Avenije, sokaci i poneki aerodrom

Znam mnoge pedigrirane Beograđane (čiji su babe i dede rođeni u prestonici; prababe i pradede svima su nam ostale negde preko Save, Drine, ili barem neke od Morava) koji misle da je Aleksandrova ulica dobila ime po Nj. V. Kralju Ujedinitelju. E, nije... Ne mora čovek biti rojalista da bi mu se obrva podigla zbog toga što blaženopočivši ostade bez te časti.

Čuveni Bulevar nazvan je po njegovom nesrećnom imenjaku Obrenoviću, umorenom takođe, čiji zemni ostaci počivaju u crkvi Svetog Marka, kao i gospođe mu, i Stefana Dušana, ne bilo poređeno... Hm... Umniji su već elaborirali tu stvar o benevolenciji potomaka Crnog Đorđa koji se nisu potrzali da brže-bolje uklone table s imenima Miloša i njegovih naslednika – od Slavije do Kalemegdana. I šire. Znamo ko je to stao činiti četrdesetak godina kasnije. Karađorđevići, rekoh, nisu. Uteha nije mala – imajući u vidu koliko ih je, teško da će skoro nestati iz telefonskih imenika širom sveta. Što se, pak, Miloša, Jovana, Jevrema... tiče... oni su nestali davno. Doduše, čitam, dokazao neki, zaboravih mu prezime, da je od njihove plemenite loze... I tako dalje.

Aleksandar Karađorđević (onaj što je, Bože mi 'prosti, na samrti izgovorio duži govor od legendarne majke braće Troter), onaj, dakle, ”mason, tamničar i pljačkaš svog i inih naroda, te ugrožavatelj nacionalne bezbednosti velikih sila”, autokrata čija je Obznana u novijim udžbenicima istorije Balkana ozloglašenija od Majnkampfa, onaj što je, ničim izazvan, rođenog đeda bez milosti dao otposlati preko Jadrana – budući takav, i još gori, ostao je bez ulice, trga i spomenika, za razliku od premijera (Bolje Zadar nego Skadar) i ponekog mu vojskovođe – jer ih, vele, nije zaslužio. (Parižani su smatrali drukčije, ali se danas, na čelu s onim Sarkozijem, zbog toga kaju.)

To što sadašnju fizionomiju prestonica i ostali gradovi srpski duguju upravo kratkom razdoblju (ni dve decenije) od velike pobede do atentata u Marselju, odnosno vladavini Nj.V. Aleksandra Prvog, što je, dakle, dobar deo onoga što Beograd čini Beogradom – izvinjavam se Zemuncima i sugrađanima koji preko Save (u Brankovu) prelaze samo kad moraju – izgrađen između dva svetska rata, što se još lečimo u, dobro de, kakvim-takvim, bolnicama iz Aleksandrovog vremena (svaka čast VMA, nešto nam je daleko) i molimo u brojnim crkvama sagrađenim za njegovog vakta, nije ponukalo istoriju da mu da oprost.

Kako onda da čudi slučaj njegovog prvog rođaka Pavla, zloglasnog ”kolaborantskog kneza”, najobrazovanijeg evropskog plemića prošlog veka kome se Albion, u svom tradicionalnom maniru, besprimerno odužio zbog neumerenog anglofilstva? Ostao je i bez ulice i bez spomenika (šteta, stvarno retko lep čovek) i bez muzeja. Onog! Koji je punio! Dvorovi su, je l’ da, efemerni... njih danas ima svaki okretniji Pejanin, barem dok ne obrije brkove. Samo, znate šta, kažu da su Namesnikova deca pametna i lepa, a tek brojni unučići i praunučići... Itd.

To, međutim, ne znači da je Srbijica uvek tako pravednički stroga prema likovima iz udžbenika istorije. Eto, časni Dimitrije Tucović u Beogradu je donedavno imao i ulicu i trg. Postament i bistu pride. Najzanimljiviji je, ipak, noviji primer Visokog Stevana, ili Stevana Visokog, odnosno despota Stefana Lazarevića... Nije, naime, najjasnije zašto ovaj srpski vladar i pesnik, koliko god omiljen i gorostasan bio (bukvalno i metaforički), ma koliko od svih vladara najviše BEOGRADSKI ostao – zašto, bre, ima dve ulice, maltene jednu pokraj druge, u svakom slučaju delom na istoj opštini. U stvari, nije pitanje zašto on ima dve, nego zašto neki (i neke) nemaju nijednu. U stvari, ne znam zašto vas davim kad ima ko da brine o tome... Samo, izgleda da ga ne plaćaju...

Skorojevićko preimenovanje ulica krštenih po crvenoarmejskim vojskovođama Ruse je očito kosnulo, a da li su se i ljutnuli plebsu nije poznato i neće mu se kasti – da se ne stresira zbog visoke politike. (Ipak, ako je kogod zaboravio, Crvena armija nije navraćala u naše krajeve da bi odmenila Švabe.) Mnim da Rujama ne bi bilo teško naknadno ugoditi kad smo već potrčali pred rudu. Resavska (Generala Ždanova) dovoljno je velika da podnese prepolovljenje, pa baćuška sit i ovce na broju. Što se Kosmajske tiče, mogla bi se, uspomene na Birjuzova radi, preseliti u neku Šibeničku, Đevđelijsku, Ljubljansku, Žabljačku.... Dok nas ne nateraju da se ponovo ujedinimo. A onda ćemo se već nekako snaći. Širi se Beograd. Biće još ulica.

Ergo, zašto bismo imali Rusku i Francusku plus Parisku i Crnogorsku, a nemamo Englesku, Londonsku, Kraljice Beatriks, Princa Vilija, Gracije od Monaka? O sagrešeniju prema ser Vinstonu da i ne govorim. Apelujem da ne zaboravimo druge saveznike i (svetske) pozornice (domaćih) istorijskih komada. Kad procvetaju jeftini stambeni blokovi u 16. arondismanu, pardon u 16. zoni Mrkonjić(evog) Grada, zgodno bi bilo da se jednom tamošnjem bulevaru nadene ime Haški, jednoj pjaceti Rambuje, lokalni zoo-vrt mogao bi biti Dejtonski, crkvu neka ozidaju na centralnom, Briselskom trgu. A pod mostom slavoluk. I u njemu bezimeni konjanik. Profesionalac.