Ожалошћена породица, сумњива лица и покојница

Последњег дана марта запутих се са Биљаном пут Новог гробља да набавим крст за нашу упокојену Истину. На улазу у продавницу погребне опреме дочекао ме је радник обезбеђења. Упитао ме је шта желим. Одговорих му да ми треба крст. „Само право па десно“, издаде ми навигационо упутство. За шалтером службеник ме такође упита шта желим. ЈКП „Погребне услуге“ се очигледно труди да испуни жеље. Пут без алтернативе још очигледније овде даје најраскошније плодове.

-         Ја бих да купим крст, али нисам ожалошћен – одговорих му.

-         Па шта сте? – упита ме.

-         Ја сам члан аматерске позоришне групе – почех да користим маркетиншке предизборне, изборне и постизборне трикове власти и опозиције у Србији – треба ми за представу, али немамо баш пуно пара – за разлику од првог дела реченице, овај је био истинит. Изгледа да је то што сам рекао било убедљиво бар као предизборна, изборна и постизборна обећања о акцијама од хиљаду евра, фабрици аутомобила, новим радним местима, скором уласку у Европску унију, јер ми његова колегиница одмах притече у помоћ.

-         Имамо јефтинијих од ових изложених – социјалне. – Била је очигледно задовољна што може да учествује у овом удруженом, заједничком културном подухвату. – Зар ви не можете да правите неке веселе представе, него само тужне? – упита ме радознало и помало прекорно.

-         Ма ова је весела – одговорих јој, мада нисам баш био сигуран у то. – Биће ми потребна и слова – додадох.

-         Која ћете? – упита ме службеник ЈКП-а, показујући бела и жута. – Ова су вам боља, бела се савијају – упути ме љубазно, очигледно желећи да и он допринесе удруженом заједничком културном подухвату.

-         Онда ћу жута – одговорих не схватајући у моменту симболику између боје слова и догађаја који смо хтели да обележимо.

-         Шта желите да пише? – упита ме потом делатник ЈКП-а и добровољни саучесник у заједничком удруженом културном подухвату..

-         Истина – одговорих му.

-         Значи сахрањујете истину? –упита ме.

-         Да – потврдих му користећи опет успешно предизборне, изборне и постизборне маркетиншке трикове, („ово је баш лако а и слатко“, прође ми кроз главу мисао), пошто сам се бојао да бих ако бих рекао истину о Истини изгубио подршку радника ЈКП „Погребне услуге“ у заједничком удруженом културном подухвату. У себи сам мислио „Сахранили су је други, ми само обележавамо.“

-         Ево Вам рачун, платите на благајни па дођите опет овде – добих упутство и рачун.

Платих и дођох.

-         Идите до споменика војводи Путнику, па скрените лево до магацина. Крст ће вас чекати, биће готов док стигнете тамо – љубазно ми је саопштио службеник ЈКП-а, очигледно поносан што је помогао члану сироте позоришне аматерске трупе.

Запутих се да преузмем крст. Поклоних се сенима великог војводе, па окренух лево. Зграда веселе ружичасте боје тужно ме је гледала тамним погледом њених стаклених очију.

-         Дошао сам по крст – рекох раднику који је напољу, на гробљу, уживао у чарима живота што му је пружало лепо време.

-         Ево, већ је готово – спремно је одговорио. Учинило ми се да је и он задовољан што је извршио необичну поруџбину, постајући тако и сам саучесник у заједничком друженом културном подухвату.

Понех крст.

Сутрадан са позоришним реквизитом уђох у шездесетпетицу. Била је пуна пензионера који су журили да обаве неопходне послове. Због константног недостатка времена то никако нису успевали. Када уђох са крстачом, моментално се створио слободан простор, па чак и слободно место у пуном аутобусу.

Седох.

Пролазећи поред зграде бившег СИВ-а, проверио сам да ли су плакате које сам лепио у суботу са Игором још увек на огради преко пута. Биле су. Оне у центру су сутрадан већ биле огуљене. Сишао сам код Калемегдана. Запутих се према Библиотеци града. Стигао сам први. Чекајући остале, наслоних реквизит културе на ограду паркића који се налази преко пута установе културе. Дођоше Ђоша и Гале, чланови групе Г8, потом девојке и момци из „1389“, затим Дража Анђелковић, Саша Павић, дошô је и свет који се обично назива обичним, али који је хтео да разбије за овакве прилике уобичајену равнодушност Београђана. Предстојећи културни догађај су увеличали и манекени који су због очигледне немаштовитости креатора носили одећу истог кроја и исте – плаве боје. Ожалошћена породица је кренула Кнез Михаиловом.

Понех крст.

Испред нас су ишли они манекени у једнообразној одећи, толико једнообразној да су подсећале на униформе. Број чланова ожалошћене породице се путем увећавао, тако да је убрзо надмашио број окупљене омладине ДСС-а, два дана пре тога испред Скупштине. И ту сам био, мада сам (недавно) престао да будем омладинац, мада нисам члан ДСС-а.

Ожалошћеној породици приступ српском парламенту забранио је парламентарни кордон манекена у оној истој једнобојној плавој одећи која је сада сасвим сигурно доказивала недостатак инспирације код модног креатора и дефинитивно подсећала на униформе. „Не можете испред Скупштине, то је објекат под мерама обезбеђења“, рече представник парламентарног кордона. „Па и ми смо под вашим мерама обезбеђења“, хтедох да му укажем на нелогичност, али ме не дадоше чланови ожалошћене породице који почеше да се буне против оваквог третмана. Неки пак чланови тужног збора се сетише да имају неодложног посла и почеше да напуштају ожалошћени скуп. „Можете преко пута, у Пионирски парк“, великодушно нам понуди заповедник манекенске чете. Ожалошћена породица, претворена у сумњива лица, крену у Пионирски парк. Кренух и ја мада сам (недавно) престао да будем пионир.

Понех крст.

У Пионирском парку се поново окупила ожалошћена породица претворена у сумњива лица, којима због тога није дозвољен приступ српском парламенту. Започех да изговарам опроштај од драге нам покојнице: „Окупили смо се овде да одамо почаст нашој драгој Истини. Не будите тужни што нисмо добили одобрење власти да свој бол искажемо пред Скупштином. Наша власт тешко даје одобрења, али зато лако прима наређења. Не замерите јој. Имајте у виду да је ова власт показала да високо цени драгу нам покојницу, јер је ангажовала чак 127 гробара да је сахране.“ Говор ми је прекинуо талас ганућа који ме је преплавио, па сам био принуђен да извадим жуту марамицу и истресем нос. „Прави садржај у праву ствар“, прокоментарисао сам и наставио. „Али као што знате, живот побеђује смрт, а услов за живот је свадба. Због тога ћемо овај опроштај од драге нам покојнице завршити деловима из треће песме Досовског циклуса „Женидба Тадића барјактара“.

Иван извади антидинастички спис и поче да чита. Ја завезах пешкир на крст који се својом бојом слагао са бојом слова имена покојнице. Мића је везао исти такав око руке.

По завршетку посмртног слова Саша Павић је дао изјаву за медијске посленике. Мени је изјаву затражио један од манекена. „Да ли имате личну карту?“, упитао ме је љубазно. „Како да не, већ сам се забринуо што ми до сада нисте тражили, прекјуче су то ваше колеге код Скупштине одмах учиниле“, одговорих му. Био сам забринут због једноставног разлога – помислио сам да сам од ожалошћеног до сумњивог лица одавно постао лице „од раније познатог полицији“, јер су ми податке пре тога узели већ три пута. Закључио сам да ћу убудуће морати још више да се трудим. Слава лица „од раније познатог полицији“ и оно што таква слава и статус у Србији носи – поштовање, положај, новац, па и оно најважније, везе са влашћу – очигледно се тешко стиче.

Дадох му реплику Путинове возачке дозволе. „Не ту, Вашу личну карту“, био је упоран. Извадих потом реплику возачке дозволе Дмитрија Медведева. „А имате и ту“, констатовао је, „али мени треба Ваша лична карта“. Шта ћу, човек упоран и љубазан, па му је дадох. Записао је шта му је било интересантно, па ми врати. „Хвала“, рече ми. „Хвала“, одговорих му.

Фин и васпитан неки свет, ти манекени. Обратих им се. „Момци, хвала вам на љубазности. Лепо вам стоје те униформе. Скоро да сте лепи као и ми.“ Било им је драго на комплименту који сам им дао. Смејуљили су се.

Иван је завршио читање антидинастичког списа. Ожалошћена породица и сумњива лица су почели да се разилазе. Кренуо сам пешице пут Новог Београда. Тог јутра сам пропустио да истрчим уобичајених десет километара. Изговор сам као и увек лако нашао. „Хладно је, ветар дува, киша пада и удара море о мраморје“, мислио сам док сам гледао кроз прозор. „Е сада нит' ветар дува, нит' киша пада, нит је хладно, нит' удара море о мраморје, ајде кући певајући“, извојевах победу најтежу и најдражу, над самим собом. „Таман да проверим да ли су они плакати преко пута СИВ-а још тамо“, додах у себи додатни аргумент.

Били су.