"American Way of Life"

Bio sam u Americi. Za prosečnog Srbina, to je sasvim dovoljno da pomisli da je već sve shvatio i da sve zna o toj velikoj zemlji, te da to „stavi na papir“. Ili da recimo predloži da i mi treba da uradimo nešto kao Amerikanci. Uostalom, tome nas uče upravo mnogi naši tzv. eksperti, koji ili nikada nisu bili u Americi, ili koji i ako su i bili, nisu u stvari ništa razumeli.  

U svakom slučaju, izazovu da napišem nekoliko reči o Americi, nisam ni ja odoleo, iako sam u stvari govoreći o Americi, često mislio na Srbiju. Naravno, moglo bi se postaviti i pitanje: a čemu uopšte još jedan putopis iz Amerike, - pa zar o tome nije već sve rečeno? Odgovor bi mogao glasiti: možda upravo baš zbog toga jer kada god nam se učini da o nečemu znamo baš sve, tada u stvari utvrdimo da i ne znamo dovoljno. Tako je i kada je u pitanju Amerika o kojoj još uvek postoje i zablude i nerazumevanja i različita ideološka ograničenja.

Ima jedan domaći film „Tri karte za Holivud“ u kome jedan od junaka kaže i sledeće: „Više volim američko govno nego rusku čokoladu“, ili možda obrnuto, no sasvim je svejedno: postoji mnogo nerazumevanja, mnogo ideologije, pa samim tim i zabluda. U svakom slučaju oni kojima je sve američko slatko i mirišljavo, ni ne treba da idu tamo, i ovako i onako sve će im biti slatko i mirišljavo, isto kao i onima kojima je sve američko izvor svih zala. Kada sam kretao put Amerike, u stvari sam poželeo da gledam otvorenih očiju bez predrasuda i da sve što tamo vidim pokušam da u mislima prebacim u Srbiju i da pokušam da odgovorim na pitanje da li bi to u Srbiji bilo dobro, da li bi funkcionisalo?

Jedna od zabluda jeste da su SAD zemlja izrazitog individualizma i slobode. Naime, ako biste prosečnom sedamnaestogidšnjaku postavili pitanje: „Šta za vas u najvećoj meri simbolizuje Amerika – slobodu, individualizam i demokratiju; ili patriotizam do granice nacionalizma i duh kolektivizma?“ verovatno da bi velika većina tih sedamnaestodišnjaka, bez obzira da li žive u Rusiji, Kini, Turskoj, Islandu, ili Srbiji, odgovorila da Amerika prvenstveno simbolizuje slobodu, a ne patriotizam. Stvari međutim u priličnoj meri stoje drugačije. To naravno ne znači da u Americi nema slobode, demokratije, individualizma, ali...

Već samo letimičan pogled na ulice američkih gradova, iznenadiće vas brojem američkih zastava - ne stotine, nego hiljade zastava na ulicama Bostona, Njujorka, Čikaga, Vašingtona. I to ne samo na zvaničnim zgradama, državnim institucijama, već i na privatnim kućama. Prosečan Amerikanac će na svoju kuću staviti zastavu svoje zemlje, pa čak i na svoj automobil, motocikl, a viđao sam i one u invalidskim kolicima, koji su se okitili zastavom svoje zemlje. To međutim ne znači da će vam suditi ukoliko se drznete da zapalite američku zastavu: Vrhovni sud je nedavno stao na stanovište da je to vaše pravo na slobodu govora, izražavanja, a što je jedno od fundamentalnih ljudskih prava u SAD. Međutim, ako to ne daj bože ipak uradite, e onda će vas vaše komšije prosto „zapaliti“, odnosno učiniće sve da vam potpuno zagorčaju život, a ne mnogo bolje ćete proći i na poslu, od strane svojih kolega, šefova, poslovnih partnera. I onda naravno zapadnete u depresiju, popijete neku čašicu više i, ili sednete u kola da tako vozite, ili nekog ošamarite. Onda ste tek u velikom problemu i ne preostaje vam ništa drugo nego da pobegnete u Srbiju, zemlju koju bije glas neslobode, nedemokratije i kršenja ljudskih prava.

Kazna koju možete dobiti za takve prekršaje udaranja nekoga je drakonska. Uopšte uzev, kazne mogu biti takve da vam se krv u žilama zaledi. Boraveći u SAD, čitao sam jedan članak u nedeljnom magazinu „Njujork tajmsa“ o izvesnom Greg-u Ousley-u. Priča je paradigmatična po mnogo čemu. Dotični je rođen 1980. godine i već početkom devedesetih godina počeo je da pokazuje znake ozbiljnijih psihičkih problema. Neki to povezuju sa činjenicom da je upravo tada, on zatekao svoju majku u strastvenom zagrljaju sa bliskim prijateljem svoga oca. To je izgleda, kako se kaže u tom novinskom članku, veoma uticalo na malog Greg-a. Bilo kako bilo, tek, on je 1994. kada je imao 14 godina, ukrao očev pištolj i ubio na spavanju i oca i majku. Izveden je pred sud, ali nije mu suđeno kao maloletniku, iako je imao samo 14 godina, već je izveden pred sud za punolotna lica. Proglašen je psihički neuračunljivim, ali krivim i onda je advokat koji mu je dodeljen po službenoj dužnosti sa tužiocem sklopio nagodbu, sporazum o priznanju krivice. Po tom sporazumu, Greg je osuđen na kaznu zatvora od 2 puta po 30 godina – ukupno 60 godina zatvora. Toliko o sporazumu o priznanju krivice koji smo i mi preuzeli od Amerikanaca.

Nakon 19 godina provedenih u zatvoru, novinari „Njujork tajmsa“ su pokrenuli inicijativu za puštanje ovog, sada već sredovečnog čoveka na uslovni otpust, međutim, tužilac se tome za sada suprotstavlja, smatrajući da ovako stroga kazna ipak deluje kao primer koji ima preventivni efekat na druge. Istovremeno, iz dotičnog članka saznajem da je Vrhovni sud SAD tek 2005. godine proglasio da je neustavno izricati i primenjivati smrtnu kaznu prema maloletnicima. Neko bi rekao toliko o slobodi, liberalizmu, demokratiji i ljudskim pravima, ali i Americi kao svetioniku svega toga, a ja bih rekao: „u pitanju je jaka država, no bolje ipak slaba i anarhična država kao što je Srbija u kojoj svi mogu sve, u kojoj niko ni za šta ne odgovara i kojoj svi mogu da prigovaraju i drže pridike o svemu, pa i o ljudskim pravima. Bolje sve to nego da decu osuđujemo na smrtnu kaznu, ili na doživotni zatvor.“

Amerikanci su inače vrlo ljubazan i učitiv svet. Svaka druga reč im je ili please, ili thank you, ili sorry, ili excuse me. Ali, onda kada polude dohvate pištolj ili pušku ulete u bioskop i pobiju 12 ljudi kao da su zečevi. Tako je uradio jedan čovek u Koloradu dok smo mi boravili u Bostonu. Pravo na posedovanje oružja smatra se u SAD jednim od najvažnijih ljudskih prava, a u nekim državama dozvoljeno je da se oružje nosi vidno za pojasom. Na blogovima i internet forumima pokrenula se nakon događaja u Koloradu i polemika oko zabrane posedovanja i nošenja oružja, no, zanimljiv je stav koji uopšte nije usamljen: „Eh, da je u Koloradu dozvoljeno nošenje oružja na javnom mestu, već bi se u dotičnom bioskopu pronašao neko ko bi pomahnitalog revolveraša, upucao na vreme, pre nego što je on pobio 12, a ranio par desetina drugih mirnih građana“. Diskusija se još nije bila završila, a u Milvokiju je jedan drugi ludak upao u verski hram indijskih Sika i pobio njih šestoro.

Sa druge strane, Amerikanci poseduju vrlo razvijen kolektivistički duh, a to će reći svest o opštem dobru i svest o tome da je potrebno delovati u interesu opšteg dobra. Ideja „Community service-a“ je vrlo razvijena, a što je najvažnije Amerikanci se vrlo rado odazivaju na poziv da rade i delaju za opšte dobro, u opštem interesu, da volontiraju. Briga o čistoći, redu i miru u susedstvu, te staranje o potrebama starih i dece je nešto čemu se prosečan Amerikanac rado odaziva. Iznenadilo me je, ali me u stvari i nije toliko iznenadilo, kada sam na ulazu u američki Kongres, video jednog postarijeg gospodina sa bedžom „volonter“ koji me je uputio kuda da idem i u koji red da stanem da bih kupio karte za turističko razgledanje. Pitam se da li bi tako nešto moglo da bude i kod nas. Mi koji smo odrastali u komunizmu mnogo manje imamo osećaja za zajedništvo, za „Community service“, nego Amerikanci, koji se ne libe da u slobodno vreme uzmu učešća u uređivanju školskih dvorišta na primer.

Jedne večeri u Bostonu na primer, otišao sam na jedan mali izlet brodom u vode Atlantika. Sedeli smo na krovu brodića u divno predvečerje, kada je sunce zalazilo i bojilo nebo iznad bostonskih oblakodera u širok spektar boja od plavkaste do ljubičaste, sedeli smo, a svima su nam podelili sveske sa notama i stihovima nekih staro-engleskih i staro-američkih pesama, koje su meni pomalo ličile na kaubojske. I krenulo je: gotovo čitava dva časa WASP-ovci (White Anglo-Saxon Protestanst) - nije bilo nijednog crnca, svega dva-tri Azijata i nas dvoje iz Srbije - su složno pevali sa velikim nadahnućem i entuzijazmom, ne obraćajući pažnju ni na divno nebo u smiraj dana, ni na skyline Bostona, grada koji po veličini, broju stanovnika, podseća na Beograd. Setio sam se tada Max-a Weber-a koji je pisao o duhu protestantizma, a pomislio sam i na to kako i koliko se mi dičimo našom sabornošću. U stvari bi imali šta da naučimo od Amerikanaca.    

No, sa druge strane, teško je imati 17 godina u Americi. Znatno je bolje imati 77 godina. Sa 17 godina čini vam se da možete sve i da vam pripada sve, imate i vozačku dozvolu, ali, praktično ne možete ništa, jer praktično vas nigde neće pustiti ako ne pokažete identifikaciju da ste punoletni. Niti će vam dati da popijete pivo, niti će vas pustiti da uđete u kafić posle 8 uveče. Uopšte sve se zatvara i prestaje sa radom već oko 8 sati. U 9 je već sve prazno: i u Bostonu i u Vašingtonu. U Čikagu još i tako-tako. Njujork je nešto drugo: kula vavilonska, ali u drugim gradovima, u principu sve se zatvara već u 9 i teško da ćete moći da pronađete restoran u kojem možete da večerate. Amerikanci večeravaju rano, pa završavaju negde do pola osam. Na Nijagari na primer, kada smo supruga i ja ušli u jedan restoran oko 8 i 15, požurivali su nas da naručimo, jer kuhinja samo što nije zatvorena. Služio nas je neki Rumun Radu, koji nam je rekao kako tu rade i neke devojke iz Makedonije. „Tuđinata pusta da ostane“, zapevao sam u sebi. Tek, ako je nekome ko ima 17 godina, stalo do ludih žurki i noćnih provoda, treba da ostane u Beogradu, a ne da ide u Ameriku. Njujork je druga priča. Ako pak imate 77 godina, mnogo toga je prilagođeno vama i češće se na putu kao turisti mogu sresti upravo ljudi te dobi, nego oni mlađi. Zapravo Amerikanci počinju da putuju tek kada odu u penziju, sve do tada oni marljivo rade, štede i zarađuju za penziju, za život i putovanja kada odu u penziju. Potpuno suprotno od nas ovde, za koje penzija znači mirovanje, mirovinu od svega. Mislim da bi verovatno jedna sredina bila najbolja moguća stvar.

S druge strane klinci ovde u Srbiji, kada se kaže Amerika pomisle na dobra, skupa kola i brzu vožnju po širokim bulevarima. Ali, nije to baš tako. Prvo i prvo: tamo se ne vozi brzo – najveća brzina koja je dozvoljena na autoputevima je 65 do 70 milja na sat i svi se toga pridržavaju maksimalno. U gradovima pak, ograničenja su često i do 20 milja, ali se i toga svi pridržavaju. Vozi se krajnje oprezno i propisi se poštuju do maksimuma. A sve i da se hoće da se vozi brzo, ponekad je to prosto nemoguće, jer su gužve uglavnom neverovatne. Bio je petak rano popodne i išli smo autobusom iz Njujorka za Boston. Nemoguća gužva učinila je da je autobusu, iako u svakom pravcu ima po dve, tri, pa i četiri trake, trebalo skoro dva puna sata dok je ubacio „u drugu“. Ali, zato smo imali besplatan i dobar bežični internet koji nam je omogućio da preko njega pratimo jedan deo Đokovićevog neuspešnog duela sa Marejom na Olimpijadi. U svakom slučaju, na „stop“ se zaista staje, točkovi se zaista „ukopaju“ i nema šanse da se ne poštuju saobraćajni propisi. To sve govori o ozbiljnosti, pre svega države i aparata državne prinude, ali i samih Amerikanaca. U tome bismo od njih mnogo toga mogli da naučimo i prihvatimo.

A što se tiče automobila, to su uglavnom sve nama dobro poznati automobili. U Bostonu naročito, čini mi se da na ulicama tog grada, ima više od 50% vanameričkih automobila. Najviše je „Tojote“, a onda se čini da su na drugom mestu „Honde“. Japanski automobili su izuzetno popularni u SAD: osim „Tojote“ i „Honde“, tu je i „Nisan“. Tu su i automobili iz Koreje: „Hjundai“ i „KIA“. Onda se naravno čovek podseti da je i naš „Jugo“ krenuo u osvajanje Amerike kad i „Hjundai“, a gde je sada „Hjundai“, a gde „Jugo“? Bez obzira što je u svoje vreme „Jugo“ bio proglašen za najlošiji automobil na američkom tržištu, čak i to je bila neka reklama, njega je ipak tamo bilo, tamo gde evropskih automobila, osim nemačkih, uopšte nema. Video sam jednom jednog „Renoa“ i dva-tri puta italijanskog „Fiću“. Nemci su vrlo prisutni: „Mercedes“ kao brend, kao statusni simbol, a tu su i „BMW“ i „Audi“, „Folksvagen“ („Pasat“ pre svega). Prisutan je i švedski „Volvo“, a ostali su „Ford“ i „DŽeneral motors“.Ljudi se žale na cenu benzina, iako je on jeftiniji nego kod nas, - nešto manje od 1 dolara po litru.

Jedna od najupečatljivijih impresija je i ta da su Amerikanci, užasno, neverovatno, izobličeno debeli. A toliko se propagira zdrav život, trčanje (džogiranje je vrlo rasprostranjeno, ali tu naravno nema debelih, no, što je posebno interesantno nema ni crnaca, iako oni i u Americi i uopšte, prednjače kada je reč o sportu). S druge strane, u jelovnicima pored cena za pojedina jela imate tačno označeno koliko kalorija ima dotično jelo. Porcije jesu vrlo velike u njihovim restoranima, ali nije tačno da se jedu samo hamburgeri, najpopularniji su ipak stekovi, a popularna su na primer i rebra na žaru, a osim toga veoma je popularna i meksička hrana, samo ne mnogo ljuta, već više nekako sladunjava. Amerikanci svako jelo pomalo zaslade. Tu je zatim i kineska, indijska hrana, japanski suši i naravno italijanski specijaliteti. Čini se ipak da je ključ njihove bolesne debljine u genetski modifikovanoj hrani, koja je vrlo jeftina, tako da niko ne može biti gladan tamo, ali zato vrlo lako postaje debeo, jer ako hoće da se hrani nemodifikovano i zdravo, onda on mora da dobro otvori novčanik. Na pijacama organske hrane, paradajz košta oko 8 dolara za kilo, a vekna francuskog bageta 4,5 dolara, dok u kafanama na primer pivo nije skuplje od 4,5 do 5 dolara. Debljina otkriva i vaš ekonomsko-socijalni status, što ste deblji, to imate manje i hranite se jeftinije i nezdravije. Izuzetak su Azijati, među kojima skoro da uopšte nema debelih, verovatno zbog njihove hrane i načina spremanja te hrane u kojoj nema zaprške. Možda bismo i mi iz toga nešto mogli da naučimo.

Čini se ipak da mi teško možemo da naučimo nešto, zato što su naši glavni učitelji pohađali tek samo večernje kurseve neoliberalizma u Budimpešti i dalje od one „nevidljive ruke“ na „slobodnom tržištu“ nisu odmakli, te tako sve ono što mi kopiramo od Amerikanaca, od slobodnog tržišta u ekonomiji, do tužilačke istrage i zaštite svedoka u krivičnopravnim stvarima, kod nas ne može funkcionisati, jer Amerika je veliko, a mi smo malo tržište i sve se pre ili kasnije svodi na to. U pitanju je igra velikih brojeva. U Americi je lako sprovesti zaštitu svedoka, dati mu novi identite i preseliti ga iz Sijetla u Majami, ili iz Los Anđelesa u Boston. A odakle dokle mi da preseljavamo ljude? Iz Paraćina u Zaječar, iz Čačka u Pirot?

Amerika možda i ne mora ništa da proizvodi, možda može samo da vrti u krug svoju unutrašnju trgovinu, a osim toga neće im ni Kinezi dozvoliti da propadnu, jer ko bi onda kupovao kinesku robu? Srbija sve to ne može sebi da dozvoli. Amerika je igra velikih brojeva, Srbija sve to nije. Na primer tamo imate „Starbaks“ lanac kafića u kojima možete kupiti nešto što nije kafa, ali što je ipak dobar napitak, mnogo bolji nego obična američka kafa koja je prilično bljutava. Takvih „Starbaks“ kafića ima na svakom ćošku u svakom gradu Amerike, te nije preterano ako se kaže da se svakodnevno proda 100 miliona takvih kafa (Amerika ima preko 300 miliona stanovnika). Pa neka je zarada samo jedan dolar po jednoj kafi, a uz put se može pojesti i po neki kolačić, pa vi sad računajte.

Ovo se možda posebno vidi na primeru kulture, koju bi naši nedoučeni stručnjaci da potpuno prepuste tržištu. Ali, za čitavu priču o tržištu, treba ispričati o tome kako smo bili na Brodveju i gledali danas vrlo popularni mjuzikl „Mama mia“. Scenografija i kostimografija krajnje skromni, muzika svima dobro poznata i pevljiva. Ansambl razigran i raspevan, tako da na kraju uz čuvene „Abine“ hitove cela sala stoji na nogama, pleše, pljeska i peva. Možete videti i Induse i Kineze i Ruse i Meksikance i Arape, Amerikance, eto čak i Srbe kako se klate u istom, svima poznatom ritmu i tada pomislite kako je to ona najlepša slika globalnog i globalističkog sveta današnjice i sutrašnjice, kakvu čovek samo poželeti može. Njujork se tu zaista prikazuje kao najlepša prestonica sveta. No glavna je stvar u tome da karta za taj mjuzikl košta od 70 do 240 dolara. Sala je bila puna, a po mojoj proceni bilo je oko 1.000 ljudi. Uz to sve treba dodati i činjenicu da ponekih dana igraju čak i dve predstave. Izračunajte to kako god hoćete, ali jasno vam je da za ovo nije potrebna pomoć države, a ako vi taj recept prenesete iz Njujorka u Beograd, onda nećete zatvoriti samo Narodni muzej u Beogradu, što je već urađeno, već ćete zatvoriti i pozorišta i sve drugo, a ostaće samo beogradski splavovi i silikonska dolina u Strahinića Bana, tj. neka vrsta balkanskog Las Vegasa za provod matorih američkih bogataša skorojevića. Neće biti ničega što možemo da pokažemo drugima i da kažemo da i mi imamo. Tako na primer kada sam u Muzeju finih umetnosti u Bostonu, ugledao sliku Kloda Monea „Katedrala u Ruanu“, setio sam se da je Klod Mone napravio nekoliko desetina takvih slika i da se jedna nalazi i u našem Narodnom muzeju. Ali avaj, ko će mi verovati da smo nekada imali muzeje, da smo imali državu i ponos, da smo proizvodili automobil koji smo prodavali upravo tim Amerikancima?

Fantastičan je i muzej u Čikagu i njegova kolekcija imresionista i post-impresionista, ali i El Greka i Velaskeza i Goje. U Bostonu sam na primer video u jednoj galeriji i jedan malecki crtež olovkom Rembranta (7 x7  cm, ne više) košta 35.000 dolara. Dobro rekao bi čovek bogati su, pa mogu da i u Bostonu i u Čikagu imaju velelepne muzejske kolekcije, ali, onda u Milenijum parku u Čikagu ispred tog Muzeja, čitam spisak donatora: porodica Klinton; kompanije Boimg i Coca Cola, kao i banke Chase, itd. Zamišljam kako bi to bilo u Srbiji: na primer porodica Šutanovac i zemljoradnička zadruga Mrčajevci.

Slične su impresije i kada je reč o Univerzitetima u SAD. Na primer Harvard, osnovan još 1636. godine. Pa onda neko ovde pomisli kako bi i ovde kod nas mogli da postoje privatni univerziteti. Ali, prvo i prvo, tamo školarina košta 50.000 dolara godišnje, a studenti iz celog sveta hrle na te Univerzitete. Boston je grad Univerziteta, čuven je takođe i MIT (Masačusetski institut tehnologije) osnovan oko 1850 godine, poznat i po svom profesoru Noamu Čomskom, ali i po ceni školarine od takođe „tričavih“ 50.000 dolara godišnje. Zajedno sa drugim Univerzitetima, u Bostonu ima oko 250.000 studenata, prosto neverovatno. Studenti iz celog sveta, svi jezici i sve rase, takođe jedan lep globalistički osećaj. Osim toga, tamo postoje i vrlo razvijene sportske aktivnosti, studentski sport je vrlo razvijen, univerzitetske utakmice su vrlo posećene, pa se i na tome zarađuje. A i bivši studenti, koji su danas uspešni u celom svetu, ne možda toliko zbog toga šta su naučili na Univerzitetu, već zbog toga koga su sve upoznali na Univerzitetu, ti bivši studenti nakon završetka studija i ostvarene karijere, pomažu značajnim donacijama svoje nekadašnje univerzitete, pa tako i Univerzitet koji je osnovao nekada bogati DŽon Harvard, koji je tom Univerzitetu tada poklonio i značajna finansijska sredstva i bogatu kolekciju knjiga za biblioteku. Imao sam sreću i zadovoljstvo da obiđem biblioteku Pravnog fakulteta na Harvardu, koja zbilja više podseća na muzej, nego na klasičnu biblioteku i u kojoj ima oko 1,8 miliona različitih naslova. Kongresna biblioteka u Vašingtonu je još veća i to je zaista raskošno zdanje, koje odiše starinom, lepotom i bogatstvom. Poneo sam ovima na Harvardu iz Beograda tri knjige koje je moj Institut za uporedno pravo, objavio u poslednjih godinu dana. To radimo svake godine u poslednjih nekoliko godina i uvek dobijemo zahvalnicu od strane Harvarda i pored toga što imaju toliko knjiga. Računam, ako neko makar samo prelista te naše knjige biće koristi i računam ako svako učini makar samo toliko, biće to možda ne dovoljno, ali ipak više nego što je sada. A sada je nimalo: u velikoj knjižari na Petoj aveniji u Njujorku na odeljenju turističkih bedekera, pronalazim jednu knjigu o Srbiji, koju je, čini mi se korektno napisao neki Amerikanac. Ali, tu su i 2 knjige o Crnoj Gori, 5 o Sloveniji, i čak 15 o Hrvatskoj. No comments, rekli bi neki, a ja se pitam zar posle svih iskustava sa propagandom, ovi iz našeg turističkog saveza nisu mogli da pronađu još nekog Amerikanca, koji bi potpisao neku pristojnu knjigu, ili uvek razmišljamo po sistemu „šta me briga?“, odnosno po sistemu „ima li tu mene?“ I u knjižari na Harvardu, ista situacija: o Srbiji se niti zna nešto, niti se piše nešto, osim što je jednom prilikom u „Njujork tajmsu“ bio jedan članak o tome kako Srbija postaje centar za transplantaciju pola. Nasuprot tome na primer, u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, već nekoliko meseci ide izložba o istoriji štampane i pisane reči u Jermeniji. Možda bi neko o tome i u Srbiji mogao da ramišlja.

Amerikanci dakle ne samo svojom krivicom o Srbiji ne znaju ništa. Pitali su me ipak za skorašnje ratove, a ja sam pokušao da im objasnim da smo svi mi na Balkanu opterećeni teškom istorijom, te da su Srbi imali stravična iskustva sa svojevrsnim „holokaustom“ u Drugom svetskom ratu, te da je ta činjenica igrala vrlo važnu ulogu u tragičnim događajima devedesetih. „Pa dobro zar ne možete da oprostite i zaboravite“; pitali bi me oni. „Kako smo mi zaboravili i oprostili Nemcima i Japancima?“ Nisam hteo da polemišem sa njima, ali, to što su Amerikanci zaboravili i oprostili Japancima na primer, ne znači da su i ovi oprostili njima, naročito ne Hirošimu i Nagasaki. Osim toga, palo mi je na pamet da im kažem da mi na Balkanu možda zaista i ubijamo iz strasti, ali oni kada ubijaju, ubijaju hladnokrvno i racionalno, bez imalo strasti i u Vijetnamu i u Avganistanu i u Srbiji i u Iraku, samo za rad nekih geostrateških interesa i ostvarenja ekonomske koristi, jeftinije nafte, ili isprobavanja novih raketa, itd. Pa sad, šta je gore?

Naravno nisam ih to pitao, jer, kao što rekoh oni su vrlo učitiv i ljubazan svet. Smešno mi je međutim bilo kada sam slušao njihovu predizbornu kampanju. Najpre na televiziji Mit Romni obećava 12 miliona novih radnih mesta, sve mi nešto poznato, samo što je razlika u brojkama. Amerika je, kao što rekoh, igra velikih brojeva. U jednom društvu polemika o Obami, pa tako jedan profesor kaže da ako aktuelni predsednik ovako nastavi, uvešće ih u komunizam, dok mu drugi uglavnom protivureče. Ja ih gledam, slušam i samo ih pitam: „A zar vi mislite da vaš predsednik zbilja o nečemu važnom odlučuje?“  Jao, kao da sam ih ubo iglom u guzicu, poskakali su da mi objasne... Ja sam mislio da im citiram Fidela Kastra koji je Amerikancima preporučio da na sledećim izborima glasaju za robota, ali naravno plašio sam se da bi me tada razapeli na krst.

Jer, Amerikanci su zaljubljeni u sebe, oni misle da su u svemu najbolji i da je njihov sistem najdemokratskiji. Ostali ih uglavnom ne zanimaju, pa tako čak ni kada je reč o Olimpijadi. Na dugačko će izveštavati o svojima, ali o drugima ni reči. Kada god bi neko od njihovih osvojio zlatnu medalju, sledila je reportaža i intervjui i sa roditeljima i sa školskim drugovima i sa komšijama. O tome ko je osvojio srebrnu, a ko bronzanu medalju, ni reč. Toliko o objektivnom informisanju, koje nas ovoga puta nije oštetilo, s obzirom da o nama nisu ni imali šta da informišu.

No, sa druge strane divio sam im se, naročito kada sem u Vašingtonu video spomenik koji su podigli svojim vojnicima koji su poginuli u Vijetnamu. Jedna velika crna ploča, na kojoj su ispisana imena svih 59 hiljada i nekoliko stotina poginulih vojnika. Drugo je naravno pitanje šta su ti vojnici radili tamo u Vijetnamu i koliko dece su oni tamo pobili, a koliko unesrećili, ali setio sam se našeg spomenika na Ušću i večne vatre, koja je ugašena. Možda su upravo Amerikanci to od nas zahtevali, a možda smo se mi samo njima dodvoravali, no bilo, kako bilo ako ne znate da cenite sami sebe, neće vas ni drugi ceniti. I u Bostonu na primer ponekad na nekoj klupi možete pročitati kako je ta kluša posvećena „tom i tom“ vojniku ili oficiru, koji je poginuo u Avganistanu i Iraku braneći američke vrednosti. American way of life. Pomislim kako bi ove naše nevladine guske graknule da mi u Beogradu podignemo samo jednu klupu onima koji su branili Kosovo, ili pak onima koji su ubijeni u Bratuncu. Ali, dotične borkinje za ljudska prava imaju ili guščiju pamet, ili su se lako prodale za šaku dolara, iako vam je u Americi ipak potrebnija šaka platnih kartica, jer ako ništa drugo, osim sitnog bakšiša, od ulaznice u muzeje do taksija, sve se plaća karticama. By the way, naročito u Bostonu ima dosta gusaka i meni su one bile vrlo simpatične.

Amerikanci su komunikativni. Tako u jednom restoranu za šank pored mene seda jedna zgodna plavuša i odmah stupa sa mnom u komunikaciju. Ruskinja poreklom, radi kao stjuardesa, a inače je bolničarka. Pita me da li jedna bolničarka u Srbiji može da zaradi bar 75.000 dolara godišnje? Shvatam da je to američka mera, prosečna plata za bolničarku u SAD.  Šta da joj kažem, sem jedno „pa ne baš toliko“. Za samo par minuta stiže sve da mi pokaže na mobilnom telefonu: i sliku psa „Lakija“ i sliku svoje kuće i svoje girlfriend-ice i svog boyfriend-a. Kaže kako je pre par godina bila u Grčkoj i kako još uvek sanja tu divnu zemlju. Svako mora da ima neki san, san o obećanoj zemlji, nekoj zemlji koja je daleko od njega i koja je baš zato i privlačna. Uostalom, to i jeste mit o Americi kao obećanoj zemlji. I taman kada naše ćaskanje postaje sve zanimljivije i zavodljivije, moja žena odlučuje da moramo da krenemo. A u stvari, možda je Dona, tako se zove, stupila u komunikaciju sa mnom, pre svega zbog moje žene? Who knows? American way of life.

American way of life je postao zapravo najjače američko oružje, oružje kojim su uništili suprotni tabor. Ne rakete, već Paja Patak, Koka Kola, žvakaće gume, holivudski fimovi, džins, rokenrol. Prisećam se profesora upravo sa Harvarda, izvesnog Joseph-a Nye-a, koji je devedesetih razvio teoriju o tzv. mekoj moći, - a to će reći moći da na svoju stranu, za svoju ideju, privučete druge, pre svega one sa suprotne strane. Ilustraciju za tu teoriju, pronalazim u Biblioteci DŽona Kenedija u Bostonu, velikoj, crno-beloj, modernoj građevini, smeštenoj na samoj obali Atlantika. To je i muzej o životu, radu i tragičnoj sudbini ovog namlađeg, jedinog katolika predsednika u istoriji SAD. Odeljak o čuvenoj kubanskoj krizi iz 1962. godine i samitu Kenedi – Hruščov u Beču. Njih dvojica tu ipak uopšte nisu interesantna. Jedna druga slika, međutim govori sve: slika sa sastanka Žakline Kenedi i Nine Hruščov, Nikitine supruge. Žaklinu Kenedi nikada nisam doživljavao kao neku bog zna kakvu lepoticu, ali ova slika jeste slika o dva sveta, kao nebo i zemlja, kao bog i šeširdžija. Jedna otmena, šarmantna, doterana, što bi se reklo tip-top, a druga jedna debela smešna, priprosta seljačica obučena u neku drečavu cvetnu haljininu koja joj kipi na sve strane. Nijedna žena na svetu, ni tada, pa ni sada ne bi poželela da liči na tu Ruskinju, niti bi i jedan muškarac Ninu poželeo za svoju ženu. Tako da i pored svih svojih tehničkih dostignuća, a ponekad čak i prednosti, jer, prvi su poslali čoveka u Kosmos, Sovjeti jednostavno nisu imali šanse da se suprotstave Americi i njenom imidžu. Danas je naravno situacija sasvim drugačija i verujem da je prosečna Ruskinja i doteranija i lepša i šarmantnija od najčešće preterano debelih Amerikanki. O Srpkinjama, Beograđankama, da i ne govorim.

Svaki američki predsednik, nakon što završi svoj mandat mora da podigne u svom rodnom gradu biblioteku. To zaista nije loše i to bismo zaista i mi mogli da uvedemo kao praksu. American way of life i dalje međutim postoji, više u snovima i idealima, nego u realnosti.

American way of life,  ili ti American dream, pa to je kuća u predgrađu, automobil u garaži, troje dece, kuče, i nedeljni „barbekju“ u dvorištu. I dok tako jedemo taj „barbekju“ i ne samo reda radi kažemo našim prijateljima, rođacima u Čikagu, kako im je lepa kuća, a oni skromno, ali, iskreno odgovaraju: ništa to nije naše, sve je to bančino. Ali, bančino postaje u sve većoj meri i kod nas, strani partneri koji kupuju velike privredne i rudne komplekse u Srbiji, ne kupuju to „živim“ „keš“ novcem, nego hipotekom i kreditom dobijenim od strane banaka. Prvo dobiju kredit od banke, pa tim kreditom kupe, a sve to stave pod hipoteku. Banke postaju gospodari svega i svačega, svačijeg života, a novca i proizvodnje nema, već se sve vrti u nekom začaranom, virtuelnom krugu. To je i dovelo do aktuelne krize, do krize u kojoj u jednoj poslovnoj zgradi, najvišoj zgradi od 100 i nešto spratova u Čikagu, radi oko 20.000 ljudi. Takvo ludilo, moralo je pre ili kasnije da pukne, iako Amerikanci danas tvrde da su na izlasku iz krize i da čekaju samo još nas Evropljane.

Kažu da je Čikago najveći srpski grad izvan Srbije, a što i nije čudno, jer kao što znamo, na prostoru buvše SFRJ, i nema nekog velikog grada izvan Srbije u kojem još uvek žive Srbi. Iz svih ostalih velikih gradova, nas su proterali. Nije međutim teško biti stranac u Americi, jer svi su tu jednostavno stranci i niko zapravo ni ne želi da rastura i radi protiv interesa zemlje u koju je došao najpre zato da bi nešto zaradio, a onda se tu i zadržao neko duže vreme. Tako i Srbi, u večitoj trci za dolarom, za otplatom kredita, samo ponekad navrate u, na primer kafe-knjižaru „Buba-mara“ u Čikagu, da kupe neku knjigu na srpskom i poslušaju neku srpsku pesmu. Prekoputa je kafe „Beograd“, gde se, kažu može pronaći dobar burek, a u pojedinim radnjama u blizini, koje uglavnom drže preduzimljivi Italijani, može se pronaći i „Knjaz Miloš“ kisela voda i „Plazma“ keks. Te večeri u „Buba Mari“, orilo se “Znam za jedan grad, zove se Beograd“ i „Đurđevdan“. Meni je bilo pomalo tužno iako i smešno u isti mah. Tužna mi je bila ta nostalgija koja se i pored svih zarađenih dolara ipak dobrano oseća.  

U bostonskom metrou koji je kažu najstariji u SAD, retko ćete sresti nekog da čita novine. Ljudi ili gledaju u prazno, ili se igraju, čitaju nešto na internetu, na svojim telefonima, ajpedima, ajfonima i sl. Iznenadilo me je da dosta čitaju knjige. Vidi se da je to grad univerziteta. Posle nekog vremena shvatam da nema, ili da vrlo malo ima krezavog sveta, iako zubari tamo nisu baš jeftini. Ima i malo prosjaka. Možda ih u Vašingtonu i u Njujorku ima nešto više, ali ni tamo ih nema baš mnogo, kao da su beskućnici i prosjaci shvatili da se od nečeg probitačnijeg mora živeti, od nečega što donosi veći profit nego što je samo prosjačenje. U Njujorku me malo više dirnula jedna prosjakinja, belkinja inače. Napisala je da ima dvoje dece, da je trudna, a da joj je gazda dao otkaz. Pomislim gde će mu duša, ali tamo ljudi uglavnom i nemaju duše i sve je nekako proračunato, zasnovano na najnižim ljudskim strastima: pohlepi, gramzivosti i večitim nezadovoljstvom postignutim , te željom da se ima još više. To je suština kapitalizma i njegovog uspeha kao društva, to da se stalno upoređujete sa onim boljim od sebe i da želite da ga dostignete. Na globalnom, društvenom planu to je možda i pozitivno i zdravo, ali na individualnom planu krajnje je nezdravo, izvor je stalnih stresova i depresija, večitog nezadovoljstva koje čoveka stvarno čine nesrećnim, a što sve dovodi do toga da na kraju jednostavno „puknete“. Možda i zato ponekad oni dohvate pištolj, ili pušku i malo pripucaju.

Na Volstritu zatičem grupicu od 10 do 15 više narkomana, hipika, prosjaka, nego revolucionara. To su ostaci onoga što se nazivalo „Okupirajmo Volstrit“. Smešno i besmisleno, ali i paradigmatično u isti mah. Nisu imali ideologiju, ali pre svega nisu imali novac te nisu ni mogli da uspeju. Nijedna revolucija nikada nije mogla da uspe ako nije bilo dovoljno novca, ako nije imao ko da je finansira i organizuje. Odlazim zato u Rokfelerov centar na Petoj aveniji i posmatram čuvene murale Dijega Rivere. On je 1932-34. godine naslikao i čuvenu sliku „Čovek na raskršću“, gde je na jednoj strani raskršća na kojem se nalazio čovek toga doba, naslikao i Lenjina. Rokfeler je pobesneo. Dijego Rivera je odbio da ukolni Lenjina, pa je Rokfeler uništio tu sliku, taj deo murala. Kasnije je Rivera u meksičkom muzeju lepih umetnosti napravio još jednu sliku, ustvari kopiju sa Lenjinom na raskršću. No sve je u Rokfelerovom centru zaista u izrazitom soc-realistikom duhu, kao čuvena statua „Kolhoznica i radnik“ u Moskvi. Sve je toliko  socrealistički pompezno, kao da nisam u središtu kapitalizma, već u središtu socijalizma. Ništa čudno uostalom, jer poznato je da je Rivera bio komunista i da je zajedno sa svojom družbenicom Fridom Kalo pružao utočište Trockom u Meksiku. Možda je pokojni Bogdan Tirnanić ipak bio u pravu kada je izrekao da je socrealizam i izmišljen u Americi, u Holivudu. Razmišljam o tome kada izlazim iz Rokfelerovog centra i ispred njega gledam u dve statue: jednu Prometeja, a drugu Atlasa. Ima zaista nečeg socrealističkog u svemu. Možda su kapitalizam i komunizam u ponečemu slični, a pre svega u veri u prometejsku snagu čoveka („čovek je naše najveće bogatstvo“, sećam se te parole) u borbi za progres, za napredak u svakom pogledu. A možda je i sam Rokfeler umešao svoje, da ne kažem prste, nego pare u dolazak Lenjina na vlast, u propuštanje Lenjina da bez ikakvih smetnji 1917. prođe kroz Nemačku sa koferom punim para i tamo podigne revoluciju. Bez para nema ničega, to je nešto što je alfa i omega čitavog American way of life. Bez para nema ni revolucije, to je nešto što mi odzvanja u glavi dok napuštam Rokfelerov centar i razmišljam o nama u Srbiji i svim našim revolucijama, Razmišljam takođe i o onome što je Milton Fridman rekao, a što je u Americi podignuto na pijedestal zlatnog aksioma: „nema besplatnog ručka“. Kakve li su sve ručkove pojeli oni koji su isfinansirali sve naše prevrate i revolucije?         

Sve u svemu, kada ste u Americi ne možete a da ne razmišljate o Srbiji. Ne možete ni da ne razmišljate o svetskoj istoriji uopšte. Iako postoji predubeđenje da je Amerika mlada, da je zemlja bez istorije to jednostavno nije tačno. Naročito ne u Bostonu gradu stare arhitekture, gradu koji po svemu podseća na engleske gradove, pa tako i opština, deo grada u kome se nalazi Univerzitet Harvard, nosi naziv Kembridž. Ima dosta zgrada sa datumima hiljadu sedamsto i neka godina, iako se i oni žale da su i njima arhitekte prilično upropastile grad. Kada god ne znaju šta da rade, arhitekte svuda, pa i u centru Bostona podignu visoke staklene solitere u kojima se ogledaju neke stare zgrade, ili pak kitnjaste crkve kakva je i crkva Trinity na glavnom trgu u Bostonu. U svakom slučaju, moglo bi se reći da je Boston simbol i antike iz 17-18-19 veka i intelektualnosti u SAD. Čikago je simbol tehnološkog napretka, razvoja i budućnosti. Vašington, koji je možda i najlepši od svih ovih pomenutih gradova, simbol je klasične, grčko-rimske lepote, sa širokim parkovima i pompeznim spomenicima, pre svega Linkolnovim i DŽefersonovim memorijalima. Njujork je ipak nešto što je posebno, nešto što je verovatno ponajmanje sama Amerika, a ponajpre simbol savremene Vavilonske kule, sa Semiramidinim vrtovima u obliku visokih solitera. Njujork je možda najsnažniji simbol savremenog globalizma, ali pre svega u onom najpozitivnijem mogućem smislu. Večita gužva i jurnjava, sve rase, svi jezici i sva odela sveta i niko da zbog toga nekoga pogleda popreko. Ne znam kako je bilo posle 11. septembra, možda i nije bilo baš sve tako, no danas to izgleda tako. Po mnogo čemu, ma kako to zvučalo paradoksalno, upravo Beograd podseća na Njujork, ne samo po noćnom životu, već pre svega po tolerantnosti, kosmopolitskom duhu, opuštenosti i neuštogljenosti, ali u onom najpozitivnijem smislu te reči. I Beograd i Njujork su malko prljavi, a pre svega zato što, kako bi to rekao pokojni Momo Kapor, čisti su samo oni gradovi u kojima čovek i nema šta da baci na zemlju. A možda je Kapor voleo Njujork i zato što je u njemu jedan od najznačajnijih muzeja savremene umetnosti, koji se zove baš kao i on MOMA (Museum of Modern Art), muzej u kome možete pronaći neke od najpoznatijih remek-dela umetnosti dvadesetog veka, od Dalija i De Kirika do Vorhola. Šta reći, sem jedno: „imali smo i mi jednom jedan lep muzej savremene umetnosti.“ Ipak, treba reću i to: samo su sitničavi, nekreativni i dosadni ljudi i gradovi, preterano pedantni i uredni. Ni Njujork, kao ni Beograd nisu takvi gradovi.         

Kada smo u Njujork dolazili autobusom iz Vašingtona, kada su se u izmaglici kišnog, sparnog dana, ukazali neboderi Menhetna, jedan stariji crnac, rekao je jednoj maloj devojčici pored sebe, verovatno svojoj unuci: „Look New York“. Pomislio sam tada na sve putnike iz 18, 19. ili 20. veka, koji su upolovljavali u njujoršku luku i koji su govorili te iste reči. Koliko strasti, strepnji, očekivanja i oduševljenja u tako malo reči. Tako je verovatno i sa onima koji dolaze u Beograd, samo što mi koji smo u Beogradu rođeni i odrasli, toga uglavnom nismo svesni. Možda tek ponekad postajemo svesni i to onda kada se u Beograd vraćamo iz velikog sveta, kakav je upravo Njujork, jer, što bi rekli: „svuda pođi, kući dođi“. Doći i donesi ono što je lepo i uspešno tamo, ne prihvataj ono što je loše, ali svakako sačuvaj ono što je ovde dobro i funkcionalno. Nama, čini se upravo takav način gledanja najčešće nedostaje kada odlazimo, ili se vraćamo iz velikog sveta.