Kada je u pitanju Avganistan, zapad se suočava sa jednostavnom strategijskom računicom: suviše je skupo ostati tamo, suviše je opasno otići. Vizantijski odgovor bio bi da se za početak povuku oskudne i skupe zapadne trupe, a da se umesto toga naoružaju lokalci.

Rezultati Tomson Rojtersa pokazuju ne samo “užasavajuću“ ekspanziju kineske nauke, nego i snažnu produkciju Brazila, znatno sporiji rast Indije i relativni pad Rusije. Kina je uveliko nadmašila sve druge države, sa 64-strukim povećanjem naučnih radova.

Ono što su sudija Roberts i njegova većina u Vrhovnom sudu SAD učinili jeste da su oborili vekovnu demokratsku tradiciju SAD time što su dali ustavno pravo korporacijama da koriste svoje ogromne izvore da se biraju kandidati koje su one same već odabrale.

Izraelske vlasti obustavile su izdavanje radnih dozvola saradnicima NVO poput Save the Children, Oxfam ili Lekari bez granica. Ali nisu samo strane NVO pred rastućim problemima. Sličan pritisak trpe i neke izraelske asocijacije.

Haiti je prava žrtva zapadne hegemonije. Zemlja koja pati više od dvesta godina i predstavlja pravi primer američkih igara oko ekonomskih interesa. Čak se i priroda urotila protiv stanovnika Haitija koji nisu sklopili pakt sa đavolom.

Od okončanja hladnog rata odnosi Zapada sa Rusijom liče na sretanje dve tektonske ploče, pri čemu je jedna pod sve većim pritiskom druge. Konflikt u Gruziji 2008. predstavljao je „tremor“ koji je nagovestio snažan otpor kretanju „zapadne ploče“ ka istoku.

Americi trenutna izborna kriza u Iranu apsolutno odgovara jer Iran kao politički stabilna zemlja predstavlja ozbiljnu pretnju američkim kao i izraelskim interesima u regionu. CIA i MOSAD nastaviće sa praksom podrivanja političkih sistema u nepodobnim zemljama.

Bombaški napadi na voz u Madridu 2004.  često se uzimaju kao prototip delovanja jedne autonomne lokalne ćelije. Takve pretpostavke su pogrešne. Nove informacije stavljaju u vezu najrelevantnije članove madridskog bombaškog napada sa rukovodstvom Al Kaide.

Pretpostavka da će svetske demokratije po prirodi stvari stati jedne uz druge pokazala se neosnovanom. Poslednji primer za to je Klimatski samit u Kopenhagenu. Brazil, Južna Afrika i Indija su u Kopenhagenu odlučili da im je status zemalja u razvoju važniji nego status demokratija.

U političko-poslovnoj kampanji tvrdi se da je za klimatske promene odgovoran (kriv) čovek i zato treba odrediti pravila ponašanja ljudi. Problem je što to nije tačno.