Сједињене Државе покушале су да уз помоћ «демократије» украјинизују источни део земље, да Русе претворе у Украјинце. То им није пошло за руком. Вашингтон је брзо схватио да демократија не ради у интересу Запада. 

Потребно је да се индивидуална прегнућа и постигнућа сусретну са дубљим токовима историјског колективног искуства. Зато не треба сметнути с ума да је Михаило Марковић био предводник и најдоследнији и најистрајнији представник једне од најзначајнијих генерација југословенских и српских интелектуалаца.

Аутентична демократија би се појавила као препознавање грађана да њихова политичка класа уопште није њихова јер је „капитализам без домовине“ произвео интересну повезаност квази-елита из које је искључен народ.

Признаћете, није фер да се од осредње екипе прави темпирана бомба за праве шампионе и поштене професионалце. Потпуно неевропски, па ако хоћете и антиевропски приступ. Замислите кад би се наше „за европску Србију” власти понашале тако!

Владимир Путин сигурно неће пасивно посматрати како на изборима губи Јанукович. Москва ће морати виртуозном дипломатијом, као и у случају Сирије, да се довија како би спречила горенаведене сценарије, јер она није Србија и њена геостратешка важност за Русију је далеко већа.

Турска неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Кипра, а исти принцип ће више-мање важити и за Србију. Услови за чланство су врло јасни: не можеш да постанеш члан ЕУ ако имаш нерешене проблеме са својим суседима.

Због свега овога, оне земље Европске уније које себе сматрају ,,газдама’’, старијим и успешнијим, гледају на новајлије из источних земаља као на бедне рођаке које за сада треба држати на грбачи. Али у коначном свођењу рачуна, гледано у геополитичком смислу, ,,газде’’ ће ипак бити на добитку.

Према пресуди Међународног суда правде, Србија не сноси одговорност за „геноцид“, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу. Самим тим, Србија нема никакву обавезу да усвоји било какву „декларацију о Сребреници“.

Јанукович је наставио да тражи баланс у односу на придруживање ЕУ и са друге стране Царинској унији, а тек када је ова прва опција била скончана са изузетно неприхватљивим последицама по економију и позицију Украјине, он се у новембру одмакао и нешто више определио за сарадњу са Русијом.

Приступни преговори би могли почети 2012. и бити закључени 2016, уз стварни улазак у ЕУ тек 2018. Међутим, узимајући у обзир вероватне компликације на које ће се успут наићи, реалнија претпоставка је 2020. година.