Početak bune na Ringijer

(Pravda, 09.10.2009)

Ili grmi, il’ se zemlja trese,

il’ je NIN-u tiraž porastao,

il’ je Baća puno oslabio,

il’ se Zora Bujketa odrekla?

Niti grmi, nit’ se zemlja trese,

nit’ je NIN-u tiraž porastao,

nit’ je Baća puno oslabio,

nit’ se Zora Bujketa odrekla,

već se savest raje probudila.

Od muke je propištala raja,

što se šalju anonimna pisma,

što će na nju teška sumnja pasti.

Suze roni, pa prilike gledi:

“Ala kardaš, čudnijeh prilika,

ono joldaš, po nas dobro nije.”

Pa od jada sva raja ninovska,

načinila od stakla tepsiju,

zagrabiše vode iz Dunava,

navrh kule tepsiju digoše,

samo Tirke može ih videti.

U tepsiju zvezde povataše,

da gledaju ninovske prilike,

šta će njima Ringijer činiti,

ko to piše anonimna pisma.

Oko nje se sastali ninovci,

nad tepsijom k’o nad lejautom.

Kad ninovci lica ogledaše,

Svi ninovci očima videše,

Svaki od njih bješe na ulici,

na ulici, sa radnom knjižicom.

Kad to vide sva raja ninovska,

potegoše pera i olovke,

te razbiše od stakla tepsiju,

baciše je sa visokog sprata,

sa visokog sa sedamnaestog.

Prva vrisnu Republika Srpska:

“Zar smo ovo jadni dočekali?

Zar će na nas kola da se slome?

Jedva smo se NIN-a dočepali,

tolika smo puta prelazili,

od Lopara i od Sanskog mosta,

od Saraj’va i od Zrenjanina,

kako ko je znao i mogao.

Slušali smo uvek šta se kaže,

po burek smo kad namignu išli,

nikad svoga glasa nismo digli,

a sve zarad stalnog zaposlenja

iz zbog slave u rodnome selu.

Ovdje ćemo, vala, ostanuti,

dok je sunca i dok je mjeseca!

Beograd smo jedva doitili,

zar će sve to sada propanuti?”

Drugi vrisnu svi Beograđani:

“Zar smo ovo jadni dočekali?

Zar će na nas kola da se slome?

Jedva smo se NIN-a dočepali,

NIN je od nas ljude načinio,

od Bujketa još i ponajmanje.

Lenji smo i sinje kukavice,

nikad od nas čovek ne bi post’o,

da se nismo NIN-a uhvatili.

Sad smo šatro važni novinari,

u kafani pamet prosipamo,

rođenjem smo i status kupili,

ili barem mi tako mislimo.

Ako Švabo ozbiljno poludi,

pa nas sve na ulicu izbaci,

kome ćemo posle da kukamo?

Je l’ će Macin Jova da nas brani?

On bezbeli ni sam ne zna gde je.“

Tad vrisnuše i starci NIN-ovi:

Starac Ignja od stotinu ljeta,

Daut Savo stara komunjara,

i Mojović pod suknjom ženinom.

Samo jednog među njima nema,

proktologa starog s južne pruge,

otiš’o je pravo kod Srđana,

da sa njime prilike razmatra,

da otkriju ko im sreću kvari.

Al’ kukaju starci u očaju:

„Zar smo ovo jadni dočekali?

Zar će na nas kola da se slome?

Na starima, na iznemoglima,

pred penziju ovo da nam rade?

Šta smo jadni sve mi preturili,

od Dobrice pa do Slobodana,

svakakvu smo čumu preživeli,

i partija trista promenili.

Svakome smo verne sluge bili,

ni CK nam ništa nije mog’o,

pa zar stari ovako da ginemo?”

U Blicu, na dvanaestom spratu,

posjedale NIN-ove dahije,

na čelu im Veso Simonović,

o desnuju Srđan Radulović,

a o šuju Vesna i Drčelić.

Spikerfon na stolu je uključen,

iz njeg’ Krle grdnjom ih zasipa:

“Sram vas bilo, NIN-ove dahije!

Zar ne znate ništa oposliti,

ni guravog NIN-a ućutkati,

ni NIN-ovu raju porobiti,

već se mora Boris nervirati,

 pa mene po ceo dan karati?

A ti, Veso, da te Bog ubije,

u Blicu si dobro učinio,

za to smo te zlatom nagradili,

i zlatom i lepijem ženama,

nikada im ne bi ni prišao

da te nismo, Veso, podržali.

Dobrim si nam, sokole, vratio,

o nama sve lepo si pričao,

zbog tebe smo izbore dobili,

i Borisa carem učinili.

Za to smo ti mi, Veso, zahvalni.

I drugi si zadatak dobio,

da razdvojiš žito od kukolja,

i da NIN-u uzdu popritegneš.

Ninovci su stoka jedna grdna,

dobre duše, kad im rebra puču,

batina je iz raja izašla!

Mi smo tebe, Veso, naredili,

da rasteraš k’o mačke s bunjišta

one starce i one slinavce,

što budućnost proevropsku kvare.

Taj si pos’o loše obavio,

grohotom se sva čaršija smeje,

NIN jos živi, a još se i gica,

i zube nam pokazuje oštre.

No ti, vala, okupi dahije,

samo nemoj Jelenu Drakulić,

ona, jadna, ništa ne razume,

što god takne odmah upropasti,

sve poruši k’o Atila hunski.

A kada ih budeš okupio,

stavi ih na muke svakolike,

pa nek NIN-a u red već dovedu.

Dosta ove bruke i sramote.”

To sve čuo Simonović Vesa,

čuo Vesa, al’ čule i dahije,

strašno su se jadni prepanuli,

od Krleta, moćnog megdandžije.

Nuto veza odmah se prekide,

spikerfoni glasni zanemeše.

Muk nastupi među dahijama,

al’ prenu se Simonović Vesa:

“Braćo moja, NIN-ove dahije,

‘vako nama Krle govorio,

svi ste čuli, sve ste razumjeli,

zeman doš’o, valja vojevati,

i NIN-a za grlo pridaviti.

Ako NIN-a mi ne pridavimo,

Kabinet će nama presuditi.

Eto nama svilena gajtana,

Jošte prije sutrašnjega dana.

Nego ovo mene poslušajte:

Isjeć’ ćemo NIN-ove knezove,

sve knezove i sve kneginjice,

i tehničku što je za potrebu.

Samo ćemo Macu ostaviti,

zbog Jovana sina nejakoga.

Pak će ono prava biti raja,

i dobro će Blicu poslužiti.

Dok pogubim lukavog Reljića,

iz lijepoga grada Teslića,

on je paša, a ja sam subaša.

Dok pogubim debeloga Baću,

iz Resnika, sela malenoga,

on je paša, a ja sam subaša.

Dok pogubim kilavu Ivanu,

s Vidikovca, iz orlovskog gnezda,

ona j’ paša, a ja sam subaša.

Dok pogubim Vrzića Nikolu,

sa kuburom onom od tri metka,

on je paša, a ja sam subaša.

Dok pogubim ludog Ikonića,

iz drinskoga kraja ustaničkog,

on je paša, a ja sam subaša.

Ali Ružu neću pogubiti,

njoj ću samo jezika odsjeći,

njoj je jezik bolji od pameti.

Ni Radmilu neću pogubiti,

nju je bolje u penziju slati,

i takva će  Bradiću valjati.

A Zoru ću Bujketu poslati,

nek’ je uzme još ću da mu platim,

pa nek’ njemu vazda bogoradi,

on je takvu kaznu zaslužio,

nek se muči dok ga ne otpuste.

Bosance ću lako pridobiti,

Njih ne treba pod sablju metati,

sa njima ću novi NIN praviti.

Gorislava, Petricu, Draganu,

obasuću nebrojenim blagom,

dukatima njih ću da okitim,

savrh glave do zelene trave,

slušaće me do sudnjega dana,

to je svetla NIN-ova budućnost.

Mojovića nemoj da dirate,

od Gorice i Ringijer strepi,

dosta mi je i mojih baksuza,

stra’ me hvata od te oštrokonđe.

A Savu ću vazda zadržati,

on je joldaš svakog gospodara,

taj je još i Titu dobar bio.

Jovana ću u crkvu poslati,

on je alčak Bogu potrebniji,

više Bogu, negoli ljudima.

Ni Lidiju neću da pogubim,

ne treba mi ni živa ni mrtva,

nek’ je uzme, ko zna sa njom šta bi.

Petrušićku u harem ću poslati,

neka tamo piše merak priče,

evnusima maštu da razigra.”

Sve dahije na noge skočiše.

Vesi-agi svi se pokloniše:

“Fala, joldaš, Veseline ago,

tvoja pamet, pašovati može!

Mi ćemo te pašom učiniti,

tebe ćemo svagdje poslušati.”

Veso usta, namah, i otide!

Progovara Radulović Srđo:

“Nuto momka i nuto pameti!

S kojom r’ječi urednik postade!

Uzmi, sinko, Drčelić Stojane,

uzmi slame u bijelu ruku,

mani slamom, preko vatre žive:

il’ ćeš vatru sa tim ugasiti,

ili ćeš je većma raspaliti?

Ne slušajmo poludelog Vesu,

njemu pamet od Krleta stiže,

al’ će na nas teška bruka pasti,

već čaršija cela nam se smeje.

Vratite se gore NIN-ovcima,

da nam carstvo dugovječno bude,

vi nemojte raji gorki biti,

veće raji vrlo dobri bud’te.

Nek’ je plata i tries’ ‘iljada,

nek’ je plata i pedes’ ‘iljada,

ne ćerajte i’ na radno vreme,

puštajte i’ neka se skitaju,

kad god dođu, nek’ su dobro došli.

Pustite ih neka nas vređaju,

na dušeku sve duvan pušeći.

Ako l’ mene to ne poslušate,

već počnete zulum činit’ raji,

vi ćet’ onda izgubiti NIN-a.”

Dok dahije ovo govoraše,

na visokom spratu Ineksovom,

NIN-ova se raja ućutala.

Anonimna pisma im smetaju,

Oni ne bi posao da gube,

ali bi i obraz da čuvaju,

štono vazda narod lepo kaže,

da greše bi, al’ da im ne uđe.

Sede tako, ne znaju šta rade,

teška ih je tuga obuzela,

samo sede i tupo se gledaju,

niko ni s kim reč ne progovara.

Al’ odjednom čudo se desilo,

nad kulom se nebo otvorilo,

a sa neba Tirke progovara:

“Braćo moja čestiti NIN-ovci!

Šta je od vas život napravio,

zar nemate ni mozga ni pameti?

Nekada ste vi hajduci bili,

sva se zemlja od vas znala tresti,

sada ste se u babe pretvorili

da bi Vesi ručak osolili.

Na bezbroj se klanova delite,

među vama mržnja zavladala,

svak svakome jamu iskopava,

maler snuje, a zlo priželjkuje.

Švaba vas je badava kupio,

na otpadu Mlađana Dinkića

pa vas Blicu ko roblje predao,

da vam Vesa čini šta god hoće.

Da ja nisam morao otići,

druga bi se sad pesma pevala,

ne bismo se predali bez borbe.

Uz viski bi planove pravili,

Švabi bi se od nas tresle gaće,

ne bi znao učkur zavezati.

Ali ja sam morao da odem,

više su mi sile naredile,

da sam znao šta ću da ostavim,

grdno bih se njima odupreo.

Sad vas gledam gore sa visine,

žao mi je što nisam sa vama,

ali muka neka me spopadne

kada vidim na šta sad ličite.

Prenite se novinari NIN-a,

još u vama krv junaka teče,

prekinite svađu i podele,

pa zajedno barjak podignite.

Urednike nove ne kudite,

oni su vam braća po materi,

u NIN su po zadatku poslati,

mrsko im je to što sada rade.

Pružite im ruku prijatelja,

i NIN-ovce od njih napravite,

pa zajedno na Švabu grunite,

nek’ nauči šta je pazario.

Od podela niko vajde nema,

svi zajedno NIN-u pomozite,

da postane što je nekad bio,

Čast i dika novinarstvu srpskom.

Onda ćemo i mi odozgore,

Mihiz, Frane te moja malenkost

i ostali veterani NIN-a,

u spokoju večnost da trošimo.”

Tako reče i namah nestade,

a za njim se i nebo zatvori.

Nema osta užasnuta raja,

zar se njima Tirke obratio?

Zar postoji igde išta drugo,

osim plate i topla obroka?

Zar poredak na ovome svetu

i njegova kompletna suština

ne zavise od novca i sile?

Zatreperi sva ninovska raja,

zamalo im srce prepuknulo,

svetlost čudna očas ih ozari,

pa sebi u duše pogledaše.

Kako, zašto sve ovo radimo,

kad ovakvi ljudi postadosmo?

Zar je ovo život novinara,

da se plaši i da druge mrzi?

Sve ih ista mis’o ozarila,

istom svima savest se probudi,

te skočiše na noge lagane,

pa se svi ko braća izmiriše.

Naiđoše tada i dahije,

iz Vesina mračna kabineta.

Stare stege najednom pukoše,

svi vratiše u korice sablje.

Progovara Drčelić Stojane:

“Braćo naša, novinari NIN-a,

primite nas u svoje redove,

o vas smo se ljuto ogrešili,

Vesa nam je mozak zamutio,

al’ sad smo se najzad osvestili.”

Razgali se sva NIN-ova raja,

sa braćom se ljudski izgrliše,

gluposti im razne oprostiše

i u svoje redove primiše.

Svi zajedno za sofru sedoše,

i bijelu knjigu napisaše,

poslaše je na adresu Blica,

i u sivu švajcarsku hladnoću:

“Čujte dobro, Turci, izjelice,

Slušaj i ti, Švabo Ringijeru!

NIN-a niste nikad osvojili

niti jeste, niti ćete moći.

Ran’te đecu pa šalj’te kod Vese,

NIN se, vala, umirit’ ne može!”

..................................

Kada tako stvari oposliše,

u kafanu zajedno odoše,

da proslave novo savezništvo,

pomirenje sa sopstvenom dušom.