Slavoj Žižek, ili Stejt department kao neprijatelj

Slavoj Žižek, U odbranu izgubljenih stvari, prevela sa engleskog Emina Peruničić, „Akademska knjiga”, Novi Sad, 2011

Umesto istorijskog fundiranja filozofskog štiva lep(ršav)og naslova U odbranu izgubljenih stvari, fundiranja koje se nametalo s obzirom na nekoliko ključnih tematizacija u knjizi, Slavoj Žižek pristupa svetu iz ugla potpune sinhronosti. To znači da Žižekova prevrednovanja nisu istorijski revizionizam, nego restitucija smisla u zloglasnim ideologijama i njihovim stvarnosnim inventarima. Ako se nešto nekad i desilo pa postalo istorija, za nas je, prema neizrečenom, no ipak vrlo rečitom Žižeku, zanimljivo utoliko što nam danas može poslužiti u određene svrhe, pre svega za emancipaciju čoveka u ravni politike, to jest socijalnog habitusa. Autor nas tako rasterećuje kao čitaoce, navikle na problematične istorijske dubitacije i raspre, što na drugom polju čini i jednostavnom, prozračnom leksikom, koja prerasta u hermetičan filozofski narativ samo na mestima gde se drukčije i nije moglo pisati. U ovoj knjizi Žižek evocira filozofe, pisce ili neke druge „imaoce sopstvenog pogleda”, i taj kaleidoskop – u kojem, svakako, dominira psihoanalitičar Lakan – neprestano se okreće između polova prihvatanja i odbijanja, pa čak i sa radikalističkim uvidom da u određenim situacijama srednje mišljenje i ne postoji, te da je umerenost ponekad nemoguća.

Kad pogledamo naslove pojedinih poglavlja i shvatimo da su među njima izgubljene stvari u čiju odbranu Žižek ustaje, nije isključeno da se za trenutak iznenadimo. „Ponovno sagledavanje staljinizma ili kako je Staljin očuvao čovekovu humanost” – jedan je od provokativnih elemenata u sadržaju knjige U odbranu izgubljenih stvari. Unevši se u mrak staljinističkih vremena u Sovjetskom Savezu, čiju je monstruoznost teško uobličiti u mašti, Slavoj Žižek izlaže istoriografske podatke kojima zatim određuje mesto u svom imperativnom vrednosnom sistemu. Staljin, odnosno „državni” filmski reditelj Ejzenštajn, u teškim prilikama privredne zaostalosti i neslobode pojedinca – koju je čelični DŽugašvili stvorio ili dobrano unapredio spram prethodnog carističkog režima – predočava karnevale u kojima su se, kao u lutkarskom pozorištu, bez rampe i granice između izvođača i publike, predstavljali junaci iz literature Aleksandra Sergejeviča Puškina i Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Uživljavanje narodnih masa u svetove velikih ruskih pisaca očuvalo je čovečnost, podsticalo imaginaciju i duhu dalo ono što duh zahteva kako ne bi propao u sivilu svakodnevnih jada. Drugim rečima, posezanjem za visokom kulturom i prilagođavanjem njenih motiva horizontima običnog i svega željnog sovjetskog čoveka, Staljin je očuvao humanost u SSSR-u tridesetih godina, kada je bilo najteže živeti.

U sasvim ograničenom, strogo restriktivnom smislu, Žižek brani i Hajdegerov infamni pristanak da bude rektor nacističkog univerziteta jer je, pored ostalog, takvo iskustvo i samog Hajdegera, koji je i te kako upotrebljiv na političkoj liniji Slavoja Žižeka, nateralo da spozna grešku.

Žižek piše i o prilikama u nacističkim logorima, dramatično predočavajući zlo: protagonisti su oni što odlučuju o životu i smrti, a statisti oni čija je glava u torbi. SS oficiri, poluistorijske ali sasvim stvarne ličnosti, često su, po slobodnom nahođenju, određivali ko će živeti a ko neće, dok su se logoraši, groteskno, trudili da izgledaju zdraviji i sposobniji za rad od svojih sapatnika, ne bi li demonskom sudiji dali razlog da ih poštedi. Jedan pokret oficirske ruke nalevo značio je za prozvanog zatočenika odlazak u gasnu komoru, a pokret nadesno – odlazak u kupatilo.

Međutim, težnja ka razdvajanju totalitarizma od njegovih pratećih pojava (u slučaju nacionalsocijalizma, to je kult fizičkog vežbanja, zdravlja i lepote tela, toliko slavljen u filmovima Leni Rifenštal) kod Žižeka se javlja kao shvatanje da te pojave nisu imanentne ideologiji i poretku Trećeg rajha onako kako se taj poredak istorijski samoostvario. Autor štaviše kritikuje Suzan Zontag i ostale promislitelje koji banalno spajaju nacionalsocijalizam sa svim njegovim uzgrednostima:

„U savremenoj eri hedonističke dopustivosti kao vladajuće ideologije, dolazi vreme da levica (ponovo) prisvoji disciplinu i duh žrtvovanja. Nema ničeg inherentno 'fašističkog' u vezi s tim vrednostima”, ističe Žižek i zatim to podupire Badjuovim mišljenjem da je svetu potrebna „disciplina naroda”, te da ljudi koji nemaju ništa imaju samo svoju disciplinu. To su siromašni, oni što ne raspolažu finansijskim ili vojnim sredstvima, oni koji nemaju moć, a imaju sposobnost da dejstvuju zajedno. Ta disciplina, oličena (i) u fizičkom vežbanju, sama po sebi predstavlja oblik organizovanosti. Žižeku je veoma stalo da amorfno mnoštvo (multitude) dobije subjektivitet, to jest da se levica odvoji od populističkog kolektivizma, te da zauzme obličje individualističke inicijative.

Današnji kapitalizam, sugeriše Žižek, najbolje se brani mimikrijom, utonućem u neprepoznatljivost. Autor opisuje događaj iz redakcije jednog italijanskog časopisa, gde urednik traži od novinara da reč kapitalizam zameni rečju ekonomija. Ima li boljeg načina da se nešto sačuva nego da se njegovo postojanje i identitet potpuno sakriju?  Da ga tobože i nema kao takvog?

Stranice ove knjige Žižek ispisuje skokovito i eruptivno. Atonalni (kakofonični) svet današnjice ne može se, ističe autor, promeniti prostim obznanjivanjem istine.

„Pa ipak, zar psihoanaliza ne tipuje upravo na suprotno: dopustimo da progovori sam uzrok/stvar (ili, kako je to Lakan sročio, 'Govorim ja, istina') i imperija (savremeni globalni kapitalizam) raspašće se bez drugih uzroka”, piše Žižek i pita se koji bi to uzrok ili slučaj trebalo da progovori, parafrazirajući pri tom jednu doktrinu koja se zapatila u savremenom filozofskom mišljenju i neslavno prošla:

Loši su izgledi za velike stvari danas, u „postmodernoj”  eri, kada – iako je ideološka scena rasplinuta na najrazličitije pozicije koje se bore za prevlast – ipak postoji osnovni konsenzus oko jedne stvari: era velikih objašnjenja je završena.

Autor podvlači da svako ko oseća naklonost prema ovakvom rezonovanju treba da prestane s čitanjem knjige U odbranu izgubljenih stvari, čime i „novim francuskim filozofima”, kao što su Anri-Levi i Gliksman poručuje da je njihovom laprdanju (bullshitting) istekla proba. Ovakav svet, nasuprot ideologiji „humanitarnih” intervencija, zahteva korenite promene i Žižek ih priziva Beketovim načelom, s reminiscencijama na Mao Cedunga u doba Kulturne revolucije:

„Pokušaj ponovo. Pogreši ponovo. Greši bolje.“

To je venac autorove odbrane izgubljenih stvari, to jest odgovor na pitanje koje dolazi posle svih argumenata i koje glasi Šta nam je činiti. Žižek nije levičar koji tvrdi da ima siguran recept za bolji svet, on upozorava, pa čak i pretpostavlja da bi epilog stvarne, rušilačke revolucije za koju se zalaže verovatno bio novi nesavršeni, a možda i loš poredak. To, međutim, ne znači da imperiju globalnog kapitalizma treba ostaviti na miru. Konstatujući da neprijatelj nisu pojedinačna preduzeća, korporacije i drugi „privredni subjekti” raštrkani širom sveta, Žižek zaključuje da borbu treba usmeriti prema Stejt departmentu kao izvorištu i servisu moći kapitalističkog carstva.A da ta borba nije bezizgledna, govori i opservacija da se sam kapitalizam sve više decentralizuje, da postaje poliarhičan, te da je doba amerikanizma iza nas:

„Iako možda ne izgleda tako, 'američki vek' je završen i mi već ulazimo u razdoblje formiranja različitih centara globalnog kapitalizma: SAD, Evropa, Kina, Latinska Amerika... Prilikom posete Sjedinjenim Američkim Državama u aprilu 2006. godine, kineski predsednik bio je prvi koji je posetio Bila Gejtsa; nije li ta činjenica predznak tih novih vremena? Pa možda će u ovoj novoj eri svaki od ovih novih centara zastupati različite vidove kapitalizma: SAD neoliberalni kapitalizam, Evropa (možda s Rusijom) ono što je preostalo od socijalne države, Kina autoritarni kapitalizam sa 'istočnjačkim vrednostima', Latinska Amerika populistički kapitalizam... Nakon propasti pokušaja SAD da se nametne kao jedina supersila (univerzalni policajac), sada postoji potreba da se uspostave pravila interakcije između ovih lokalnih centara, u slučaju da se njihovi interesi sukobe.”

Ako se čitalac izmakne na trenutak iz Žižekove optike i zapita se kako je moguće da Slavoj Žižek za neprijatelja lepšeg i pravednijeg sveta proglašava vladu SAD, a da pri tom ostaje u akademskoj zajednici Zapada, s večnom mogućnošću da predaje na univerzitetima po Evropi i Sjedinjenim Državama, odgovor ne treba da traži u liberalnosti država zapadne hemisfere i „slobodi govora i izražavanja misli”. Postoji, naime, i fenomen koji nije moguće promišljati na bilo kakav neslužben način a da to prođe bez nezgodnih posledica u zemljama organizovanim u asocijaciju zvanu „međunarodna zajednica”. Posredi su, naravno, secesionistički ratovi na Balkanu devedesetih godina. Proglašavanje Stejt departmenta za neprijatelja ne zatvara sva vrata – za razliku od mišljenja da Srbija nije kriva za sve što se događalo u ratovima na tlu Jugoslavije. Setimo se Handkea, kojem su pozorišni komadi u Francuskoj, ne tako davno, skidani s repertoara pozorišta zbog piščeve očigledne naklonosti prema Srbima. Autor knjige U odbranu izgubljenih stvari, filozof izuzetnih refleksa, koji ne prepušta neupitnosti ništa čega se dotakne, stereotipe o Srbima i srpskoj krivici za rat ostavlja neokrnjenim, onako kako su ih na svet doneli Si-En-En, Bi-Bi-Si, Zidojče Cajtung... Pa im čak, doduše po fusnotama, udahnjuje novi život. Žižek to radi u kontekstu nekoliko niskih udaraca koje zadaje Emiru Kusturici. Mislilac iz Ljubljane suptilno analizira scene iz filma Kazablanka, pa čak i iz jednog savremenog, manje bitnog američkog filma, a o delu Emira Kusturice lakonski kaže da se u njemu ovaploćuje srpski rasizam, nasuprot vitalistički posustalom Zapadu, te da su Kusturičini filmovi zbog toga prihvaćeni i slavljeni. Dakle, Zapad je kao lud za srpskim rasizmom!? Prema Žižeku, Kusturica glumi da je autentičan Balkanac; u jednoj dirljivoj pričici reditelj hoće da tuče njega, filozofa Žižeka, a najveći greh Emira Kusturice u tome je što je Antonija Negrija ubedio kako su za ratove u Jugoslaviji odgovorne Nemačka, Austrija i Vatikan, države koje su podsticale secesionizam Hrvatske i Slovenije i rasplamsale staru mržnju na Balkanu. Žižek ne oseća potrebu da obrazlaže taj sud. U ovoj doslovce opasnoj knjizi Srbi ostaju jedina izgubljena stvar u čiju odbranu nije ustao.

„Prave ideje su večne”, rekao bi Slavoj Žižek. Taj fragment mišljenja sveta, ta platoničarska minijatura isijava optimizam iznad svega što je ovaj filozof napisao u odbranu izgubljenih stvari, sugerišući nam kako ništa što vredi nikad nije do kraja izgubljeno. Dobro je nadati se.