Humana suština Zakona o informisanju

Ovaj sajt je bio, jeste i biće preplavljen komentarima na predlog Zakona o informisanju koji će (neće?) poslanici Skupštine usvojiti na prvom zasedanju, precizno 31.8. odnosno, posle zasluženog i neopravdano kratkog odmora (svega mesec dana), nas od njih, njih od nas i njih od njih. To će ujedno biti i prilika da svi zajedno, bez prisustva kamera, ponovno viđenje proslave u skupštinskom restoranu prijateljskim razgovorom i druženjem (bruka izuzetcima). Dabome, u skupštinskoj sali kada se kamere uključe, postaće opet ljuti neprijatelji. Uostalom, ako je evropska tendencija izmirenje neprijatelja, prvi primer nastojanja Srbije da stigne u Evropu treba da daju poslanici.

Usudio bih se da čitaocima elektronskog izdanja NSPM predstavim malo drugačiji komentar na temu Zakona o informisanju od dosada ovde objavljenih.

Po mom dubokom uverenju, kritike koje se svode na to da se tim zakonom guši slobodna reč, misao i smisao demokratije su potpuno neopravdane, jer demokratija znači vladavinu naroda, a novinari su deo naroda, koji ovaj predlog zakona zapravo štiti. Novine, pak, imaju uticaj na formiranje javnog mnjenja, pa se zaštitom novinara i sledstveno tome novina, ovim zakonom obezbeđuje da javno mišljenje, a time i glas naroda bude slobodno, baš kao i novinari.

Pre nego što izgubite strpljenje da dalje čitate obrazlaganje ovih argumenata, dopustite sebi još malo trošenja vremena i živaca koji su na izmaku i posvetite pažnju onome što sledi.

Prva zamerka ovom zakonu je da su ga pisali nestručnjaci, odnosno osobe koje nisu završile prava (a nisu završile, jer nisu ni studirale), ali je i potpuno deplasirana, pošto se zaboravlja da je ovaj zakon predložilo ministarstvo kulture, koje pripada ekspertskoj partiji. Pošto je takav slučaj, tokom devet godina demokratije u Srbiji, imali smo dovoljno vremena da se uverimo da su pripadnici ove partije stručnjaci za sve, i da shodno tome, biolozi, etnolozi, enolozi, geolozi, (i ostali „ozi“, Bože nam pomozi) mogu da pišu zakone, kao što i njihovi ekonomisti mogu da vode monetarnu (kao deo ekonomske), pa čak i ekonomsku politiku, dobijajući iste, frapantne rezultate, kao da je vode već pomenuti „ozi“.

Drugo, svakojaka zakerala govore, zapravo gunđaju, pa čak i pišu da ovo nije Dinkićev, već Tadićev zakon. Složio bih se sa ovim mišljenjima, ali bih ih ipak uputio da na to pogledaju iz drugog ugla, koji će im, ukoliko ga primene, otkriti duboko humanu suštinu ovog akta.

Naime, predsednik je brigu za novinare pokazao već prilikom njegove hitre reakcije kada je ulubljen automobil novinarke B – 92. Momentalno je tražio da se počinioci otkriju i primerno kazne. Treba imati na umu i da je on svojevremeno obećao da će ocenjivati ministre u Vladi. Pošto su ministri sami sebe ocenili, a on se nije oglasio, znači da se slaže sa njihovom ocenom. Nije se oglasio ni povodom ovog zakona koji je proizvod ministra i ministarstva njegovog koalicionog partnera, što znači da se slaže i sa njim.

Nit njegovog dušebrižija povezuje ulubljeni automobil i narečeni zakon, a evo kako. Logično je da će usvajanjem istog, neke novine biti ugašene, neki novinari će ostati bez posla, ali ono što je najvažnije i zbog čega ovaj zakon ima duboko humani karakter jeste činjenica da ti novinari neće moći da pišu, i da tako daju materijal za neke buduće istrage Tužilaštva za ratne zločine. Novinari će ostati bez hleba, ali na slobodi! A sloboda nema cenu. Da podsetim, i Ministarstvo pravde, a time i ovo Tužilaštvo takođe spada u delokrug ocenjivanja predsednika. Nije se oglasio ni povodom ove akcije Tužilaštva, što znači da se formalno slaže i sa njom, ali je suštinski protiv, jer će novi Zakon o informisanju, kako je već obrazloženo, sprečiti buduća procesuiranje novinara. Zakone treba poštovati, a predsednik prvi treba da da primer.

Takođe, predsednik nam je svima obećao borbu za svako radno mesto, otvaranje stotina hiljada novih, pa u tom smislu treba ceniti i njegovo zauzimanje i napor da putem ovog zakona, ako već ne mogu da sačuvaju posao, novinari makar ostanu van institucija gde bi se o njima brinula država, (iako neke imaju i bazene). U uslovima ekonomske krize koja je na ovim prostorima nažalost već prošla, (nažalost, jer je tako propuštena razvojna šansa), ipak treba voditi računa o svakom dinaru budžeta, pošto manje novinara u vaspitnim ustanovama zatvorenog tipa, znači više novca za druge budžetske izdatke (penzije, porodilje, zdravstvo itd), što je dosadašnja praksa domaćinskog ponašanja ove Vlade i pokazala. Tako se humanost ovog zakona širi i na ove ugrožene kategorije stanovištva.

Socijalno odgovorna Vlada, kako sama sebe s pravom naziva, istim onim neupitnim i argumentovanim pravom kojim su sami sebe objektivno ocenili visokom ocenom, na prvi pogled ima različiti pristup ovom zakonu. Međutim, partija ministra Dačića koja je najavila uzdržanost prilikom glasanja za usvajanje ovog zakona, lako može da obezbedi dovoljan broj glasova, ako neko od njenih poslanika na dan G (17+) punih kofera produži letovanje i tako dokaže da je glasanje sa udaljenih destinacija moguće samo retkim pojedincima koji poseduju natprirodnu moć telekineze, ali koja na sreću SPS nije uslov za prijem u Socijalističku Internacionalu.

Briga o ljudima (i novinari su ljudi, a ljudi su naše najveće bogatstvo) u ovom slučaju spojiće na istom humanom zadatku LDP i SPS, što nimalo nije čudno, jer je briga o državi prethodno spojila DS i SPS. Tako SPS zapravo postaje sinonim za brigu i amalgam političkog života u Srbiji, jer može da pravi koaliciju (i pravi je) sa svakom partijom koja će joj doneti vlast bilo na lokalnom, bilo na republičkom nivou, kao što svaka partija na tim nivoima može (i hoće) iz istog razloga (vlast) da načini koaliciju sa SPS, što dokazuje da je princip (vlasti) za SPS iznad svega.

Zar sve ovo, iako je na prvi pogled čudno i nelogično, ipak jeste na drugi pogled duboko i suštinski humano? Zlobnici će svakako prokomentarisati da je taj drugi pogled razrok ili, što je još gore, jednostran, ili, što je još gore od gorega nastran, kao što su jednostrane još neke nastranosti, odnosno nastrane još neke jednostranosti vladajuće koalicije. Međutim, zlobnicima nije mesto u humanom društvu kakvo natčovečanskim naporima izgrađuju vlasti u Srbiji. Samo humana vlast je mogla da predloži ovakav humani Zakon o informisanju, kao i da se založi za njegovo usvajanje.