Samo smeh Srbina spasava | |||
Srbijica i evropski mangup |
nedelja, 17. mart 2013. | |
Srbija je trenutno u situaciji glupe, naivne, jadne i propale devojke navučene na lake droge, alkohol i lekove za smirenje koja sanja da se uda za bogatog, pokvarenog i škrtog zavodnika koji je pritom već odavno oženjen i ima odraslu decu. Uz to, taj evropski mangup, voli da se igra sa svojim udvaračicama. Taj dijalog teče otprilike ovako: Srbija: Molim te, pa znamo se toliko godina, znaš koliko mi je stalo do tebe. Šta bi nas sprečilo da se uzmemo? Evropski mangup: Prvo, jasno ti je valjda da sebe ponižavaš na ovaj način, jer obično je muškarac taj koji prosi devojku, a ne obrnuto. Srbija: Oduvek si mi tvrdio da si modernih shvatanja i da si odavno raskinuo s tradicijom i staromodnim običajima. EM: Znaš i ti mene da nije baš uvek onako kao što govorim. No, dobro, ako baš toliko insistiraš. Možda bismo mogli nešto da se dogovorimo. Srbija: Kako?! Reci bilo šta! Na sve ću pristati! EM: Šta nudiš u miraz?
Srbija: Znaš da sam siromašna, da nemam mnogo. Daću ti sve od pokretnosti. Sve porodično nasleđe. EM: Ma nemoj! A šta ćemo sa onom zemljom? Srbija: To ne dolazi u obzir. Obećala sam roditeljima. EM: A ko su tvoji roditelji? Srbija: Moji tata i mama su umrli. Poznavao si ih. Ne pravi se lud. EM: Čekaj, da li ti mene voliš ili želiš neki brak iz interesa? Srbija: Iskreno... Nije baš da te volim. EM: I zašto onda hoćeš da se udaš za mene kad znaš da ti ništa neću dati? A ne volim ni ja tebe. Srbija: Obećala sam mami i tati. EM: Ali oni su mrtvi, zar ne? Srbija: Mrtvi su, istina, ali obećanje je obećanje. Ja sam čestita devojka. Osim toga, ti si mi rekao da mi nikad nećeš dopustiti da se udam za nekog drugog. EM: To je istina. A šta ti onda drugo preostaje osim miraza? Srbija: Ništa. Hoćeš da ti ostavim svu zemlju svojih predaka? EM: Da, to bi možda moglo da bude dovoljno za početak daljeg razgovora. Srbija: Gledaj. To je zaista veliki greh, ali što se kaže: „Što se mora – mora se“. EM: Odlično. Potpiši na sudu ugovor o predaji zemljišta pa se vidimo u junu. Srbija: Važi... to je odlično! Srce me boli ali sam srećna. Jako srećna! EM: Samo da znaš da ti ništa još nisam obećao. Da ne bude zabune. Srbija: Nije važno. Osećam se nemoćno. Moj organizam truli i tvoje obećanje da ćemo makar razgovarati o tome, budi u meni nadu da ću poživeti još makar neku godinu. |