Zamena uloga: Prikaz knjige "Ćerka" Davida Albaharija

Prikaz knjige Davida Albaharija, Ćerka, Stubovi kulture (2010)

Premda novi roman Davida Albaharija nosi jednostavan naslov, stvari se već na prvim njegovim stranicama prilično komplikuju, stoga što (neko ko može da bude) ćerka preuzima ulogu ljubavnice. Pomenuta zamena uloga osnova je zapleta ovog romana, čija je struktura u srži dvodelna, iako prave formalne podele na dva dela nema. Dok je u njegovom prvom delu u središtu odnos oženjenog sedokosog profesora i ćerke njegovog kolege, koji se razvija na sasvim običnom putovanju od Novog Sada do Beograda, što postaje neobično od nenadanog izlaska iz voza i noćenja u inđijskom hotelu, u drugom se dvojica kolega suočavaju, a devojka biva stavljena u drugi plan kao posmatrač njihovog sukoba. Promena centralnih likova donosi i promenu smisaonih akcenata pričanja, te tako priču o seksualnosti i pornografiji iz prvog dela, u drugom smenjuje tematizovanje (očinske) posesivnosti. Jedino što ostaje konstantno jeste apsolutno nerazumevanje kao spona među likovima i neizbežni citati Santajane, filozofa čija su dela opsesija dvojice profesora, a čije rečenice prate radnju, ponegde u otvorenom neskladu sa onim što se zbiva.

U Ćerki je govor o seksualnosti nerazdvojan od govora o pornografiji. Igrom slučaja dovedeni u hotelsku sobu u Inđiji sedi profesor i mlada devojka doživljavaju ljubavnu avanturu utroje, gde ulogu trećeg na sebe preuzima televizija, tj. pornografski film koji se emituje. U mislima i telima glavnih junaka tako počinje neprestano smenjivanje seksualnog odnosa sa simulakrumom čoveka i njegovom projekcijom u realnosti – upravo tako, zbrkano, da u jednom trenutku više ne bude jasno ko je tu čiji simulakrum. Pornografski film, ta tragikomedija „lavirinta ljudskih udova“ pretače se u stvarnost, neretko uz bizarnosti i morbidnosti koje u njemu nisu strašne jer su na nivou kao-događaja. Neobičan je, a još više jeziv pornografski snošaj sa probuđenim mrtvacem pored njegovog (tj. njenog) kovčega, a možda je od svega neobičnije što dvoje junaka romana kao da oponašaju taj odnos (da li nehotice?) kada profesor s devojkom koja je zaspala započinje seksualni ritual. Vođenje ljubavi tu nije zbog ljubavi, seks će se u jednom trenutku poželeti i „zarad simetrije“. Upravo tobožnja čežnja za simetrijom dešavanja dolazi od upijanja video-materijala i želje da nešto bude „kao na filmu“, što se uvlači pod kožu i konstituiše pogled na stvarnost (i, dalje, otežava orijentaciju u njoj).

U drugom delu, otac devojke jednim prodornim pogledom „saznaje“ šta se na putu zbilo. Potonji sukob bi se tako, makar na prvi pogled, mogao uzeti kao slabo motivisan – kako otac može biti toliko siguran u ono u šta sumnja? Pa ipak, izgleda da očinska posesivnost jedva čeka da optuži za otmicu onoga što hoće da poseduje, a ta se optužba u ovom slučaju pokazuje opravdanom. I kako ima časti (u posesivnosti je valjda mora biti, jer je uvreda veća što je čovek sebičniji), dolazi do groteskne scene dvoboja dva stara profesora, koja u sebi sadrži i nešto karnevalskog duha. I ponovo podela na publiku (studenti, dileri, džeparoši, špijuni) i aktere (dva profesora) – filmska scena, farsa i parodija.

David Albahari je pisac dovoljno iskusan da kada govori o pornografiji ne piše pornografski, već pripoveda duhovito, vešto se štiteći od banalizovanja, s jedne, i vulgarnog izraza, s druge strane. On održava distancu prema pripovedanom uz pomoć crnog humora i ironije, donekle izmeštene tačke gledišta koja dešavanja boji apsurdom. Ponegde priča poigrava na ivici uverljivosti stoga što je u njoj mnogo čudnih slučajnosti i ta bi joj se zamerka, čini se, mogla staviti. Pa ipak, verujemo da je ona takva kako bi se još jednom potcrtala ne-razlika između onoga što obično gledamo na filmu i što doživljavamo u stvarnosti.

Pasus-roman Albaharija ni u Ćerci, kao ni ranije, ne pretenduje na zaokruženost – priča je tek isečak stvarnosti (zapravo drugog stepena realnog, koji se otelotvoruje u pričanju) i počinje bez stvarnog povoda da počne tamo gde to čini, a tako se i završava. Ćerka predstavlja nastavak Albaharijevih postmodernističkih traganja, u kojima pisac ostaje dosledan u problematizovanju stvarnosti i nepoverenju u moć pričanja. On i ovde ostaje veran pripovedanju u prvom licu i nepouzdanom pripovedaču. Taj nepouzdani pripovedač negda ne zna šta je stvarno a šta izmaštano, i kako priča više odmiče čini nam se da je sve stvarno izmaštano; on ne kontroliše svoje pripovedanje, što na pojedinim mestima otkriva njegova začuđenost nad sopstvenim rečima i tokom misli, gde pričanje o događajima prate stalni nanosi esejističkog govora.

S poetičke strane, dakle, ako se izuzme izvesno tematsko pomeranje u odnosu na raniji piščev opus i eventualna naznaka teze da je i pisanje romana neka vrsta pornografije, što se da učitati u poslednje stranice Ćerke, nema u ovom delu novina – tu je sve ono što od Albaharija uglavnom očekujemo. Konačno, ako se poetička novost uzme kao merilo vrednosti dela, Ćerka visoku vrednost ne poseduje, mada je i ovaj roman, sam za sebe, dobar i nimalo lošiji od većine prethodnih ostvarenja ovog pisca.