Poštast kruži Srbijom!

Poštast kruži Srbijom! Pošast siromaštva!

Sve partijske i funkcionerske sile Srbije udružile su se u borbi protiv ove pošasti!

Ali ne znaju kako da se protiv nje bore jer su i sami siromašni!

Pomozimo im!

Podarimo im snagu da se bore siti i situirani!

Pomozimo im da se ne osećaju kao bednici koji od imovine nemaju skoro ništa!

Smanjimo broj od 700 hiljada gladnih tako što ćemo prvo nahraniti naše gladne vođe! A da su gladni – to svako može da vidi!

Nagradimo ih bogato za iskustvo koje su nam podarili!

Građanke i građani Srbije, braćo i sestre, dame i gospodo, drugarice i drugovi, ortaci i ortakinje, došlo je vreme da prestanemo da se pitamo šta ova država može da učini za nas.

Očigledno je da ne može da učini ništa. Vreme je da se zapitamo šta mi možemo da učinimo za državu! U redu, ne možemo baš mnogo! Ali za one koji vode državu možemo! I hoćemo!

Zašto?

Zato što ne želimo da svet pomisli da je siromaštvo naše najveće bogatstvo

Zato što ne želimo da sramotno  prazni žiro-računi naših funkcionera budu uzrok njihovih stresova na poslu koji će ih onemogućiti da nas vole toliko mnogo i tako bezuslovno kao do sada.

Zato što ne želimo da nas skrhani brigom vode u narodne kuhinje već da nas siti izvedu na dobru pašu.

Zato što želimo da naši funkcioneri budu uzori i nama i našoj deci.

A kako sada stoje stvari?

Da li biste poslušali bilo koji savet sredovečne osobe koja ništa nije stekla u životu, koja ništa ne poseduje, i koja će kad ostane bez plate morati da se osloni na milosrđe bližnjih?

Da li biste poslušali savet te osobe o tome kako da se ponašate, šta da radite u životu...?

Da li biste je uopšte slušali šta govori? Da li biste svojoj deci rekli da se ugledaju na nju?

Da li biste osobu koja ništa ne poseduje sledili na njenom putu, osim ako nije Isus ili Gandi?

Ako pokažemo našim vođama da im verujemo kada kažu da „nemaju ništa“ onda će i oni nama poverovati kada im budemo rekli da „ni mi nemamo mnogo sem njih“.

Vlastima u Srbiji, ali i liderima naše opozicije, potrebna je pomoć naroda! I oni su zaslužili da je dobiju!

Mi želimo bogate funkcionere, političare punog stomaka, one koji će biti dobro zbrinuti, one koji će pokazujući na iznose na svojim žiro-računima moći ponosno da kažu: “Ovo je meni moj narod dao! Ja nisam ništa morao da ukradem!“

Mi želimo debele funkcionere makar to i ne bio svetski trend. Bolje da imaju problem s dijetom nego problem s egzistencijom.

Mi znamo da oni nikad ništa ne bi uzeli od nas i zato želimo sami da im damo sve što možemo da izdvojimo iz naših života za njihov miran san. A to su: dobrovoljni novčani prilozi, prilozi u hrani i lekovima kojima nije prošao rok trajanja, višak vakcina koje držimo po frižiderima, viškove hrane, viškove bele tehnike, elektronike i nameštaja koji imamo, eventualno, ćebad, odeću, obuću, donji veš. Naravno i savete. Možda pre svega savete, kako smo mi to uspeli bez bilo kakve političke funkcije da ipak nešto, koliko-toliko steknemo u životu. I zapamtite – ništa od naših priloga u naturi ne sme da bude staro. Neka gaće nekog našeg funkcionera blesnu i dovedu do zavisti nekoga iz međunarodne zajednice dok budu igrali tenis u pauzi pregovora.

Odbijamo i samu pomisao da naš predsednik dođe u situaciju da mu Grčka država pomaže kreditima za stan.

Ne želimo da ministar Dinkić, koji se do sada 1000 puta žrtvovao za narod, na krauju svoje karijere krene u obilazak narodnih kuhinja! On je želeo da svakom od nas podari po 1000 evra. Red je da mu svako od nas podari bar po sto. Ne želimo da premijer pognute glave izgovara neku bedu od imovine koju poseduje. Ne želimo da se potpredsednik Đelić sapliće po malom stanu o delove nameštaja, bez ikakvih para na računu. Ne želimo da se partijske vođe i direktori značajnih institucija guraju u sitnim kućercima, takoreći kolibama na Dedinju.

Ne želimo da naši funkcioneri poseduju toliko malo imovine jer bi onda mogli da dođu na ideju da u stvari poseduju NAS. A posedovanje jednog naroda ne mora da se prijavi nijednoj agenciji za borbu protiv korupcije. U tom slučaju bismo kao imovina, mogli da budemo prodavani (deo po deo ili sve odjednom), menjani, iznajmljivani, rentirani... Mogli bismo da završimo i kao ulog u nekoj opkladi ili kockarskoj igri, a to jedan narode ne može sebi da dozvoli, posebno kad se na ruletu igra na crno.

I na kraju – ne želimo da se neko doseti da izgovori skaredne reči : Sačuvaj me Bože od lova na nepristojno bogate koji organizuju nepristojno siromašni.