Хокус покус Европус

Пошто је споменик у Прешеву уклоњен, очигледан је закључак да власт у Србији не слуша глас народа (али се глас изрода и те како чује), јер да то чини постојала је мала могућност, али ипак могућност да усвоји макар неки од предлога којима им је указано како споменик у Прешеву може бити брзо, лако, ефикасно срушен, односно по предлозима те власти (срушен је изгледа суров и тежак националистички глагол), померен, уклоњен па подигнут на другом месту, мање провокативном и мање уочљивом. Но, пошто свака власт у Србији чим постане власт мисли да историја почиње њезиним доласком на власт, а крај те власти означава крај историје, крај човечанства, крај света, галаксије, млечног пута, васионе и шире, да је само њихова власт Богом дана, да су они месије, усрећитељи, најлепши и најпаметнији, не треба да чуди да таква власт постаје глува за предлоге и слепа за чињенице, ма како предлози били добри, чињенице очигледне, а домаћи саветници што званични, што незванични декор. Међутим, ноторна је истина да власт у Србији има сасвим супротан однос према званичним и незваничним саветима и саветницима из иностранства, тачније из једног сасвим одређеног дела иностранства који зову међународном заједницом, а међународну заједницу - то у Србији врапци, а поготово трутови, крпељи, црви, гњиде и њихов напреднији облик вашке знају – чине ЕУ и САД.

Но, да не бих обилазио као Његово Величанство Датум око Србије, мој предлог задовољиће насушну и животну потребу власти у Србији да усваја и спроводи савете из међународне заједнице, пошто је то очигледно питање опстанка. Проблем споменика у Прешеву који још увек постоје (и проблем и споменик) иако је споменик измештен, као и остали проблеми који постоје или ће се јавити, би се решио тако што би власт у Србији ангажовала чувеног илузионисту Дејвида Коперфилда. Ту не би требало да буде места зависти, јер илузије које ствара Дејвид Коперфилд и илузије које ствара власт у Србији нису међусобно супротстављене, штавише имали би једни од других понешто да науче, много више Дејвид Коперфилд, него власт.

Зна се да је Дејвид Коперфилд учинио невидљивим Кип слободе у Њујорку, према томе учинити невидљивим споменик у Прешеву, а такође све садашње и све будуће проблеме за њега је ситница. Важно је напоменути да Србија нема бивших проблема, већ само садашњих и будућих пошто су сви бивши проблеми уједно и садашњи, јер их ни бивше ни садашње власти у Србији нису решиле, али су зато зарад равнотеже створиле нове. Свима је такође  знано да ће сви садашњи и сви будући проблеми Србије постати прошлост тек када Србија буде примљена у ЕУ. До тог момента ЕУкстазе српске проблеме би чинио невидљивим Дејвид Коперфилд. Проблеми би постали невидљиви чим црна тројка европских интеграција - Ивица, Аца и Тома - једногласно (а како би другачије) изрекне чаробну формулу: Хокус, покус Европус. Могућност да и они том приликом постану невидљиви свакако је веома велика, али морају бити спремни да се жртвују за добробит Србије, као што су и обећали и доказали до сада небројено пута.

Споменик је измештен, али као што сам напоменуо и споменик и проблеми у вези са спомеником постоје, умножавају се, компликују, а међународна заједница не жели у свом друштву проблематичну државу јер имају довољно сопствених. Због тога за нову локацију предлажем Београд, тачније центар Београда, још тачније круг двојке, пошто тамо не би иритирао локално становништво, штавише био би добродошао. Тај амбијент би још више добио у складу, у урбанистичкој и осталој хармонији и иронији надмашило би га једино седиште овакве владе које се налази на раскрсници улица названих по два највећа српска државотворца Немањи и Милошу и у близини треће – Карађорђеве. Споменик би уз пригодан говор и свечаност открила Наташа Кандић уз присуство дипломатског кора из држава чланица међународне заједнице, наравно.

Остаје још питање накнаде нематеријалне штете. Сваком уцвељеном становнику Прешева и околине власт би исплатила накнаду у износу једнаком средствима који су сиромашни становници овог дела Србије утрошили за изградњу споменика, односно 1,5 милион евра. Средства би се додељивала јавним конкурсом, а контролу транспарентности вршили би новоименовани повереник за споменик, новооснована државна агенција за споменик, Б-92 и Наташа Кандић, а обезбедила би се традиционалним средством власти у Србији – задуживањем у иностранству.

У зачетку треба уништити сваку примисао да се креатори споменика са списком шиптарских терориста подвргну истрази и кривичној одговорности, пошто би то само успорило време посете Његовог Величанства Датума, а тиме и пријем Србије у део међународне заједнице коју чини како то већ врапци и остале наведене живуљке знају ЕУ. Истрага и кривична одговорност као одговор државе који мора бити језив резервисана је само за националистичке организације које такође петљају са некаквим списковима. Националистичке организације нормално подразумевају придев српске пошто је давно утврђена чињеница да националистичке организације у Србији имају само Срби, а не Шиптари, или припадници неке друге националне мањине. То је уједно и одговор зашто информативне емисије електронских медија са (а)националном фреквенцијом, од  ЈАСЕРА европске Србије(јавног сервиса), преко Б-92,закључно са осталим када спомињу квази државу Косово, квази премијера те државе или квази председницу те државе изостављају израз такозвани, па тако слушамо и гледамо, гледамо и слушамо о држави Косово, премијеру Косова, председници Косова...итд.

Проверите. То није илузија.