Legenda o kralju Miti

Ovu priču posvećujem Slobodanu Urdešiću

srpskom rodoljubu, sa kojim sam se upoznao i

sprijateljio leta 2009. u Herceg Novom...

Jednom davno na brdovitom Balkanu postojala je država zvana Srbijada, koju su naseljavali stanovnici istog porekla, koji su govorili istim jezikom, ali su se zbog osobina koje su posedovali delili na Srbe i Srbijadne, odnosno na uspravne i vodoravne. Ta podela je prvi put načinjena u LEUpenskom viru, o čemu govori „Kratka istorija Srbijadnih“, a stalne podele su bile usud ovog naroda tokom celokupnog njegovog postojanja.

U Srbijadi je svojevremeno na vlasti bio kralj Mita. Na tron nije zaseo na osnovu zasluga i osobina koje su krasile Srbe, već Srbijadne, to jest na osnovu pokornosti bogovima iz briselske i vašingtonske nizije, koji su ga zbog spremnosti da izvršava svaki njihov nalog, pa čak i više od toga, a uz veliku pomoć veštica i proročica Medije i njene ćerke PiTVije, doveli na presto i tamo i održavali, istovremeno stvarajući i gajeći kult kralja, kao i tih bogova. Medija i PiTVija su od kralja Mite načinile mitološko biće kadro da rešava (na rečima) sve probleme Srbijade, Srbijadnih i Srba. Srbijadni su u to i verovali.

Pokornost prema nadređenima, a osionost prema podređenima je bila tipična osobina Srbijadnih, a kralj Mita je ovih osobina imao najviše, pa je i to bio jedan od glavnih razloga pomenutih bogova da ga postave za vladara Srbijade i vrhovnog žreca vere koju su oni predstavljali.

Da bi učvrstio vlast, kralj Mita je u svoju svitu uveo sedamnaest (a možda i više) stručnjaka za sve i ništa. Ti stručnjaci su pak izabrali i postavili svoje ljude, a ti ljudi svoje ljude, a ovi svoje i tako dalje, sve do najnižih nivoa vlasti u Srbijadi. Ova ogromna piramida koja je počivala na grbači Srbijadnih, a i Srba, na čijem je vrhu je bio kralj Mita, je raznim porezima pljačkala narod, što je bio ozakonjeni vid uzimanja, ali ono od čega je ova piramida, a samimi tim i vlast stvarno živela, umnožavala se i opstajala, bile su nezvanične naknade koje su Srbi i Srbijadni morali da plaćaju činovnicima koji su se nalazili čak i na najnižoj prečagi državne lestvice (odnosno, dnu piramide), da bi završili bilo kakav posao (a preko njih su se završavali baš svi poslovi). Kako je već rečeno, tih funkcionera je u početku bilo sedamnaest, a zatim mnogo, mnogo više. Kralja i njegovu svitu toliko odane mitu povezivala je neraskidiva i neprekinuta žuta mit, ona ista žuta mit koja se spominje u priči iz antičke Zvrčke o Zezeju i Arijadni.

Ova pojava je toliko uzela maha za vreme vladavine kralja Mite, da joj je narod koji pre toga nije imao izraz za ova davanja nadenuo ime po imenu vladara i nazvao je mito. Tako je kralj Mita postao, bio i ostao kralj mita. Druga reč koja je tada nastala iz istih razloga je mitarenje, a označavala je proces stalnog davanja mita, zbog koga su Srbi bili očerupani do gole kože i zaduženi kod miljenika bogova iz briselske i vašingtonske nizije AgaMeMFnona, o čemu pripoveda kukački spev Srbijada i Odniseja.

Nadalje, nezvanična, ali vrlo praktična i isplativa religija kralja i svite je postala mitoizam. Podmazivanje, kako je još nazivana ova pojava i običaj u Srbijadi je tako služila da bi se održavala, pokretala i radila celokupna državna mašinerija. Što je na lestvici vlasti, odnosno piramidi imao viši položaj, pripadnik vladajuće kaste je bio više podmazivan. Shodno tome, kralj Mita je bio najviše podmazan i namazan.

Kralj Mita je znao da ovakvo stanje ne može da traje večno, tim pre što su Srbi bili buntovni narod, za razliku od Srbijadnih. U nameri da spreči događanja koja su ga mogla lišiti trona, i što je još gore života, preko veštica i proročica Medije i njene ćerke PiTVije je stalno najavljivao borbu protiv mita. Da bi ostavio utisak da nešto radi i zavarao narod, sproveo je reformu jezika kojom je zabranio upotrebu reči mito i mitarenje, osnovao posebne organe koji će se kao boriti protiv ove pojave (u njih je postavio ljude iz svoje svite), ali je znao da su sve to kratkoročni potezi, kojima neće moći dugo da Obamnjuje nezadovoljni narod.

Preostalo mu je još da se obrati za pomoć bogovima iz briselske i vašingtonske nizije, koji su ga doveli na vlast i čiji je prvosveštenik u Srbijadi bio. Našavši se u velikoj nuždi, to je stenjući i učinio sledećom molitvom:

„Bogovi moji, činio sam sve, pa čak i više od onoga što ste tražili od mene. Preko Medije i PiTVije sam ovaj narod ubeđivao da ostave veru predaka i veruju samo u Vas, da će im ta vera doneti bolji život – i poverovali su mnogi. Govorio sam da ste nam prijatelji i da nas volite, iako ste nas gađali uranijumskim munjama – i to su neki prihvatili. Kada ste tražili žrtve, podnosio sam Vam ih, šaljući nepokorne u svet mrtvih – Hag, a narod sam ubeđivao da je to nepohodno, ukoliko žele bolji život koji će im te žrtve doneti – i to su progutali. Na oltar sam Vam prineo i deo teritorije Srbijade i Srbe koji žive tamo, ubeđujući narod da to nije tako, nego da su i dalje deo ove države – čak i to je kod nekih prošlo. Vojsku sam raspustio, a moju gardu ojačao pričajući da razvijam demokratiju, narod prezadužio kod vašeg i mog miljenika AgaMeMFnona, pretvarajući Srbe u Srbijadne, odnosno u robove. Obamnjivao sam i lagao zbog Vas i mene, prestavljajući se kao spasilac ovog naroda i DOSta njih mi je verovalo i sledilo me je.

U jeziku Grdog Albiona samo je slovo više između reči bog i zlato (go(l)d), što govori da je to u stvari za njihove stanovnike, a i mene i moju svitu isto. Tu veru sam i ja prihvatio, verujući u Vas. U jezik žitelja ove države kojom vladam u Vaše ime i za Vaš račun sam ubacivao reči Grdog Albiona želeći da Srbe pretvorim u Srbijadne i tako ih pokorim. Međumutim, u rečniku i shvatanju ovog nezahvalnog naroda zl(at)o je poistovećeno sa zlom. Učinite da i ovde svi poveruju da se sve može kupiti i prodati, kao što smo postupili ja i moja svita, pa smo se Vama odali i prodali, a da su moral, čast i poštenje prevaziđene i štetne osobine. Učinite da ovaj nezahvalni narod uvidi da vi nagrađujete i pomažete samo one koji su amoralni, nečasni i nepošteni, zašta smo ja i moji dvorani najbolji primer. Učinite da shvate, da je napredovanje na lestvici vlasti moguće samo ako imaju osobine koje imam ja i moji dvorani i da je to napredovanje brže, što je tih osobina više.

Boljeg slugu od mene nećete naći, uslišite moju molitvu i dajte mi moć da one koji se bune protiv mene dodirom pretvorim u moje pristalice, koje će izgubiti te štetne osobine, a dobiti one koje Vi, a prema tome i ja cenimo i imamo“.

Bogovi su brzo ostvarili molbu njihovog miljenika i kralju Miti odmah poslali glasnika Herpesa, koji je morao zbog hitnosti i važnosti zadatka da prekine posetu Grdom Albionu. Po dolasku na dvore kralja koji su se nalazili u glavnom gradu Srbijade Žutogradu, ovako mu se obratio:

„Kralju Mito, bogovi koji me šalju su odlučili da ispune tvoju molbu. Daju ti moć da dodirom svojih ruku sve protivnike, odnosno Srbe obojiš u žuto i to tako što ćeš ih zaraziti žuticom. Kao što znaš, žutica je bolest prljavih ruku, a ti si ih već dobro isprljao izvršavajući naša naređenja. Što ti ruke budu prljavije, to jest što nam budeš bolje služio i tvoj dodir će biti efikasniji. Zbog toga ćeš izvršiti i nalog bogova koji me šalju da Srbijadu podeliš na što više državica, čime će i tvoja moć postati veća jer ćeš vladati svima njima, a ne samo jednom državom, kao do sada. Potom ćeš te države pokloniti, odnosno žrtvovati nama.

Pošto tako isprljaš ruke, one koje dodirom budeš zarazio žuticom, ostaće i bez mozga, kao što su i svi ovi koji ti sada veruju. U tome će ti kao i do sada pomagati Medija i PiTVija. Tako podeljeni, oni Srbi koji budu izbegli žuticu, vremenom će potpuno nestati, a ti ćeš vladati večno, pa možda i duže. Štaviše, tvoja moć će rasti, pa ćeš ne samo Srbe nego sve što dodirneš moći da obojiš u žuto. Upozoravam te da će ipak biti onih koje nećeš moći da zaraziš, jer su pravi Srbi imuni na žuticu. Takve moraš da prineseš kao žrtvu našim bogovima i pošalješ ih u carstvo mrtvih – Hag“.

Prezadovoljan kralj Mita se zahvalio Herpesu i obećao mu da će kao žrtvu bogovima iz briselske i vašingtonske nizije odmah iz tamnice u kojoj je držao pohvatane Srbe, njih hiljadu poslati u carstvo senki. To je i učinio, znao je da mora da izvršava sva njihova naređenja, inače mu se žuto piše.

Srbijadu je podelio na mnogo državica, koje su se kasnije osamostalile, a potom potpale pod vlast suseda. Ispunivši taj nalog bogova iz briselske i vašingtonske nizije dobio je moć da sve što dotakne pretvori u žuto. Tu moć je neštedimice koristio.

Trava u Srbijadi je tako uvela i postala žuta, zeleno lišće je takođe požutelo, a i bistre reke su se zamutile i užutele. Oranice su se pretvorile u besplodnu žutu ilovaču. Nebo je takođe imalo tu boju kralja Mite, baš kao i oblaci iz kojih je padala žuta kiša. Ukratko rečeno, Srbijada je za vreme vladavine kralja Mite i njegove svite postala besplodna žuta pustinja, baš kao što je pustinja bila i dušama sledbenika kralja Mite i njegovoj lično. Jedino što nije bilo žuto, su bile suze koje je narod ronio dok ih je Mita gonio.

Žutica je harala i narod obarala, a kralj Mita i njegova svita su srećni bili, jer su njihovim bogovima mili.

I baš kao što je Srbijada usitnjavanjem nestala, nestali su i Srbijadni usitnjeni u žuti prah, koje je razvejao žuti vetar.

Od države i naroda je ostala ova priča.