Ćeranisaćemo se još

Gde ste moji zlatni Turci? Ne, nije ovo nova predsednikova mantra, nego Čkaljin uzvik iz „Zlatne praćke“, kada se obreo na divljem zapadu..

 U svom komentaru na tekst u NSPM„Srbija i „nova realnost“ na Balkanu: Evropska ili Osmanska unija?“ izneh bombastu tvrdnju da smo više duhovno razoreni poslednje decenije, nego za 5 decenija komunizma i 5 vekova turskog zuluma.

 Pa da ne bude „ubi me prejaka rečenica“ da malo pojasnim na šta sam mislio.

Ako bi to hteo sažeti u jednu rečenicu, onda da kažem: Ni u vreme Tita ni sultana, ne bi jedna ovakva galerija likova dobila takav značaj i bila izdignuta na tron narodnih idola, kao što je današnja garnitura „selebritija“. Jer, tada su postajali nekakvi kriterijumi, merila vrednosti.

Od svih turskih zuluma, koji nas ipak nisu duhovno dokrajčili, pomenuću ovde samo dva: Zabranu raji da se školuje i pravo prve bračne noći.

Pošto je raja držana u mraku neprosvećensti, sav teret prosvete, kulture i narodnog pamćenja su izneli manastiri i crkve. I narodni guslari.

Koliko god ih drugosrbijanci prezirali, pogledajmo koga su ti guslari uzimali za svoje junake, i kako su ih prikazivali. Obično su teme bile borba za slobodu, dvoboji, itd. Složićete se da se da su to radili objektivno, nisu prikazivali crno-belo kao što danas radi, recimo CNN. Ili B92, ili RTS, ili...

I najveći negativac iz tih pesama ima više viteštva i časti nego pozitivac u epskom duelu Firči-Miloš. Bez obzira koga od njih dvjice uzeli za pozitivca. Jer, taj duel je danas izdignut na pijedestal epskog. Tim pre što je dobio nacionalni prizvuk. Očekujem da se u lektire vrati roman Janka Vesilinovića „Hajduk Stanko Bojanić“.

Osim toga, guslari nisu pevali samo o bitkama, nego i o društvenim temama. Pomenuću pesmu „Zirka Kajovića“, o mladoj buli koja se udaje za Crnogorca. Možete zamisliti svu složenost i dramatičnost tog slučaja, kada se obraća majci i kaže:

„Mi smo deca jednijeg nebesa, a oboje od krvi i mesa“.

Kao što vidimo, srpski guslari su bili preteča naprednih ideja multietničnosti i kosmopolitizma.

A o čemu pevaju današnji nam pevači?

*

Pravo prve bračne noći.

Možemo zamisliti u kakvu se dramu pretvarao svaki slučaj za sebe. Kakva trauma, kakav lom, sa psihičke, sociološke, porodične strane. Da nije ništa drugo, dovoljna je sumnja čije je dete koje se rodi. A nema DNK provere.

No, Bože oprosti, te jadnice su još i dobro prošle: Zamislite šta bi preživele posle, da ih ubace u današnje mašine!

Zamislimo da su age slale telale da okupiraju na neki trg, pa da tu jadnicu neko izvede pred masu i pita „Da li se doživeli orgazam dok vas je aga silovao?!. Kao što je u savremenom rijalitiju voditeljka pitala žrtvu očevog silovanja.

A po današnjim merilima, te jadnice su i same krive: da su bile savremene, pre braka bi imale toliko iskusva sa slobodnim opštenjem, da jedan „partner“ više i ne bi bio neka trauma.

Ili, zamislite turskog putopisca Evliju Čelebiju. Obilazio i zapisivao. Ali šta je zapisivao? Ne verujem da je negde pribeležio izjavu majke neke od tih žena, gde majka podržava taj seks. Kao što je skoro neki hroničar savremenih zbivanja na naslovnoj strani jednog lista objavio izjavu majke neke od „junakinja“ rijalitija, gde ona podržava seks na farmi ili kući V. Brata, ne sećam se.

Žena ima pravo na svoje mišljenje o ponašanju svoje ćerke. Ali ne znam po čemu je to tema od vitalnog načaja za ovu demokratsku zajednicu i njen svetli put u bolju budućnost.

I zašto bi narod ispirao usta sa time.

Da zaključim: Sve pto se dešavalo na planu pikanterija iz intimnog života, vekovima se ostavljalo samim akterima da to reše, u javnost je curelo delimično, u krugu porodice, ili par sela naokolo. Nije se cela nacija naslađivala time.

Znam, neko će reći da se preterivalo sa skrivanjem nekih stvari, poput recimo vanbračne trudnoće. Reći će da je to vrhunac licemerja. Slažem se. Ali, da li je bolje da milioni ljudi zabadaju nos u tuđu intimu i tuđu muku?

U smisli gore navedenog, bila je ta moja tvrdnja da je to tursko vreme, bar u tom segmentu, bilo duhovno benignije od savremenog.

*

A sada o duhovnoj (makar i delimičnoj) benignosti soc-realizma.

Znamo koliko je blo ispraznih parola, ispiranja mozga. Nema dileme.

Međutim, u tim kriterijumima je bilo i nečeg dobrog. Koliko god je bilo nenormalno tadašnje mišljenje da je bogatstvo sramno, još je morbidniji današnji stav da je sramno biti siromah. Pardon – tranzicioni gubitnik.

Makar deklarativno, učeni smo nekom altruizmu. A danas hedonističkom egoizmu.

Barem zvanično, učeni smo da sreću ne donose materijalne stvari. To nije otkriće komunista, nego tu tvrdnju dele i sve religije za koje sam čuo, kao i svi filozofski pravci..

Ne znam koliko je ljudi ispoštovalo onu akciju „Imaš kuću-vrati stan“, ali je bar negde u svesti generacija koje su stasavale, ostajao utisak da se sreća ne meri brojem kvadrata.

Pa se sećamo akcije „Mladi radnik-samupravljač“. Hoću da kažem, u prvi plan su se isticali dobri đaci, studenti, radnici, mladi stručnjaci, naučnici..

A danas?

Naravno, bilo je i tada „selebritija“. I trač-rubrika. Sećamo se rivaliteta „mikista“ i „đokista“. Ali, ni Miki ni Đorđe nisu slavu stekli u talk show emisijima, nego su godinama pevali, i to hitove koji su izlazili izvan graica onolike Juge. Njihove pesme žive i dan-danas.

Ili rivalstvo Lepe i Silvane. Sa nekim pikanterijama, ali su i jedna i druga već bile snimile nezaboravne i večne pesme, da ih ne nabrajam.

A današnje „zvezde“ sve skupa nemaju tri pesme koje će ih nadživeti.

*

Kvizovi i rijaliti.

Nismo imali rijalitije, ali smo imali kvizove. Bili raznovrsniji, sadržajniji od današnjih. Da se setimo kviza „Malo ja malo ti“, takmičenja bračnih parova. Nadmetalo se ne samo u znanju. nego u raznim veštininama, zagonetnim pričama itd. Bio je i deo gde se takmiče u međusobnom poznavanju. Ne samo šta koji supružnik voli ili ne voli, nego kako bi reagovao u nepredviđenim situacijama. Supružnci su u odvojenim kabinama, ne čuju jedno drugo, i odgovaraju na pitanja.
Sećamo se da su „selebriti“, junaci cele SFRJ bili supružnci Slobodan i Milka Reljić, koji su pobeđivali u 6-7 emisija.

I sada, uporedimo taj par, sa današnjim, naglo proslavljenim parovima, da ih ne imenujem.

I zamislimo, da se danas takav kviz reaktivira, kakva bi „egzotična“ i lascivna pitanja postavljali voditelji tim parovima.. Ja ću navesti najbezazlenije i najpristojnije, a vi zamislte ostala: „Koji dezen prezervativa voli vaš muž?“

Znači, uvek je bilo „slebritija“, trač-rubrika isl. Ali, bilo je i mere u svemu tome.

*

Nemam ništa protiv da se grupa nekih ljudi za dobre pare zatvori u neku kuću, urbanu ili ruralnu i da radi to što radi. Čak razumem da to dobije i neki publicitet. Ali, da postane narodna opsesija, to mi nije normalno. Često čujem tvrdnje da treba biti ćaknut pa pristati na to. A kakav treba biti da bi to vazdan gledao? Taj učesnik bar dobija neke novce, a gledalac ih troši na SMS.

Podseća me na izložbu radova apstraktnog slikara, kada ga jedan posetilac pita da li je lud kada moluje takve nebuloze. A od odgovori „Ja lud? Šta tek kažeš za onoga ko ovo kupuje?“

Svojevremeno, krenem busom na posao, i oko mene narod, ne lumpenproletarijiat, nego neka srednja klasa, sve vreme diskutuje o tome zašto se u nekom rijalitiju neki lik toliko češe, da li ima neku kožnu bolest, ili je samo nepristojan i nevaspitan. Nema narod prečih problema.

*

Pišem poeziju, objavio sam do sada 3 knjige. Svakom pesmom želim da na nešto ukažem, da otvorim neka pitanja, čujem druga mišljenja. Često zažalim što su takva vremena da su pesnici gurnuti u stranu, mnoge izdavačke kuće uanpred odbijaju štampu poezije, kakva god da je.

A onda pomislim da je to i dobro. Zamislim sebe kao slavnog, pa se o tim pesmama više govori. O pesmama. Jeste, godilo bi mi. Ali mi ne bi godilo zanimanje za moju malenkost, izvan te poezije. I da čujem nedge u busu ili radnji da neko elaborira zašto sam prerano osedeo, da li je nasledno ili od „masnih kolača.“

Zato, voleo bih da ostanem neafirmisan ja, a da mi se pesme afirmišu.

*

Na naslovnoj strani više novina, važna vest: neka žena na pijaci ispljuvala mladu zvezdu, gospođicu Ćeranić. Zamislite! Mlada dama je u žiži javnosti zbog skandalčića iz rijalitija, a ne zbog pesama, mada je zvanično pevačica „Granda“. Kažem „zvanično“, jer nikad nisam čuo neku njenu pesmu, a verovatno ni većina onih koji se bave njenim privatnim životom a ne svojim poslom.

S druge strane, ako mi se dozvoli da zaključujem napamet, onda ću da zaključim da je ta gnevna žena frustrirana što prima penziju od 5-6 hiljada, koja ne traje ni nedelju dana, što plaća lekove i ko zna šta još. I onda, pošto nema priliku da se isprazni na krivcima, poture joj te „selebebritije“ da se na njima istrese.

Tako su, u ovoj priči, obe žrtve, samo što ni jedna nije toga svesna.

Sada dolazimo do zaključka, koji nije otkriće Amerike: da se sve ovo danas i kreira upravo da bi služilo kao „gnevobran“, da narod leči frustracije zbog stanja u koje je doveden. Kao što gromobran munju sprovede u zemlju, da ne zakači kuću, tako i gnevobran sprovodi gnev mase na neke koji su za to plaćeni. Da ne bi zakačio krivce.

To je današnjoj vlasti potrebno. Jer, čekaju je neki izbori, pa bilo kad.

A age i paše i veziri nisu to morali da rade. Bili su bogomdani i tačka. Takođe i crveni nam voždovi. I oni su bili ustoličeni 45-e, zacementirani na funkcijama. Izbori su održavani, ali pro forme, u okviru iste grupe.

Znači, nisu morali da spinuju. Ili da se izrazim po naški, nisu morali da svoje podanike u zdravu pamet.

I u tom smislu su bili iskreniji od današnjih nam vezira. Dok je ovakvih vlasti, biće i ovakvih rijalitija i ovakvih „junaka“.

*

Još ostaje da Matija napiše nastavak knjige „Ćeranićemo se još“.

Pa da neko ugasi svetlo.