Srpske raje Alah da poželi

(Tabloid, 12.11.2009)

Vala, neka je aferim onome Kaurinu što me onako carski dočekao u Beogradu, postaviću ga za pašu, čim dođem ponovo iz Stambola! Boris-paša i sedam subaša! Svaki subaša svoga baščauša! Svaki baščauš svoga čauša! Ima da bude lanac odgovornosti. Sindžir, bre!

Znao sam ja, čim Bosfor prejašemo, čim Bugare i Grke zaobiđemo i u Srbiju dođemo, da smo među svojima. Takve raje Alah dragi da poželi! Zato ću, čim ponovo dođem, da sakupim tri tovara blaga, dovešću indžilire puteve da grade, kasabe da podignu nove, reći ću: bujrum rajo, uzmi, ne stidi se, dugo si, vala, i čekala! Evo vek jedan prođe, ni jedni ni drugi dobra ne videsmo. Jazuk rajo, jazuk, a znalo se nekad šta je carsko a šta spahijsko! A gde smo danas?

Vala rajo, ako zajedno ne krenemo u tu Evropu, bolje da nas nema! Evo, mi ćemo vam pomoći! Sagradićemo vam ćuprije i mehane, hanove pokraj carskoga puta, na svaki frtalj kilometra po jedan šadrvan, pokraj svakoga šadrvana po jedna aščinica, pokraj aščinice po jedna Vlahinjica, kolo da nam igra da nas mahmurluk ne savlada posle teških pregovora sa nekrstom iz Evrope.

Vama ćemo veru odobriti. Niko ne sme da vas bije! Služila si rajo pet vekova, ferman sultanov poštovala, sevap je dobra da vidiš! A najbolje ti je sa nama, boljega gospodara nećeš naći. Nas, rajo, poznaješ. Mi smo ti uzimali samo desetak. Ovi ti kožu digoše! Bolji ti je rajo bio i Selim i Mehmed, i Sulejman Veličanstveni, i Mehmed Paša, i sve paše i subaše zajedno, od ove globe i nameta, od ovoga danka, od ovih haračlija, hrmpajlija i šupak meraklija što seire Srbijom i srpskim nahijama i pričaju kako je stig'o demokratski zeman, da sve valja poharati i novo sagraditi, da je to i vaša i naša jedina ćuprija do Evrope.

Evo sam ti, rajo, i ukaz pripremio. Hatišerif treći. Dva si rajo već imala. U tom Hatišerifu, od moje milosti i blagorodnosti načinjenom, pisaće da imaš sva prava, samo bunu da ne dižeš na našu carevinu, a na onu njihovu možeš, ali samo ako mi na nju krenemo. Pisaće u Hatišerifu trećem da je svaki hinsan dužan da poštuje prava drugoga hinsana. Da onim hajvanima iz Evrope pokažemo da smo mi bili ozbiljna carevina, a da ste vi bili jedna poslušna raja. Ne bismo mi tebe, rajo, bombardovali nikad. Mi bismo ti samo vezali ruke naopako i kroz čaršiju proveli, da vidi druga raja kako radi pravna država.

Imam jedan tefter kožni i u njemu svakoga koga ću da unapredim i postavim na važna mesta, čim se malo sjedinimo opet. A niko nas tako sjediniti opet ne može kao ta Evropa. Eto vala Turske do Beča samo ako se prevare. Ali, neće. Neće nas Evropa, a nama je opet potaman da se vratimo tebi, rajo. Tu su nam i Dunav i Sava, tu nam je Kalemegdan. Nećeš ni ti rajo u tu Evropu kako vidim. Sad kad si s nama viđena, nećeš nikako. Baš te briga, što da im ti budeš neki seiz, ne treba to tebi.

Ja sam onoga vašega Kaurina već metnuo u tefter kao budućega beogradskog pašu. Kako vidim, biće to najveća funkcija u celoj butum Srbiji. I njemu će biti potaman. Jer, samo će vam taj pašaluk i ostati!

Ni to danas ne biste imali da vam sultan nije iz Stambola garantovao! Uzmi se rajo u pamet, koga ti boljeg za saveznika imaš od nas? Otkako skupa propadosmo, druge su nas sile uzaptile! A zajedno bismo čuda napravili.

Evo, ima dobra hefta otkako me teške misli more: oćemo li mi svi skupa imati espapa kad još gori zeman od ovoga dođe? Aman, pa ne radimo svi u Nemačkoj! Pa ni tamo više nije ka što je bilo.

Nema ni tamo da kažeš: eh, ove ljepote, ovoga rahatluka, ovoga blaga nebrojenog! Nego: sikter rajo, na kuluk se vrati! Od kuluka porez plati.

Evo, kad se vidimo idući put, ko stigne do moga minderluka, do mojih odaja i do mojih kanabeta, vala ću mu sve polako ispričati šta sam tamo svojim očima gledao. Nas Turke u Nemačkoj ne vole. I šta će nama takav komšiluk? S kim da prodivaniš, s kim čibuk da popušiš, s kim kafu da srčeš, rajo moja pokorna? Vala, kad nešto pomislim, nije naša carevina ni trebalo da ide dalje od Beograda! Alah dragi reče da je dosta da se ispenjemo na Kalemegdan i pogledamo u pravcu onog drugog vilajeta. Tek da znaju da smo tu.

Nije moralo draga rajo ovako, nije moralo. Sto godina smo izgubili. Čitao sam ja knjige i zapise, učio sam ja o svakoj veri pomalo, ali tvoje muke, srpska rajo, niko nije imao. I mi smo te mučili. I ti si nas vala namučila. Pa sam se više puta čudio, više puta sam govorio: koji nam je Kuran, hoću reći, koje su nam to svete knjige rekle da se istrebimo?

Ja sam čovek savremen. Pragmatičar. Razmišljam nešto, a zašto mi zajedno ne bismo napravili neki svoj pašaluk, neku svoju malu carevinu, da njome bez carine prolaziš i ti rajo, i da prolaze Turci i trgovci, kao nekad što je bilo? Ko to nama može da zabrani?

Evo, čim ponovo dođem da kaldrmu po Sandžaku stavljam, evo me u Beograd. Poneću jedan đugum, jednu testiju, da u nju bacamo glasove. Svako po jednu artiju da savije, da napiše je li za taj predlog ili nije.

Ako ni to ne prođe, spremiću jedan ferman. U njemu će biti sve. Biće i imena iz onoga teftera. Otkako sam bio u Beogradu, ovi vaši već dele funkcije! I ko će biti efendija do efendije, i ko će da drži mehane pored puta, i ko će da kontroliše spahiluk, i ko će da naplaćuje harač, i kome se sprema gajtan svileni, i ko će papučama da pije ladno vino, kome će prostirati serdžade, a ko će niz basamake da se slomi.

E, rajo, rajo, sve si naučila za samo pet vekova. Drugi nisu ni za hiljadu godina! Aferim neka ti je, ali jedno ne mogu a da ne kažem: kakva god da si, bolje gospodare zaslužuješ! Takve raje nema u tri carevine!