Svaka sličnost...

Dobar dan, moji srpski prijatelji.

Moje ime je Muntazer al-Zeidi, rođen sam u Iraku, 16. januara 1979. godine, u Sadru, predgrađu Bagdada. Imam dvosobni stan u centru našeg glavnog grada, u kome živim neoženjen. Šiitski sam musliman, iračke nacionalnosti, a od svoje 24. godine radim kao novinar u satelitskoj televiziji „Al-Bagdadija“. Moja zemlja je, kao što znate, od 9. maja 2003. godine faktički pod upravom oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država. Četvorica kolega sa moje televizije ubijeni su u 2006. i 2007. godini.

U svojoj zemlji sam veoma popularan, još od vremena kada sam objavio televizijsku reportažu o devojčici Zahri (na arapskom ovo ime znači „Beli cvet“), koju su ubile okupacione snage dok se vraćala kući iz škole. Da li zbog te reportaže ili drugih mnogobrojnih televizijskih priloga koje sam objavio na temu stradanja moje zemlje tokom okupacije, tek tokom mog radnog veka dva puta sam bio hapšen od strane američkih vojnika, a 16. novembra 2008. nepoznati ljudi su me kidnapovali, tukli, ispitivali i držali vezanog sledeća tri dana, bez hrane, vode i prava na toalet.

Vama, mojim srpskim prijateljima, verovatno sam postao poznat tek 14. decembra prošle godine, kada sam tokom posete tadašnjeg američkog predsednika DŽordža Buša Iraku, a tokom konferencije za štampu i uz uzvik „Ovo je oproštajni poljubac od iračkog naroda za tebe, pseto!“, na njega bacio cipelu. Potom sam bio divljački prebijen i stavljen u pritvor (ne znam tačno kojim se redom to dešavalo), a na suđenju sam rekao da me je na bacanje cipele potakao Bušov bezosećajni i bezdušni osmeh tokom konferencije za štampu. Vrhovni sud Iraka smanjio je moju kaznu na godinu dana, a pušten sam na slobodu u utorak, 15. septembra ove godine. Posle toga neko vreme proveo sam na lečenju povreda koje sam dobio u zatvoru. Lečim zube, leđa i još neke delove tela, što i nije mnogo, s obzirom na to da su me tukli snopovima kablova za struju i gvozdenim palicama, te potapali golog u hladnu vodu. „Ja sam na slobodi, a moja zemlja i dalje u zatvoru“ - izjavio sam nedavno.

Razlog zašto vam sve ovo pišem, moji srpski prijatelji, jeste vest koju sam čuo: jedna poslanica vašeg parlamenta bacila je cipelu na potpredsednicu ove institucije, valjda po ugledu na ono što sam ja učinio. Pošto se očigledno nameće potreba za nekim poređenjem, dozvolite da vas, kao počinilac originalnog akta, upoznam sa sledećim:

Vaša zemlja, pet puta manja po veličini i broju stanovnika, a bez naftnih izvora ispod svog tla, nije okupirana od strane nijedne velike sile. Sem što mi imamo relativno autonomni Kurdistan, a vi ćete sada imati relativno još autonomniju Vojvodinu, teško da nam i zemlje imaju ičeg zajedničkog. Dozvolićete da ono poređenje Slobe i Sadama više shvatam kao vic, nego kao razumnu sličnost...

Ono što vaša potpredsednica parlamenta i DŽordž Buš, možda, mogu da imaju zajedničko jeste to što se bave politikom, razumeju i govore engleski jezik, te pripadaju istoj vrsti sisara.

Razlog zašto ja bacam cipelu na američkog predsednika pred očima celog sveta i razlog zašto to čini vaša poslanica pred očima svojih dvadesetak pospanih kolega, nemaju ničeg zajedničkog.

Moja cipela nema štiklu i koštala je daleko manje. Moju cipelu je jedan saudijski biznismen hteo da otkupi za 12 miliona dolara, ali su je Amerikanci uništili („tražili eksploziv u njoj“ - kažu). Vi 12 miliona dolara jedva i za NIS možete da dobijete, kako stvari odnedavno stoje.

Iz svih ovih razloga, najljubaznije molim celokupnu dokonu javnost vaše zemlje, političare preponosne što prate svetske trendove, spinere koji jedva čekaju novu u nizu afera, kao i ostale mnogobrojne zainteresovane, da ne obezvređuju sve što sam svojom cipelom postigao i sve što ona simbolički predstavlja za čitav svet, a pogotovo za moj narod i moju okupiranu zemlju. Postoje drugi delovi odeće i drugi predmeti kojima se međusobno možete gađati, postoje drugi razlozi zbog kojih cipele možete opravdanije bacati jedni na druge, postoje mnogi značajniji ljudi na koje cipela može da se baci (sad su vam bili Bajden, Bramerc, Medvedev...). Sve ste mogli, ali niste, nego ste ono što sam ja radio kopirali na ovaj besmislen i nedostojan način. Ja sam u najmanju ruku pogođen ovim jadnim devalviranjem svega onog što sam ja svojim gađanjem postigao. Vi, vidim, niste ničim pogođeni. I da mogu, sad bih vas sve gađao.

Nego, greota cipele.