Ako želite da spasete evrozonu – smanjite je

Kako koji dan prolazi, ekonomska i finansijska boljka Grčke se sve više produbljuje uprkos akciji spasavanja od strane MMF-a i EU pomoću niza paketa pomoći – što one čine samo kako bi se ta država očuvala od potonuća. A sa svakim proteklim danom, kako ekonomija Grčke nastavlja svoju spiralu opadanja pod težinom drakonskih budžetskih mera štednje nametnutih od spolja, povećava se rizik od haotičnog ispadanja Grčke iz evra, što bi za posledicu moglo imati ozbiljno širenje zaraze na ostatak periferije evrozone – posebno na Italiju, koja je inače solventna država.

Ovo bi trebalo da podstakne jedno važno pitanje: Zar ne bi evropskim solidnim državama bilo više od koristi ako bi sada proaktivno preduzele poteze za formiranje jedne manje i trajnije monetarne unije nego što je to ova sadašnja evrozona? I – zar ne bi takva akcija bila bolja od nastavljanja da se prave da je moguće očuvati evro u njegovom sadašnjem obliku – jer to nastavljanje povlači za sobom realni rizik od haotičnog i skupog raspada sadašnje zajedničke valute?

Nažalost, sadašnji herojski, ali donkihotski napori MMF-a i EU da se Grčka održi na površini pomoću paketa za spasavanje od 130 milijardi evra, o čemu se sada najzad postiže sporazum, snažno sugeriše da kreatori evropske politike i dalje ostaju slepi za činjenicu da će Grčka uskoro biti prisiljena da izađe iz sistema evra.

To je još žalosnije i zato što nema realnog izgleda da bi sadašnji recept MMF-a za dalje kresanje fiskalnih rashoda u onoj ludačkoj košulji u koju je ugurana Grčka mogao biti iole uspešniji u stabilizaciji grčke ekonomije nego što je to bila i ranija primena istog tog recepta tokom prethodne tri godine.

Trebalo bi pomisliti da bi do sada MMF i EU trebalo da shvate koliko je njihov recept za grčku politiku neodrživ – naročito i zbog toga što je sada ekonomija Grčke u praktičnom stanju kolapsa.           

Januarski sastanak na vrhu EU takođe pruža snažan dokaz da kreatori EU politike izgleda da nisu mnogo naučili iz svog nesretnog iskustva sa Grčkom. Jer – umesto da shvate da su se unutrašnje i spoljne neravnoteže država kakve su Grčka, Portugalija, Irska i Španija povećale do takvih razmera da je skoro neizbežno da će te države biti primorane da bankrotiraju i izađu iz sistema evra, ti isti kreatori politike EU se sada upinju da ga sačuvaju nepromenjenog i u njegovom sadašnjem obliku.

Oni to čine tako što predlažu da sve države treba da prihvate uravnotežene budžete i da potpišu zakonske obaveze za programe smanjenja budžetskih deficita, a da to bude od spolja kontrolisano. Tako se pretpostavlja da će posle nekoliko godina, kada se postigne željeno smanjenje budžetskih deficita, sadašnja monetarna unija mogla početi kretati u pravcu potpune fiskalne unije, što bi sadašnjoj monetarnoj uniji tada obezbedilo čvrst temelj.

„Muva“ u toj čorbi je u tome što bi – u cilju smanjenja velikih debalanasa u javnom sektoru država evropske periferije moralo da dođe do brzog oporavka njihovog ekonomskog porasta.

Međutim, strogo stezanje kaiša javnom sektoru za sve članice evrozone (usled nemogućnosti devalvacije valuta članica) jeste siguran recept za dugotrajnu i duboku recesiju u Evropi. Kako pokazuje iskustvo Grčke tokom proteklih 18 meseci, sve dublja ekonomska recesija čini da su ciljevi za snižavanje sve nedostižniji, ta recesija samo povećava opterećenje za servisiranje javnih dugova i jača političko protivljenje ostajanju na planiranom kursu stroge štednje. 

Besmislica i uzaludnost ekstremne budžetske štednje pri sistemu koji isključuje kolebanje valute je naročito od značaja ako se uzme u obzir da ekonomija EU u celini već pokazuje jasne znake prilične slabosti, posebno zato što je predviđeni stepen budžetskih smanjenja izuzetno veliki. Tako se npr. predlaže da Italija prihvati smanjenje budžeta uz povećanje budžetskog prihoda za 2 procentna poena BNP-a godišnje, tokom sledeće dve godine, dok se to za Grčku, Portugaliju i Španiju predlaže da bude oko 3 procentna poena BNP-a godišnje tokom 2012. i 2013. godine. Čak i u najboljim periodima, pokušaji primene višegodišnjih budžetskih smanjenja tako velikih razmera bi sa sobom donosili rizike dugotrajne i duboke ekonomske recesije. Međutim – ovo sada nisu baš najbolja vremena u EU, uzimajući u obzir lošu ekonomsku klimu i verovatnoću daljeg smanjenja kreditiranja, jer evropske banke rasprodaju svoje imetke i smanjuju kreditiranja, pokušavajući da pojačaju svoje bilanse.

Baš kao da želi da podvuče svu besciljnost strogih budžetskih kresanja, MMF za godinu pred nama prognozira ozbiljno produbljavanje recesije u periferiji EU. U toj njegovoj prognozi ono što najviše brine je to da se očekuje da će ekonomije Italije i Španije (po veličini treće i četvrte ekonomije EU) da opadnu za oko 2% u 2012 godini. To će skoro sigurno prouzrokovati velike budžetske deficite u obema zemljama i ponovo izazvati sumnje finansijskih tržišta u održivost dugovanja tih država.

Imajući u vidu sporo kretanje olupine ove EU vozne kompozicije, moraš se upitati: ne bi li Nemačka, Francuska i ostale države Severne Evrope trebalo da iskoriste propozicije Lisabonskog ugovora koje omogućavaju da države dobrovoljno izađu iz te monetarne unije? Ako bi to zajednički i istovremeno učinile, to bi im pružilo mogućnost da se međusobno povežu u jedan novi monetarni savez sa jačim temeljem od ovog sadašnjeg – a to bi uključivalo i brzo kretanje ka istinskoj fiskalnoj uniji, uz eventualno zajedničko izdavanje evroobveznica.

Sadašnji Lisabonski ugovor predstavlja značajnu, ali ne i nesavladivu prepreku stvaranju te nove, manje, monetarne unije jačih severnoevropskih ekonomija EU. Taj ugovor, istina, određuje da - mada države mogu izaći iz sadašnje monetarne unije kako individualno, tako i zajednički, to istovremeno iziskuje da one takođe napuste i EU. Zbog toga – ako bi te solidne države odlučile da zajednički istupe iz sadašnje monetarne unije, one bi trebalo da brzo prihvate jedan paralelan ugovor koji bi im omogućio međusobno održavanje onih istih trgovinskih aranžmana koje već međusobno imaju unutar EU. Takav jedan kurs preventivne akcije bi svakako bio povoljniji od haotičnog sloma sadašnje monetarne unije.

Dezmond Lahman (Desmond Lachman) je stalni član Instituta Američkog Poduvata (American Enterprise Institute)[1]. Bio je i zamenik direktora političkog odeljenja i revizije MMF-a.

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis