kraju krajeva, biće usmeren na Kinu.

Svuda se širi zona nestabilnosti. Ako osmotrimo geografiju revolucijâ koje su se desile u arapskom svetu, zapazićemo, da se one pomeraju sa zapada na istok. I tako će se one i pomicati – taj talas, na kraju krajeva, biće usmeren na Kinu.

Avram Šmulevič – Odakle Kinezi danas uzimaju naftu?

Mihail Černov – Koliko sami proizvode – to je nepoznato, čak ni približno, jer te procene koje publikuju Britiš petroleum i drugi, malo imaju veze sa stvarnošću. Reč je o jednoj od najstrožije čuvanih tajni – šta i koliko oni sami proizvode. Oni uvoze naftu iz zemalja Persijskog zaliva, i iz Sudana. Sudan je jedini veliki snabdevač nafte u svetu, koji glavni deo nafte dostavlja ne Zapadu, već Istoku, po sledećem redosledu: Kina, Indija, Malezija. Šta se desilo sa Sudanom, Vi odlično znate.

Avram Šmulevič – I šta mi sada dobijamo? Naftne oblasti Sudana se nalaze ili u novoj južnoj državi, ili na spornim teritorijama između juga i severa. Sve luke iz kojih se nafta izvozi, nalaze se u severnom, arapskom Sudanu.

Mihail Černov – Sudan će najverovatnije biti nestabilan. Revolucije u zemljama Persijskog zaliva već teku. Postoji još jedan izvor nafte za Kinu – Iran. Te revolucije koje se odvijaju, imaju logički završetak u Saudijskoj Arabiji i Iranu. Dakle, i kineski izvori nafte u Persijskom zalivu, biće pod znakom pitanja. Razvoj situacije u Bahreinu i u Saudijskoj Arabiji, privremeno je izgubio na značaju zbog odvlačenja vojno-informativnih resursa na događaje u Japanu (Fukušima) i u Libiji – i potajno, šeici su ugušili šiitsku revoluciju. Ali, samo privremeno. Rasplamsava se požar u Jemenu. Nova runda šiitskih nereda u Zalivu je neizbežna, kao što je neizbežna i fragmentacija Pakistana.

Na leto-jesen, pojaviće se ozbiljni problemi u zemljama Srednje Azije. Opet će planuti Kirgizija, a u leto ili na jesen, osnovni udar može pasti na Uzbekistan i Kazahstan.To je već na granici Kine, region koji se graniči sa zapadnim kineskim provincijama. To će da stavi pod znak pitanja i isporuke iz Srednje Azije za Kinu. Rusija takođe može imati ozbiljnih problema, koji će stići iz Srednje Azije. I sve to stvoriće ozbiljne resursne probleme za Kinu. I svuda gde je nestabilnost, pokušaće vojnim putem da se utvrde Amerikanci.

Avram Šmulevič – Hoćete da kažete, da će se primer arapskih revolucija pokazati zaraznim i za nearapske regione. Za sada mi to ne vidimo. Iran se još drži, tim pre turkijske države, koje su daleko manje islamizirane. Arapske revolucije se prenose iz jedne države u drugu, jer Arapi iz različitih zemalja mogu razumeti šta pišu blogeri i mediji u zemljama koje su obuzete nemirima. Oni razumeju emisije koje propagiraju te revolucije, katarske televizije Al DŽazira, potom televizije Al Arabija, čija je baza u Dubaiju i koja se finansira iz Saudijske Arabije, Kuvajta, Libana i Ujedinjenih Arapskih Emirata, i američke televizije Al Hura. Ali, van arapskih država, nema takve povezanosti.

Mihail Černov – Revolucije u arapskim zemljama se odvijaju zato jer su dobro pripremljene. Uključujući i medijski aspekt.

Avram Šmulevič – Pri tome, Al DŽazira i Al Arabija su povezane sa zapadnim sredstvima informisanja. Evo situacije sa Al DŽazirom – početkom 1990-tih godina, Bi Bi Si je zajedno sa saudijskom kompanijom Orbit stvorio komercijalni televizijski kanal na arapskom jeziku. 1996. godine, kanal je bio ugašen i saradnici te redakcije su sačinjavali kostur Al DŽazire, koja je stvorena te iste godine, od novca emira Katara. Osim toga, kako piše specijalni dopisnik „Komsomolske Pravde“ u Libiji Dmitrij Stešin, „pre oko godinu dana, u Bi-Bi-Siju su se desila besprecedentna otpuštanja novinara, menadžera, analitičara, tehničkog personala. Kompetentno su otpuštali. Kako na primer klonirati Komsomolsku Pravdu? Otpustiti iz svakog odeljenja po par otresitih saradnika, i odmah ih sabrati na drugom mestu, pod drugim krovom, i sa dobrom platom. Dobiće se klon izdavačke kuće, koji će skoro odmah početi sa informativnom produkcijom, blagodareći tome što se ranija struktura nije promenila, već samo brojčano smanjila. Svi otpušteni sa Bi-Bi-Sija iskrsli su u Tunisu, Egiptu i Libiji, kao saradnici Al DŽazire“.

Mihail Černov – Na raspolaganju organizatorima revolucijâ su izvanredni instrumenti. Što se tiče Irana, tamo su već bili ozbiljni nemiri „narandžaste pozadine“. Ali, moguće je da će tamo ustrebati grublji instrumenti vojnog karaktera.

Arapske revolucije se prenose iz jedne države u drugu, jer Arapi iz različitih zemalja mogu razumeti šta pišu blogeri i mediji u zemljama koje su obuzete nemirima.

Avram Šmulevič – U nearapskim zemljama – Iranu, Pakistanu, u turkijskom svetu, i u državama Srednje Azije – primeri arapskih revolucija koji bi se prenosili preko sredstava informisanja i Interneta, neće biti dovoljni, i biće neophodna nekakva dopunska dejstva, ustrebaće dopunski instrumenti, ali ako postoje namere, revolucije mogu biti tamo organizovane?

Mihail Černov – Da. Tim pre, jer su u Srednjoj Aziji već bile revolucije. Šta tipološki zbližava arapske zemlje i Srednju Aziju? Imamo manje-više tvrde autoritativne režime, veliku imovinsku nejednakost. Imamo i armiju, koja u svim tim državama, kako je inače bilo u Egiptu i Tunisu, neće pucati na narod (Uzbekistan može biti izuzetak, ali mu to neće pomoći). I imamo značajan deo elite koja je dobila obrazovanje na Zapadu, i uopšte je povezana sa Zapadom. To jest, polazne pretpostavke svuda su jedne te iste. I problemi, sudeći po svemu, i tamo i ovamo biće jedni te isti.

Avram Šmulevič – Plus kriza oficijelne ideologije. Ali, postoje li mehanizmi koji će obezbediti arapskim masama, koje su sada izašle na ulicu, uticaj na politički proces?

Mihail Černov – Postoje. Ti mehanizmi su demokratija i građansko društvo. Građansko društvo – to je ono što se nalazi u stadijumu aktivnog stvaranja, i zahvaljujući čemu su se revolucije u Egiptu i Tunisu pokazale kao uspešne. One su došle na talasu građanskog društva.

Odvija se emancipacija arapskih masa, emancipacija islama, emancipacija muslimanskih društava. Rezultat svog ovog nereda, koji počinje, biće taj, da će te nove mase, nova društva, nove i obnovljene države, sa novim granicama, novim režimima, biti potpuno drugačije percipirane u svetu i imaće sasvim drugu, veću težinu u svetskoj politici. Te će države biti daleko aktivnije, sa sasvim drugačijim masama. Biće to drugačiji Arapi. Arapi prestaju da budu „tikvani“.I to jeste suština revolucija, glavni smisao prethodnih događaja.

Odvija se emancipacija arapskih masa, emancipacija islama, emancipacija muslimanskih društava. Rezultat svog ovog nereda, koji počinje, biće taj, da će te nove mase, nova društva, nove i obnovljene države, sa novim granicama, novim režimima, biti potpuno drugačije percipirane u svetu i imaće sasvim drugu, veću težinu u svetskoj politici.

Avram Šmulevič – Kako će sve to uticati na položaj Izraela?

Mihail Černov – Kakvu je poziciju na Bliskom istoku imao ranije Izrael? Poziciju jedine demokratske države, jedine vesternizovane države. I Izrael je u ovoj ili onoj meri, našao uzajamno razumevanje sa svim arapskim elitama, ti su režimi bili jasni. Svi su oni priznavali formiranu realnost, to da je Izrael sa vojnog i svakog drugog aspekta lider na Bliskom istoku, priznavali su status kvo. Sa svim elitama na Bliskom istoku, Izrael se u ovoj ili onoj meri sporazumevao. Bilo je određenih spornih momenata, ali to je normalno. Sa svima je nađeno uzajamno razumevanje, sa mnogima – vrlo blisko. U toj istoj Saudijskoj Arabiji i Jemenu, po nekim izveštajima, spuštali su se izraelski avioni. Sa Egiptom je bilo uspostavljeno puno uzajamno razumevanje. Sa drugim državama severne Afrike, uključujući i Libiju, takođe. Karakterističan detalj – po nekim izveštajima, Izrael pomaže Gadafija, afričke najamnike organizuju izraelske vojne kompanije. Može biti, čak najverovatnije, da je to „novinarska patka“ – ali karakteristično je to, da se to razmatra kao sasvim verovatna opcija, i tu nečega ima. Drugi čovek Libije danas, Gadafijev sin Seif al Islam, umalo se nije oženio Izraelkom, on se susretao sa izraelskim parlamentarcima.

Ali sada će Izrael izgubiti status „jedine demokratske države na Bliskom istoku“. Evropa i SAD reći će Izraelu – oko vas su takođe demokratske države, idite i sporazumevajte se sa njima.

Avram Šmulevič – Smatram da se realna demokratizacija arapskih država, neće desiti. Ali, u zapadnim medijima i u očima zapadnog javnog mnenja, te države biće predstavljene kao potpuno demokratske.

Mihail Černov – To je jedno te isto. Desiće se i nekakva demokratizacija. A takođe biće predstavljene kao demokratski režimi u punoj meri, kao jednaki Izraelu. U stvarnosti, biće to režimi različitog stepena demokratičnosti, ali, naravno, sa više demokratije nego danas.

I svaki režim u bilo kojoj arapskoj državi nalaziće se pod vrlo jakim pritiskom svojih masa. Biće potrebno da se negde usmeri njihov revolucionarni zanos da ga ne pocepa naredna klanica. Raspaljene promenama, mase će vršiti veoma jak pritisak na svaku važeću vlast. I elite će biti zainteresovane da kanališu energiju masa, ma kakvi bili odnosi tih elita prema Izraelu. I razumljivo je, da će one usmeravati tu energiju poglavito na Izrael. Zahvaljujući propagandi tokom decenija, svi Arapi, arapske mase i viši slojevi, ubeđeni su da je situacija u pogledu odnosa Izraela i „Palestinske autonomije“ nepravedna, i to nepravedna zbog Izraela. I oni će tražiti, po njihovom shvatanju, pravedno rešenje. A jedini saveznik Izraela u sadašnje vreme, SAD, lako će predati Izrael tim raspaljenim arapskim masama. Prosto će reći – „vi ste demokratija, oni su demokratije, idite i sporazumevajte se“! O tome kako Amerikanci postupaju sa svojim saveznicima, nadam se, da u Izraelu nemaju nikakvih iluzija, posebno oni koji donose odluke, jer je Amerika izdala svoje višegodišnje saveznike na Bliskom istoku, pre svega, Mubaraka i predsednika Jemena Saleha.

Ali, ako Amerika još ne izda Izrael, to znači, da je u toj partiji, Izrael potreban zbog nečega Americi. A potreban je kao klin za destabilizovanje situacije u Siriji i Iranu. Ako sada Sjedinjenim Državama ne uspe, bez direktnog mešanja, da sruše režime u Siriji i Iranu, one će pokušati da to učine vojnim putem i tuđim rukama. Ne isključujem scenario, da će biti isprovociran ozbiljan vojni konflikt, ozbiljniji od rata 2006. godine sa Hezbolahom, između Izraela, Libana, Sirije i Irana. Sadašnje zaoštravanje situacije oko Gaze može dovesti do mešanja Hezbolaha, i dalje, Sirije i Irana. To će izazvati ozbiljne probleme u užarenim arapskim zemljama, i tada će Amerika da kaže Izraelu, koji će biti izmoren teškim i dugim ratom – „Hvala! Svi vi ste slobodni. Sada se dogovarajte sa demokratskim arapskim državama“.

Izvor: http://www.apn.ru/publications/article23942.htm

Preveo: Nebojša Vuković