Amerika nije hrišćanska nacija

Religiozni konzervativci tvrde da su osnivači države zamišljali Ameriku kao judeo-hrišćansku zemlju. Ali predsednik Obama je u pravu kada kaže da ona to nije.

Da li je Amerika hrišćanska nacija, kako to tvrde mnogi konzervativci? Jedan Amerikanac ne misli tako. Na konferenciji za štampu 6. aprila u Turskoj, predsednik Obama je objasnio: «Jedna od najjačih strana Sjedinjenih Država je ..... to što imamo vrlo veliku hrišćansku populaciju – mi sebe ne smatramo hrišćanskom nacijom, ili jevrejskom nacijom, ili muslimanskom nacijom. Mi sebe smatramo nacijom građana koje povezuju ideali i skup vrednosti.»

Kao što se i moglo predvideti, Obamine opaske naljutile su konzervativne komentatore. Ali Obaminim primedbama prethodio je krupan presedan u američkoj diplomatiji i konzervativnoj misli. Najupečatljiviji je Sporazum sa Tripolijom, koji je američki Senat ratifikovao 1797. U Članu 11 tog sporazuma piše: «Kako Vlada Sjedinjenih Američkih Država ni u kom smislu nije osnovana na hrišćanskoj religiji; kako ona sama po sebi nije suprotna zakonima, religiji, ili miru [sic] muslimana; i, kako te Države nikada nisu ušle u rat ili neprijateljski čin protiv neke muhamedanske nacije, strane izjavljuju da nikakav navodni razlog koji bi proizišao iz religioznih shvatanja nikada neće dovesti do prekida harmoničnih odnosa između dve države.»

Konzervativci koji tvrde da su SAD «hrišćanska nacija» ponekad odbacuju Sporazum iz Tripolija zbog toga što ga je sastavio američki diplomata DŽoel Barlou, slobodni mislilac Prosvetiteljstva. Pa, dobro, šta ćemo onda sa izjavom desetog predsednika, DŽona Tajlera, u pismu iz 1843: «Sjedinjene Države upustile su se u veliki i plemeniti eksperiment, koji je, kako se veruje, pokrenut u odsustvu bilo kakvog presedana – a to je potpuno odvajanje Crkve i Države. Među nama ne postoji zakonski uspostavljen religiozni poredak. Savest je oslobođena svih ograničenja i svakom je dozvoljeno da obožava svog Tvorca, prema vlastitom sudu. Vladine kancelarije su jednako otvorene za sve. Nikakvi crkveni nameti se ne naplaćuju radi podrške nekoj ustanovljenoj Hijerarhiji, niti se pogrešiv sud čoveka uzima kao pouzdan i nepogrešiv religiozni kredo. Ukoliko želi da nam se svojom voljom priključi, Muhamedanac će imati Ustavom garantovanu povlasticu ispovedanja vere prema Kuranu; a Indus može da podigne svetilište Brami, ukoliko mu je po volji. Takav je duh tolerancije ugrađen u naše političke institucije.»

Da li je Tajler suviše minoran predsednik da bismo ga smatrali autoritetom u vezi sa pitanjem da li su SAD hrišćanska republika ili ne? Evo reči DŽordža Vašingtona u pismu hebrejskoj kongregaciji Njuporta na Rod Ajlandu iz 1790. godine: «Građani Sjedinjenih Američkih Država imaju pravo da sebi čestitaju na tome što su čovečanstvu dali primere jedne široke i liberalne politike – politike koju vredi oponašati. Svi ljudi imaju slobodu savesti i imunitet građana. O toleranciji se više ne govori kao o ustupcima koje jedna klasa ljudi daje drugoj kako bi ova mogla da uživa u svojim inherentnim prirodnim pravima, jer, srećom, Vlada Sjedinjenih Država, koja ne odobrava religiozni fanatizam i ne pomaže progon, traži samo to da se oni koji žive pod njenom zaštitom ponašaju kao dobri građani koji joj u svakoj prilici daju efektivnu podršku ... Neka deca Abrahamovog roda koja borave u ovoj zemlji nastave da zaslužuju i da uživaju u dobroj volji ostalog stanovništva – i neka svako bezbedno sedi pod svojom lozom i smokvinim drvetom i ne plaši se nikoga.»

Ni elokventni Barak Obama ne bi to mogao bolje izraziti. Uporedite to sa intervjuom koji je DŽon Mekejn dao Beliefnet-u tokom predsedničke kampanje 2008: «Ali ja mislim da je glavno pitanje prilikom izbora predsednika Sjedinjenih Država sledeće, «Da li će ta osoba nastaviti judeo-hrišćansku tradiciju koja je od ove nacije načinila najveći eksperiment u istoriji čovečanstva?» Upitan da li bi to isključivalo muslimanskog kandidata za ulogu predsednika, Mekejn je odgovorio, «Ali, ne, samo moram da kažem sasvim iskreno da, pošto je ova nacija prvenstveno bila zasnovana na hrišćanskim principima ... lično bih više voleo nekog za koga znam da ima solidne temelje u mojoj veri. To ne znači da sam siguran da neko ko je musliman ne bi bio dobar predsednik. Ne kažem da bismo svakako isključili nekoga ko je različite vere. Ja bih samo – ja osećam da je to važan element naše kvalifikovanosti za vođstvo.»

Konzervativci koji, poput Mekejna, tvrde da su SAD u izvesnom smislu hrišćanska ili judeo-hrišćanska nacija obično navode jedan od četiri argumenta. Prvi je antropološki: Većina Amerikanaca opisuje sebe kao hrišćane, iako je broj glasača koji za sebe kažu da ne pripadaju ni jednoj veri porastao sa 5,3% u 1988. godini na 12% u 2008. Ali srazmera hrišćana u odnosu na ne-hrišćane u američkom društvu u celini irelevantna je za pitanje da li je američka vlada hrišćanska.

Drugi argument je taj da je i sam Ustav, na neki način, po svom karakteru hrišćanski. U vezi sa tim, kandidat Mekejn je rekao: «Morao bih verovatno da se složim i kažem da je Ustav uspostavio Sjedinjene Države kao hrišćansku naciju.» Da li je Mekejn u pravu? Da li su SAD hrišćanska republika u smislu u kome su, prema svojim ustavima, Iran, Irak i Avganistan danas zvanično islamske republike?

Šta kaže Ustav? Prema Članu VI, «nikakvo versko ubeđenje nikada se neće zahtevati kao uslov ni za kakvu dužnost ili javnu službu u Sjedinjenim Državama.» Tu je, zatim, Prvi amandman: Kongres ne može donositi nikakav zakon o uvođenju državne religije ili o zabrani slobodnog ispovedanja vere ... .

Istina je da su u godinama nakon osnivanja hrišćanski nacionalisti odneli nekoliko pobeda – uključivanje reči «S verom u Boga» na našem novcu tokom Građanskog rata 1863, dodavanje reči «pod Bogom» u Zakletvi na vernost tokom hladnog rata 1954. A postoje i zvanični i vojni kapelani i ceremonijalni dani zahvalnosti. Ali to su dosta slabi temelji za tvrdnju da su SAD hrišćanska republika. («judeo-hrišćanski» je lukavi naziv koji koriste hrišćanski nacionalisti da ne uvrede Jevreje; trebalo bi ga prevesti kao «hrišćanski»).

Prema trećem argumentu, iako sama američka vlada možda i nije formalno hrišćanska, Lokova teorija prirodnog prava na kojoj počiva američko republikanstvo podržana je hrišćanskom teologijom. DŽeferson je sumirao lokovski liberalizam zasnovan na ideji prirodnog prava u Preambuli Deklaracije o nezavisnosti: „Mi smatramo ove istine očiglednim: da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su obdareni od strane njihovog Tvorca određenim neotuđivim pravima ... U cilju obezbeđivanja ovih prava, vlade ustanovljene među ljudima izvode svoje zakonite moći iz saglasnosti onih nad kojima se vlada ...“ Mnogi konzervativci tvrde kako je, da biste postali dobar lokovski liberal koji drži do prirodnog prava, potrebno verovati da je Tvorac koji vas tim pravima obdaruje lični Bog abrahamskih religija.

Ova mešavina hrišćanstva i liberalizma zasnovanog na prirodnom pravu pomaže nam da objasnimo jedan od smušenijih odgovora DŽona Mekejna u intervjuu Beliefnet-u: «Sjedinjene Američke Države osnovane su na vrednostima judeo-hrišćanskih vrednosti [sic], koje su naši osnivači preveli, a u osnovi su to prava ljudskog dostojanstva i ljudska prava.» Ista ideja leži i iza izjave tadašnjeg drzavnog tužioca DŽona Aškrofta jednoj verskoj televizijskoj stanici: «Civilizovani pojedinci, hrišćani, Jevreji i muslimani» - - izvinite, hinduisti i budisti! – «svi su razumeli da je izvor slobode i ljudskog dostojanstva Tvorac.»

U stvarnosti, ni jevrejska ni hrišćanska tradicija ne poznaju ideje o prirodnom pravu i društvenom ugovoru koje nalazimo kod Hobsa, Gasendija i Loka, zbog toga što su te ideje nadahnute temama koje nalazimo u ne-hrišćanskoj grčkoj i rimskoj filozofiji. Ideje društvenog ugovora anticipirali su u četvrtom i petom veku pre nove ere sofisti Glaukon i Likofron, prema Platonu i Aristotelu, i Epikur, koji je proterao božansku delatnost iz svemira koji se objašnjava prirodnim silama i učio da je pravičnost sporazum između ljudi da se uzajamno ne povređuju. Ideja da su sva ljudska bića po prirodi jednaka takođe potiče od grčkih sofista, a u rimsko pravo uveo ju je rimski pravnik Ulpian: «quod ad ius natural attinet, omnes hominess aequales sunt" – prema zakonu prirode, sva ljudska bića su jednaka.

Očajnički nastojeći da zamagle stvarne intelektualne korene Deklaracije o nezavisnosti u grčkoj filozofiji i rimskom pravu, hrišćanske apologete pokušavaju da «Tvorca» koji sve obdaruje neotuđivim pravima poistovete sa otkrivenim, ličnim Bogom Mojsija i Isusa. Ali nekoliko rečenica pre toga, Deklaracija upućuje na «zakone Prirode i Prirodnog Boga.» Pristalice liberalizma zasnovanog na prirodnom pravu često su izostavljale «Prirodnog Boga» i isključivo se oslanjale na «Prirodu» kao izvor prirodnih prava.

Kako god bilo, da biste bili dobar američki građanin ne morate da usvojite lokovski liberalizam. DŽeferson, koji je i sam bio lokovski liberal, nije nametao nikakvu filozofski ili religiozni zahtev dobrom građaninu. U svojim «Beleškama o Virdžiniji» napisao je: «Legitimna moć vlade proteže se na činove koji su štetni po druge. Ali meni ne šteti ako moj sused kaže da postoji dvadeset bogova, ili ni jedan. To ne zadire u moj džep niti mi lomi nogu.»

Četvrti i konačni argument u korist «hrišćanske Amerike» prema religijskim konzervativcima najbolje je istorijski utemeljen, ali je i najslabiji. Oni ističu da su američki lideri, od osnivača nacije pa sve do danas, videli ulogu inače privatne i lične religije u proizvođenju moralnih, zakonu privrženih građana. Kako je napisao DŽordž Vašington u svom oproštajnom obraćanju 1796:

«Od svih sklonosti i navika koje vode ka političkom prosperitetu, Religija i Moral su neizbežni stubovi. Uzalud bi čovek polagao pravo da se nazove Patriotom, ako bi se trudio da podrije te značajne stubove ljudske sreće, te najčvršće potpore dužnosti Ljudi i Građana. Političar, baš kao i pobožan čovek, treba da ih poštuje i neguje.»

U vreme Vašingtona, elita je sasvim razumno mogla da očekuje da bi jedino strah od pakla mogao mase da odvrati od razularenog besa, ali u 21. veku jasno je da demokratija kao oblik vladavine ne zahteva građane koji veruju u natprirodno. Većina stabilnih demokratija je u Evropi, gde je stanovništvo uglavnom post-hrišćansko i svetovno, i na dalekom istoku, kao u Japanu, gde «judeo-hrišćanska» tradicija nikada nije ni bila deo kulture većine.

Ideja da je religija važna jer demokratske građane podučava moralu zapravo je prilično poražavajuća za religiju. Ona religiji, da tako kažemo, nameće politički test: religije nisu istinite ili lažne, već naprosto korisne ili opasne u pogledu vrlina koje su poželjne za građane jedne ustavne, demokratske republike. Vašingtonovo instrumentalno shvatanje religije kao neke vrste potpore odgovaralo je drugoj dvojici američkih predsednika, više od jednog i po veka kasnije. «Naš oblik vlade nema nikakvog smisla ukoliko nije zasnovan na duboko doživljenom religijskom verovanju,» rekao je Dvajt Ajzenhauer,» a meni nije važno koje je to verovanje.» Ono se, isto tako, ne razlikuje od opisa rimske religije Edvarda Gibona u njegovom čuvenom dvotomnom delu «Opadanje i propast Rimskog carstva»: «Najrazličitiji oblici obožavanja, koji su preovladavali u rimskom svetu, smatrani su jednako istinitim od strane običnih ljudi; jednako pogrešnim od strane filozofa; i jednako korisnim od strane upravljača. I tako je tolerancija proizvela ne samo uzajamno podnošenje, nego i religijski sklad.»

Predsednik Obama je, tako, u pravu. Američka republika, za razliku od američkog stanovništva, nije post-hrišćanska, jer nikada nije ni bila hrišćanska. Prema predsednikovim rečima: «Mi sebe smatramo nacijom građana koje povezuju ideali i skup vrednosti.» A na tome treba da zahvalimo bogovima. Svoj dvadesetorici.