Naftalend snova

(Kurir, 31.1.2010)

U Smederevu svetsko čudo, privredni berićet, turistički bum i opšte blagostanje!

Ko još ne bi poželeo da ga usred noći bude umilni zvuci sirena za biohemijsku opasnost? Postoje li takvi koji svome gradu ne bi poželeli predivno fluorescentno narandžasto nebo? Koja bi još neuka budala prigovorila investiciji milenijuma koja bi pored skoro dve hiljade zaposlenih posredno zaposlila još toliko – pre svega onkologa, pulmologa, proizvođača veselih maski za disanje i pumpica za astmu, farmaceuta i, naravno, grobara?

Naime, svi su izgledi da će uskoro na kilometar-dva od centra Smedereva, na samoj obali Dunava, američki konzorcijum “Komiko oil” početi da gradi rafineriju. Sirova nafta na ovu idiličnu lokaciju dopremaće se iz Nigerije i Rusije.

Na američku rafineriju nisu pristali glupi Slovenci, Mađari, Hrvati, Bugari, Rumuni, Makedonci, Bosanci i Grci, kao i neki ovdašnji gradovi. Srećom pa se našao neko pametan! Ipak, ovi što vazdan teraju mak na konac galame kako je ovom kraju već dovoljno zagađenje od železare, da se ovakve rafinerije u drugim zemljama grade daleko od naseljenih mesta, da je nemoguće da tzv. vakuumska proizvodnja funkcioniše bez štetnih ostataka, da i u Pančevu tvrde da je sve u granicama dozvoljenog, te da bi moguće havarije bile katastrofalne. Pa šta da je sve to i tačno? Posledice će osetiti tek buduće generacije. I nisu za bolje, vidite ih samo – tuku se po ulicama, idu na utakmice, drogiraju se... Uostalom, medicina i farmacija napreduju brzinom svetlosti, a ionako se bliži smak sveta 2012.

Ovi zaluđenici zaboravljaju još pregršt blagodeti: stanovi će biti neuporedivo jeftiniji, Dunav će se okititi naftnim mrljama kakvim mogu da se pohvale samo neka egzotična mora i okeani, pecaroši celog sveta dolaziće da pecaju trookog dizel šarana, neće biti komaraca, dame neće morati da bacaju pare na farbu za kosu, napokon će morati da se pređe na fensi flaširanu vodu...

Ali tu ne treba stati! Smederevo može da se pohvali najvećom ravničarskom tvrđavom u Evropi. Pa, zar ne bi to poljanče (uokvireno dotrajalim kulama i zidinama) koje prdi fraj bilo idealno mesto za odlaganje nuklearnog otpada? Zamislite samo – najveća nuklearna tvrđava na svetu. Svetli u mraku, vidljiva iz vasione, svetsko čudo!

Ali tu nije kraj turističkim potencijalima! Svake jeseni organizuje se Smederevska jesen, praznik vina i grožđa. Pošto je nekada čuveno vinogradarstvo ovoga kraja odavno prslo, ovu manifestaciju bi valjalo prešaltovati u jedinstvene svetske dane nafte. Zamišljam već pasionirane ljubitelje dizela iz celog sveta kako gustiraju iz dragocenih arhivskih kanistera: “Buteljka nafte iz 2012, kako je to bila uspešna berba!”

A Smederevci će umeti sve to da cene. Već vidim prve brodove sirove nafte i cisterne gotovih proizvoda zasute cvećem, mlade Smederevke kako se veru na njih i privatavaju s američkim kamiondžijama i nigerijskim mornarima. Gradonačelniku će biti otkriven velelepni spomenik u centru. Poput čuvene briselske renesansne fontane dečaka koji piški, Peđa Umičević ko od majke rođen zadovoljno šora naftu.

E, pa dragi moji Smederevci, čestitam! A vi koji niste te sreće, ne tugujte, naći će se već za vas neka petrohemijica, eko-azotara, biocementara, ili nuklearna deponija po najmodernijim ekološkim standardima.