Трајко у скупштину, Трајко из скупштину

С`н ме уфати. С`нујем како идем у школу, а све двојке постале петице. Таман учитељица вика: „Трајко најдобар ђак“, а тчује се дзвоно. И дзвони, и дзвони, а мен` ме милина што сам добар ђак. Кад, као кроз м`глу тчујем моу Јоргованку, све ме мунује у бубрези и вика: „Дизај се бре Трајко, глув ли си? Е не тчујеш телефон кол`ко дзвони? То без неки зор неје“!

Рипим одма` из постељу, пос`пнем се на неке ракаштије по патос, згазим матчки на реп (а то неје добар знак), дофатим слушалицу, „Ало“ - викам.

- Гос`н Трајко? - тчујем од онуј страну.   

- Јес је! – викам.

- Прецедник овде!

Леле, кад ретче оно „прецедник“, а мен ми се окрете свет; и она школа и матчка, мркну ми свес`, омаљица ми паде на отчи... Једва се разборави`.

- Извол`те гос`н прецедник! – викам.

- Ако ме питате зашто Ве зовем....

- Ма не бре, не те питујем ич прецеднитче, збори слободно! – викам.

- Добро, ако ме питате...

- Ма не те питујем, само заповедај! За теб` ће све да утчиним. –викам.

- Трајко, можете ли да дођете јутре у Београд? – вика – Тчекамо Ве у Скупштину у 10 сата!

- Ако Ви заповедате гос` прецедник, неће дођем, ће летим! – викам.

Отварам отчи, телефон поред мен` на патос, Јоргованка ме прска с` воду, платче и све мисли јавили да умрео дајка-Света. Једва гу објасни да никој неје умрео, и да тури кафу на радос`.  Да ви не вуновлатчарим с`г какав панађур ми цел д`н беше кроз кућу од комшил`к и рођаци, и кој збори с мен` и кој не збори. Дошаја и комшија Влајко што смо у свађу пет године по ради неку међу. Једва стиго да се обањам и обричим пред пут, и уфатим ноћни аутобус.

Цел` ноћ размишљам што ли ме зове прецедник? Можда да ме фрља у дипломатију? Да будем анбасадор. Еј, бре – анбасадор. Ја и Јоргованка негде под палму кафенишемо и примамо делегације. Јес је да не знам странски, али не сам ваљда једини такав у дипломатију. Па и ако не знам, имам ракију „девет језика говори“ , ће наљизгам цео дипломатски хор. Ха, ха, ха (смејем се у себе).

Стизам сабајле у Београд. Студено на станицу. Дадо две банке на Цигани да оплету један „тчатчак“, да се загрејем. Пођо уз онуј улицу `де продавав шешири и катчкети, до Теразије.

Е с`г знам `де сам. Видо` оне покретне стубице што идосмо онај пут од митинг. Несам знао тад; ја се пењем навише, а стубице наниже. Ја навише, оне наниже и тако пола са`ат.   С`г је л`сно, идем наниже. Оп`, ал` да видиш. С`г стубице навише, - ја наниже!? Навише, наниже; навише наниже... И дођо` до пред крај једва, кад одоздо идев неки студенти. С`г они и стубице навише, ја наниже... Стиго некако, али с`с душу у нос.

Скупштина лепа зграда. Вид`о сам гу и раније, али издалека. На улаз неки споменици. Неки коњи с`с неки људи. То сигурно опозиција поставила, да се спрда с влас`. Литчи каи да је л`сно коње да ги убациш у скупштину ал` ги тешко избацињаш надвор. То ће кажем прецеднику, одм`а да ги сруши тија споменици.

Одведоше ме до у кабинет прецедника скупштине. Леп кабинет, велики, а све мирише. Њи двојица седив у фотеље, и гледав неке слике од неку свадбу. Бићи прецедников брат се женио. Литчив каи јајца. Али не питујем ништо, не ме занима.

Седо на фотељу поред прецедника. „Трајко, вика - имамо један задатак за теб“. „Све што треба, ту сам прецеднитче“!    „Оћемо да будеш народни посланик, али ништо да не збориш, сам` руку да дизаш“. Мислим се у себе, и обе руке ће дизам ако треба. „Знаш Трајко беше нам посланик неки адвокат. Волео да се гради паметан, па га изпујдасмо из странку. Работа посланика неје да бидне паметан, него да диза руку. Јел` ти јасно Трајко?“ „Јасно прецедниче“ - викам. „Ајд` с`г силази доле, да узнеш опрему па на седницу“- вика, „и запанти ни ретч да не збориш“!

Одведоше ме у секретаријат, дадоше ми неки велики дигитрон, што га викав лаф-тоф. Сигурно с њега може да се чини лаф-муабет с некога. Сигурно посланици кад ги је досадно лафе тако с`с жену, децу...

На улаз у салу, упозна` се са једног посланика. Беше мало црнпураст, каи они наши на крај село што ги викамо тип-850. Рекоше ми да је црнпураст јер је дошао с море. Какво море – викам, у деценбар“? „Па знате - викав, он воли да иде на море у деценбар, а на скијање у јул“. Не ми беше јасно. `ајд да се купа у студену воду, то може, ал` де нађе снег у јул?

Потче седница. Камере сликав. Потче опозиција да је лајна. Нападав моу странку! Нападав мог прецедника! Па несмо добри, па смо лопови, па смо издајници, па лелеиздајници... пас с масло да не изе. Ја шкргућем с`с зуби, дође ми да рипим да ги потепам, али пантим шта ми прецедник наредија: „Ни ретч“!

Разманула се опозиција не мож више да се издржи, кад од јен-тар ето га Он! Њега га викав кад је тврдо. Кад опозиција претера. Рекоше ми раније да Он има неки другари милицајци, што му све јавив о други посланици: и кој има швалерку, и кој се дрогира, о кој се коцка, и кој шверцује, и кој бије жену, и кој воли други мушкарци... аман све ги зна, не смеу у отчи да га погледају.

Кад ги довати, леле, леле! Па господо овако, па онако, прође пол сат не сме никој да га прекине. А како ги он сатире тако ми у мен` расте нека милина. Ма осећам се каи да ће полетим. Нека топлота ми се јави, нека милина, ка и кад сам прв пут легнаја с моу Јоргованку. Не могадо више да издржим. Рипим на опозицију, да помогнем прецеднику: „А ха опозицијо“! „Куде сте с`г“? „Растури ве мој прецедник ка и свиња мрсан дџак! У отчи не мож да га погледате! Ајд с`г, прдни пред џандара ако смеш“!!! Кад то реко, сети се што ми наредија прецедник. Али касно.

Леле, кад настаде смејање у скупштину! Неки се тепав по стомаци, неки се држив за бешике и трчив у ћенеф, Захарије се пробуди од с`н, тражи реплику... урнебес! Не знам што ги беше смешно. Камере сликају мало мен`, мало прецедника.   Прецедавајући вика паузу! Джабе, никој не слуша. Смејев се и позиција и опозиција. Мен ме неко тчукну по раме, вика: „Зове те прецедник“. Леле, знам да сам упрскао работу.

Вика прецедник: „Трајко, ако ме питате.... ма шта бре ја ту?! Марш из скупштину!!!

Врати ја онај лаф-тоф, излего испред скупштину, киша сипа студена, гледам они коњи и све си мислим: „Е мој Трајко, ти најбољу намеру имаше и на ништа те направише! И треба коњи да ги седе у скупштину, кад домаћине не ги поштују. За боље не су!“.