Alternativa sklerotičnom kapitalizmu

(Project Sindicate, Feb 1, 2012.)

Industrijska hrana je dobra i za stopu zaposlenosti, uključujući i poslove u oblasti istraživanja, marketinga i zdravstva

Sistemski i rasprostranjeni neuspeh regulative je kao poslovični ’slon u sobi’ kada je reč o reformi modernog zapadnog kapitalizma. Da, mnogo se pričalo o nezdravoj političko-finansijsko-regulatornoj dinamici koja je 2009. godine dovela do infarkta globalne privrede (pokrenuvši ono što Karmen Rajnhart i ja zovemo "druga velika kontrakcija").

Ali da li se problem odnosi samo na industriju finansija, ili on ipak ilustruje dublje greške zapadnog kapitalizma?

Uzmite na primer prehrambenu industriju, posebno njen ponekad štetni uticaj na ishranu i zdravlje. Stope gojaznosti širom sveta izmakle su kontroli, iako je, kada su u pitanju velike države, problem možda najteži u SAD. Prema američkom Centru za kontrolu i prevenciju bolesti, otprilike jedna trećina odraslih Amerikanaca je gojazna (indeks telesne mase iznad 30). Što je šokantnije, više od šestine dece i adolescenata je gojazno, stopa koja se utrostručila od 1980. godine.

Naravno, probleme u prehrambenoj industriji na sav glas ističu stručnjaci za ishranu i zdravlje, kao što su Majkl Polan i Dejvid Kac, kao i mnogi ekonomisti. A tu su i brojni drugi primeri, raznorazne vrste roba i usluga, gde se mogu naći slični problemi. Međutim, ovde želim da se fokusiram na vezu između prehrambene industrije i širih problema savremenog kapitalizma (koji je svakako uticao na eksploziju gojaznosti na svetskom nivou), i na to zašto je politički sistem SAD izuzetno malo pažnje posvetio tom pitanju. 

Gojaznost na razne načine utiče na očekivani životni vek, počev od kardiovaskularnih bolesti do nekih vrsta tumora. Osim toga, gojaznost – bar u svojim patološkim manifestacijama - može da utiče na kvalitet života. Troškove snose ne samo pojedinci, već i društvo - neposredno, kroz sistem zdravstvene zaštite, i posredno, kroz izgubljenu produktivnost, na primer, i uvećane transportne troškove (više mlaznog goriva, veći broj sedišta, itd.)

Ali epidemija gojaznosti teško da može biti kočničar privrednog rasta. Dobro je poznato da su proizvodi zasnovani na visoko industrijalizovanim žitaricama, sa puno hemijskih aditiva, glavni podstrekači rasta telesne težine, ali iz konvencionalne perspektive rasta prihoda oni su super stvar. Veliki poljoprivredni proizvođači su na dobitku uzgajanjem žitarica (često subvencioniranim od strane države), a prerađivači hrane su na dobitku dodavanjem tona hemikalija koje stvaraju naviku - i time proizvod čine neodoljivim. U tom procesu, naučnike plaćamo da nađu pravu mešavine soli, šećera i hemikalija koja će najnoviju instant hranu učiniti maksimalno privlačnom; oglašivači su na dobitku tutkajući nam tu istu hranu, a zdravstvena industrija se bogati lečeći bolest koja neminovno sledi.

Sklerotični kapitalizam je fantastičan za berzu, na kojoj i jesu sve kompanije u ovim industrijama. Visoko industrijska hrana je dobra i za zapošljavanje, uključujući poslove u oblasti istraživanja, marketinga i zdravstva.

Dakle, ko bi se žalio? Sigurno ne političari koji mogu biti ponovno izabrani kada radnih mesta ima u izobilju, a cene akcija rastu – a oni primaju donacije iz svih industrija koje učestvuju u proizvodnji i preradi hrane. Zaista, oni američki političari koji bi se usudili da govore o zdravlju, održivosti životne sredine ili implikacijama industrijske hrane bi se u mnogim slučajevima suočili sa nedostatkom sredstava za kampanju.

Istina, tržišne sile podstiču novotarije koje stalno skidaju cenu prerađene hrane, dok cena staromodnog voća i povrća raste. Ta opaska je na mestu, ali previđa ogroman tržišni neuspeh.

Potrošači preko škola, biblioteka ili zdravstvenih kampanja dobijaju suviše malo informacija; štaviše, oglašavanje i reklame preplavili su ih dezinformacijama. Uslovi za decu su posebno alarmantni. S obzirom da većina zemalja ima male resurse za kvalitetan javni televizijski servis, deca su hipnotisana kanalima koji se izdržavaju od reklama, uključujući i one za prehrambenu industriju.

Na stranu dezinformacije, nema dovoljno podsticaja da se proizvođači osveste u pogledu troškova ekološke štete koju prouzrokuju. Potrošači su pak nedovoljno motivisani da shvate koliki su troškovi zdravstvene zaštite nastale izborom pogrešne hrane.

Kada bi se naši problemi svodili samo na srčane napade izazvane prehrambenom industrijom i finansijsku industriju koja podstiče njihov ekonomski ekvivalent, to bi već bilo dovoljno loše. Ali patološka regulatorno-političko-ekonomska dinamika koja karakteriše ove industrije je daleko obuhvatnija. Potrebno je da razvijemo nove i bolje institucije za zaštitu dugoročnih interesa društva.

Naravno, ravnoteža između suvereniteta potrošača i paternalizma je uvek osetljiva. Ali svakako bismo mogli da krenemo da tražimo i razvijamo zdraviju ravnotežu od ove danas, i to tako što ćemo omogućiti bolju informisanost javnosti putem niza platformi, tako da bi ljudi mogli početi da prave upućenije i pametnije izbore, kako u kupovini tako i u politici.

Kenet Rogof je profesor ekonomije i javne politike na univerzitetu Harvard, ranije je bio glavni ekonomista MMF-a 

Prevod: NSPM