Ožalošćena porodica, sumnjiva lica i pokojnica

Poslednjeg dana marta zaputih se sa Biljanom put Novog groblja da nabavim krst za našu upokojenu Istinu. Na ulazu u prodavnicu pogrebne opreme dočekao me je radnik obezbeđenja. Upitao me je šta želim. Odgovorih mu da mi treba krst. „Samo pravo pa desno“, izdade mi navigaciono uputstvo. Za šalterom službenik me takođe upita šta želim. JKP „Pogrebne usluge“ se očigledno trudi da ispuni želje. Put bez alternative još očiglednije ovde daje najraskošnije plodove.

-         Ja bih da kupim krst, ali nisam ožalošćen – odgovorih mu.

-         Pa šta ste? – upita me.

-         Ja sam član amaterske pozorišne grupe – počeh da koristim marketinške predizborne, izborne i postizborne trikove vlasti i opozicije u Srbiji – treba mi za predstavu, ali nemamo baš puno para – za razliku od prvog dela rečenice, ovaj je bio istinit. Izgleda da je to što sam rekao bilo ubedljivo bar kao predizborna, izborna i postizborna obećanja o akcijama od hiljadu evra, fabrici automobila, novim radnim mestima, skorom ulasku u Evropsku uniju, jer mi njegova koleginica odmah priteče u pomoć.

-         Imamo jeftinijih od ovih izloženih – socijalne. – Bila je očigledno zadovoljna što može da učestvuje u ovom udruženom, zajedničkom kulturnom poduhvatu. – Zar vi ne možete da pravite neke vesele predstave, nego samo tužne? – upita me radoznalo i pomalo prekorno.

-         Ma ova je vesela – odgovorih joj, mada nisam baš bio siguran u to. – Biće mi potrebna i slova – dodadoh.

-         Koja ćete? – upita me službenik JKP-a, pokazujući bela i žuta. – Ova su vam bolja, bela se savijaju – uputi me ljubazno, očigledno želeći da i on doprinese udruženom zajedničkom kulturnom poduhvatu.

-         Onda ću žuta – odgovorih ne shvatajući u momentu simboliku između boje slova i događaja koji smo hteli da obeležimo.

-         Šta želite da piše? – upita me potom delatnik JKP-a i dobrovoljni saučesnik u zajedničkom udruženom kulturnom poduhvatu..

-         Istina – odgovorih mu.

-         Znači sahranjujete istinu? –upita me.

-         Da – potvrdih mu koristeći opet uspešno predizborne, izborne i postizborne marketinške trikove, („ovo je baš lako a i slatko“, prođe mi kroz glavu misao), pošto sam se bojao da bih ako bih rekao istinu o Istini izgubio podršku radnika JKP „Pogrebne usluge“ u zajedničkom udruženom kulturnom poduhvatu. U sebi sam mislio „Sahranili su je drugi, mi samo obeležavamo.“

-         Evo Vam račun, platite na blagajni pa dođite opet ovde – dobih uputstvo i račun.

Platih i dođoh.

-         Idite do spomenika vojvodi Putniku, pa skrenite levo do magacina. Krst će vas čekati, biće gotov dok stignete tamo – ljubazno mi je saopštio službenik JKP-a, očigledno ponosan što je pomogao članu sirote pozorišne amaterske trupe.

Zaputih se da preuzmem krst. Poklonih se senima velikog vojvode, pa okrenuh levo. Zgrada vesele ružičaste boje tužno me je gledala tamnim pogledom njenih staklenih očiju.

-         Došao sam po krst – rekoh radniku koji je napolju, na groblju, uživao u čarima života što mu je pružalo lepo vreme.

-         Evo, već je gotovo – spremno je odgovorio. Učinilo mi se da je i on zadovoljan što je izvršio neobičnu porudžbinu, postajući tako i sam saučesnik u zajedničkom druženom kulturnom poduhvatu.

Poneh krst.

Sutradan sa pozorišnim rekvizitom uđoh u šezdesetpeticu. Bila je puna penzionera koji su žurili da obave neophodne poslove. Zbog konstantnog nedostatka vremena to nikako nisu uspevali. Kada uđoh sa krstačom, momentalno se stvorio slobodan prostor, pa čak i slobodno mesto u punom autobusu.

Sedoh.

Prolazeći pored zgrade bivšeg SIV-a, proverio sam da li su plakate koje sam lepio u subotu sa Igorom još uvek na ogradi preko puta. Bile su. One u centru su sutradan već bile oguljene. Sišao sam kod Kalemegdana. Zaputih se prema Biblioteci grada. Stigao sam prvi. Čekajući ostale, naslonih rekvizit kulture na ogradu parkića koji se nalazi preko puta ustanove kulture. Dođoše Đoša i Gale, članovi grupe G8, potom devojke i momci iz „1389“, zatim Draža Anđelković, Saša Pavić, došô je i svet koji se obično naziva običnim, ali koji je hteo da razbije za ovakve prilike uobičajenu ravnodušnost Beograđana. Predstojeći kulturni događaj su uveličali i manekeni koji su zbog očigledne nemaštovitosti kreatora nosili odeću istog kroja i iste – plave boje. Ožalošćena porodica je krenula Knez Mihailovom.

Poneh krst.

Ispred nas su išli oni manekeni u jednoobraznoj odeći, toliko jednoobraznoj da su podsećale na uniforme. Broj članova ožalošćene porodice se putem uvećavao, tako da je ubrzo nadmašio broj okupljene omladine DSS-a, dva dana pre toga ispred Skupštine. I tu sam bio, mada sam (nedavno) prestao da budem omladinac, mada nisam član DSS-a.

Ožalošćenoj porodici pristup srpskom parlamentu zabranio je parlamentarni kordon manekena u onoj istoj jednobojnoj plavoj odeći koja je sada sasvim sigurno dokazivala nedostatak inspiracije kod modnog kreatora i definitivno podsećala na uniforme. „Ne možete ispred Skupštine, to je objekat pod merama obezbeđenja“, reče predstavnik parlamentarnog kordona. „Pa i mi smo pod vašim merama obezbeđenja“, htedoh da mu ukažem na nelogičnost, ali me ne dadoše članovi ožalošćene porodice koji počeše da se bune protiv ovakvog tretmana. Neki pak članovi tužnog zbora se setiše da imaju neodložnog posla i počeše da napuštaju ožalošćeni skup. „Možete preko puta, u Pionirski park“, velikodušno nam ponudi zapovednik manekenske čete. Ožalošćena porodica, pretvorena u sumnjiva lica, krenu u Pionirski park. Krenuh i ja mada sam (nedavno) prestao da budem pionir.

Poneh krst.

U Pionirskom parku se ponovo okupila ožalošćena porodica pretvorena u sumnjiva lica, kojima zbog toga nije dozvoljen pristup srpskom parlamentu. Započeh da izgovaram oproštaj od drage nam pokojnice: „Okupili smo se ovde da odamo počast našoj dragoj Istini. Ne budite tužni što nismo dobili odobrenje vlasti da svoj bol iskažemo pred Skupštinom. Naša vlast teško daje odobrenja, ali zato lako prima naređenja. Ne zamerite joj. Imajte u vidu da je ova vlast pokazala da visoko ceni dragu nam pokojnicu, jer je angažovala čak 127 grobara da je sahrane.“ Govor mi je prekinuo talas ganuća koji me je preplavio, pa sam bio prinuđen da izvadim žutu maramicu i istresem nos. „Pravi sadržaj u pravu stvar“, prokomentarisao sam i nastavio. „Ali kao što znate, život pobeđuje smrt, a uslov za život je svadba. Zbog toga ćemo ovaj oproštaj od drage nam pokojnice završiti delovima iz treće pesme Dosovskog ciklusa „Ženidba Tadića barjaktara“.

Ivan izvadi antidinastički spis i poče da čita. Ja zavezah peškir na krst koji se svojom bojom slagao sa bojom slova imena pokojnice. Mića je vezao isti takav oko ruke.

Po završetku posmrtnog slova Saša Pavić je dao izjavu za medijske poslenike. Meni je izjavu zatražio jedan od manekena. „Da li imate ličnu kartu?“, upitao me je ljubazno. „Kako da ne, već sam se zabrinuo što mi do sada niste tražili, prekjuče su to vaše kolege kod Skupštine odmah učinile“, odgovorih mu. Bio sam zabrinut zbog jednostavnog razloga – pomislio sam da sam od ožalošćenog do sumnjivog lica odavno postao lice „od ranije poznatog policiji“, jer su mi podatke pre toga uzeli već tri puta. Zaključio sam da ću ubuduće morati još više da se trudim. Slava lica „od ranije poznatog policiji“ i ono što takva slava i status u Srbiji nosi – poštovanje, položaj, novac, pa i ono najvažnije, veze sa vlašću – očigledno se teško stiče.

Dadoh mu repliku Putinove vozačke dozvole. „Ne tu, Vašu ličnu kartu“, bio je uporan. Izvadih potom repliku vozačke dozvole Dmitrija Medvedeva. „A imate i tu“, konstatovao je, „ali meni treba Vaša lična karta“. Šta ću, čovek uporan i ljubazan, pa mu je dadoh. Zapisao je šta mu je bilo interesantno, pa mi vrati. „Hvala“, reče mi. „Hvala“, odgovorih mu.

Fin i vaspitan neki svet, ti manekeni. Obratih im se. „Momci, hvala vam na ljubaznosti. Lepo vam stoje te uniforme. Skoro da ste lepi kao i mi.“ Bilo im je drago na komplimentu koji sam im dao. Smejuljili su se.

Ivan je završio čitanje antidinastičkog spisa. Ožalošćena porodica i sumnjiva lica su počeli da se razilaze. Krenuo sam pešice put Novog Beograda. Tog jutra sam propustio da istrčim uobičajenih deset kilometara. Izgovor sam kao i uvek lako našao. „Hladno je, vetar duva, kiša pada i udara more o mramorje“, mislio sam dok sam gledao kroz prozor. „E sada nit' vetar duva, nit' kiša pada, nit je hladno, nit' udara more o mramorje, ajde kući pevajući“, izvojevah pobedu najtežu i najdražu, nad samim sobom. „Taman da proverim da li su oni plakati preko puta SIV-a još tamo“, dodah u sebi dodatni argument.

Bili su.