Trajko u Brisel, Trajko iz Brisel

Progjoše i ovi izbori. Izabraše me, neje šala. Postado gradonatčelnik na Dojnu Guštericu. Popismo po rakiče, ja i ove dvojica što glasaše za men, pa ni još zabasa i baddžanak od najmlađu mi svastiku, pa se utčukasmo, lele-lele.

Budi me žena oko podne: „Dizaj se bre Trajko, te vikav iz Beograd“! „Koj me vika“ vikam.  „Ma te vika bre Acko, pastortče na prija Julku. Vika, će te trza jutre u Evropu“! „More žentče, ako me ovako mamurnog dizaš za badijava, ćutek ne ti gine! Koje bre Evropa? Ja poslednji put otido u Gornju Guštericu na sabor, pa se oženi! Begaj bre“!

Ali stvarno nekoj legnaja na dzvonce: „Dzvrrr, dzvrrr!“ Otvorim gi vrata, trljam krmeljci -„metčka“ pred dom. Le le! Šofer tčeka, vika idemo za Beograd na avion. Lele i kuku, kakav bre avion, ja ni od plemnju ne smem da ripam. Žena potčela da kuka i zapomaga. Spakuvala mi veš i staru košulju (onuj novu isflekasmo sinoć posle izbori).

Ne stigo ni da se naspijem, kad eto ti men na surčinski aerodrom. Pade mi kamen od srce kad vido drugare sa liste. Dođe i Acko. Lep detčko u novu košulju (belu), i od sve grupe izabra ni Panteliju da ni bude vođa. Vika: „Zna on, išaja je i ranije tam“.

Donesoše ni i pasoši, i neke tablete da si popijemo po jednu koj ima strašljicu od avion. Ja popi – tri!

Probudiše me u Brisel. A Brisel lep grad. Cveće, drveće, ljudi: crni, beli, visoki, mali, ma da ne veruješ s otči. Odma` sam video da je Evropa naša budućnos`. Neje ne lagao Acko.

Ma ni atomi im nesu ka i pri nas. Ovi naši micki, jedva s otči da gi vidiš. Pokazaše nam nji`ov atom. Golem ka i avion. Ma kaki, ka i dva aviona. „E“ reko` u sebe, „Trajko, Trajko, a naši učitelji ni utče decu da su atomi micki, a poglej si ovo! Do gde je Evropa stigla, atom ki avion!“

Vidosmo na jedno mesto spomenik, na nekog detčka. Pantelija vika, toj mora da je neki njiov junak, ka i naš Mali Radojica. Tčudno beše što taj detčko motčaše u bazen?! Pomislismo da je to neki nji`ov obitčaj, pa se i mi pomotčasmo u taj bazen. Zamal` nas ne smandrljaše u zatvor, nego sreća naiđe Acko Julin, i vika na policajci da smo diplomate, i da ne smeju da ne apsu. Zgledaše se policajci, zgledasmo se mi. Otidosmo na sastanak.

Beše lepa zgrada. Uđomo unutra. Satčekamo sat-dva, kad dođe jedna ženska, što gu znam s televizora. Katarina ili tako nekako. Acko gu zbori nešto na stranski, pa nas odvedoše na sprat da si popijemo kafu. Kafa beše t`nka, s` oproštenje ka i da je crnac noge opraja, al gu progunusmo nekako. Dođe jedna devojka, bajaga govori naški, ali gu poznadosmo odma` da neje kad vika: „Se kličem Maja“. Ne vika po naški „se vikam“, nego „ se kličem“. Odma` gu poznadosmo, a i ništa ič ne ni beše jasno o čem` ni ona zbori.

Važno svi se smejaše ka i pocepane čarape, pa se i mi smejasmo, a Acko se zaceni, pa ga prskasmo s vodu.

Vratismo se nekako doma isti dan uvetče. Pita me žena kako beše? Ne znam što da gu zborim. Da beše – beše, a kako beše - će vidimo.

Samo znam da više ne sam obitčan Trajko, da sam s`g Trajko iz Brisel! S`g nikoj ne može da mi vika da sam seljak! S`g sam evropski seljak!