Šezdesetosmaška burleska i naše vreme

Gordin Lakas

Paideia

Beograd 2010.

Nije čudno što zapadnjaci počesto doživljavaju Srbiju kao sprdnju od države, te se prema njoj odnose kao prema cirkusu, a njen narod proglašavaju u celini „nerazumnom nacijom“. Da bi se razumelo kako nam se sve ovo dogodilo, potrebno je da se vratimo u bližu prošlost: u vreme kasnih šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme tvrdog „realnog socijalizma na brdovitom Balkanu“, kada se politički i intelektualno formirala ekipa koja danas žari i pali sluđenim srpskim društvom. Na to nas teraju sami nosioci vladajućeg, izrazito nedemokratskog i sve više represivnog režima, koji od šezdesetosmaških demonstracija i potonjih „revolucionarnih akcija“ prave mit kao da se tobože radi o veličanstvenim događajima od neprocnjive važnosti za razvoj demokratije. Najglasniji među njima, doajen „borbe za demokratiju i humanizam“, nedavno je povodom svog osamdesetog rođendana, po ko zna koji put, držao slovo o slobodoumlju i demokratskoj opredeljenosti nekadašnjih disidenata, tzv. „praksisovaca“ i aktera šezdesetosmaških događanja. A reč je zapravo o običnoj lakrdiji i slatkorečivoj „demokratskoj“ retorici onoga vremena. O tome na svoj način svedoči i veoma upečatljiva i lako čitljiva knjiga-roman „Spidijeva filozofija“, potpisana pseudonimom Gordin Lakas, iz pera osobe koja je bila bio očevidac svih tih „revolucionarnih nemira“ u Beogradu 1968. godine, posebno na Filozofskom fakultetu i njegovoj Katedri za filozofiju.

Iako predstavlja umetnički doživljaj jednog zaslepljenog, zaglupljenog i uzaludno potrošenog vremena naše novije istorije, „Spidijeva filozofija“ se može uzeti kao autentično svedočanstvo o životu, političkoj atmosferi i duhovnoj klimi u Beogradu, pod stegom opšteg sivila, totalitarnog mentaliteta, marksističko-apologetske kolotečine i restrikcija komunističkog poretka. Zbog svega toga vredi pročitati ovu knjigu, i na taj način konačno razbiti pažljivo negovani mit o slobodarstvu i humanizmu „šezdesetosmaša“, zapravo samoživih i pohlepnih „revolucionarnih“ karijerista, koje ništa drugo nije zanimalo osim sopstvene koristi i lične promocije. U takvoj atmosferi formirali su se današnji, sada već u ozbiljnim godinama, „aktivisti za ljudska prava, demokratiju i otvoreno društvo“, „borci protiv velikosrpskog hegemonizma i klerofašizma“, „nezavisni“ novinari, te proučavaoci društvenih alternativa, etničkih, verskih, civilno-vojnih i ko zna kakvih još odnosa, smatrajući jedino sebe merodavnim da ocenjuju političku izuzetnost zaslužnih kadrova i grupa.

Glavni lik u romanu je večiti student filozofije, dobroćudni i hiperaktivni Spidi koji je, zlu ne trebalo, imao bar još desetak indeksa drugih fakulteta. Još u ranoj mladosti nepogrešivo je shvatao suštinu komunističkog poretka, tj. beskrajni sistem njegovih ideoloških besmislica, slabosti i restrikcija, koje su poput tempirane bombe bile ugrađene u njegove temelje. Nemirne i avanturističke prirode, beskrajno i duhovito snalažljiv, a uz to spreman i na rizike svih vrsta, Spidi je svoju nepresušnu kinetičku energiju prelivao u niz „preduzetničkih“ akcija, nastojeći da sve te prepreke i zamke komunizma izbegne ili savlada, te tako preživi, a uz put i nešto ućari. Zbog toga se retko pojavljivao na predavanjima i ispitima. Imao je pametnija posla. Dok su njegovi prijatelji sa studija, onako papagajski i apologetski razmatrali desetu Marksovu tezu o Fojerbahu, Spidi je svoje „dragoceno“ vreme trošio kao švercer, šahista ili mađioničar. Prodavao je ukradena firmirana odela po beogradskim pijacama po nižoj ceni (zbog oštećenih rukava prilikom odsecanja bar-kodova). Prodavao je i kafu, čak i na veliko, u vreme nestašice ovog napitka snabdevajući manje trgovine i kafane potrebnim količinama (koje je uhodanim kanalima krijumčario iz Austrije i Italije). Radio je kao hipnotizer i mađioničar u beogradskom „Lotos baru“, oduševljavajući publiku jugoslovenske prestonice „gladnu“ čari noćnog života.

I dok su Spidijeve kolege i dalje vodile visokoumne marksističko-filozofske rasprave u depresivnim slušaonicama Filozofskog fakulteta, hvatajući se u koštac sa neshvaćenim i nedovoljno formiranim nastavnim osobljem (docent Funja i večiti asistent Delezović, pred kojima je Spidi na koncu odbranio diplomski rad), Spidi se potpuno posvetio lukrativnim poslovima, razvijajući „transnacionalni biznis“. On je zapravo bio pionir onoga što se danas zove „slobodan protok ljudi, robe i kapitala“, s tom razlikom što je ovakav vid preduzetništva u ono vreme spadao u težak šverc i nedozvoljene radnje. Zapravo, vrhunac Spidijevog „preduzetništva“ bilo je švercovanje farmerki iz Italije u siromašnu Čaušeskuovu Rumuniju, željnu svega, i to tamošnjim crnoberzijancima u Temišvaru, Aradu, Jašiju i Bukureštu. Njima je s lakoćom je „uvaljivao“ tršćanski džins, dok je istovremeno kupovao krznene kape, mufove i rukavice, i sve to prodavao na beogradskim pijacama po visokim cenama. Povezao je, takoreći, nekoliko u to vreme nespojivih tržišta, podeljenih gvozdenom vojno-političkom „zavesom“ Hladnog rata. Ono što je najvažnije, „uskladio“ je veliku ponudu sa potražnjom, a pri „protoku“ robe dobro se čuvao kontrole udruženih carinskih i policijskih službi nekoliko država. A snalažljivim baratanjem različitim monetama održavao je „likvidnost“ svoje „transnacionalne firme“. Tako je Spidi bio daleko ispred svog vremena, posebno naspram svojih kolega, tadašnjih vatrenih marksista-revolucionara i „uzdanica samoupravnog socijalizma“, istih onih koji su dvadesetak godina kasnije, po padu komunizma, obrnuli ćurak i počeli ispovedati ideologiju neoliberalizma, a s njim i princip o „slobodnom protoku ljudi, robe i kapitala“.

 Međutim, avanturistički duh odveo je Spidija i preko Atlantika. U Americi je proveo nekoliko meseci, spavajući po parkovima i smeštaju za siromašna lica i beskućnike. Željan krova nad glavom i kvalitetnije ishrane, završio je u Sajentološkoj crkvi u Čikagu. Nameravao je da u njoj ostane kraće vreme dok se ponovo ne snađe. Ipak, uspešno je položio sve testove, bacivši u zasenak sve ostale preobraćenike. Bio je toliko ubedljiv da je na kraju i sam postao kandidat za sajentološkog pastora. Shvativši na kraju da je vrag odneo šalu, Spidi se iskrao i napustio crkvu, ostavljajući neplaćeni telefonski račun u iznosu od 645 dolara. Deset godina je Sajentološka crkva slala zahtev u Jugoslaviju da se taj račun namiri: sve je bilo uzalud pošto je adresa koju je Spidi ostavio toj crkvi već više godina bila nevažeća.

Zanimljivo je da je Spidi boravio i u Nemačkoj, tačnije u Frankfurtu na Majni. Za to vreme radio je na dva mesta istovremeno, zarađujući dve plate za isti broj sati. Zapravo, Spidi je bio zaposlen kao recepcionar u jednom manjem hotelu i kao noćni čuvar na frankfurtskom sajmu. Kako mu je izgledao radni dan? Najpre je odlazio u hotel gde je na recepciji obavljao sve neohpodne poslove, a zatim bi oko deset sati uveče, kada više nikog nema u hotelu, odlazio na drugi kraj grada – na sajam, gde je navlačio uniformu noćnog čuvara i ostajao tu nekoliko sati. Pred kraj radnog vremena na sajmu ponovo bi se iskrao i vraćao u hotel gde je dužnost recepcionara predavao kolegi iz naredne smene. I to je trajalo nekoliko godina. Razmišljao je i o mogućnosti da nađe i treći posao, ali je ipak odustao od te ideje da ne bio uhvaćen, posle čega bi sigurno usledila deportacija u Jugoslaviju. Radeći istovremeno dva posla na različitim radnim mestima, Spidi je uspeo da na jedan čudan način obori zakon fizike po kome jedno lice ne može biti u isto vreme na dva relativno udaljena mesta. Pa ipak, i pored ovakve rizične „poslovne“ akrobatike, Spidi se na kraju „uozbiljio“ i „smirio“. Oženio se jednom Nemicom, lekarkom iz Istočnog Berlina, stekavši tako pravo da dobije sve potrebne papire za stalni boravak u Nemačkoj. Pod njenim uticajem je čak upisao i studije medicine.

Najvažniji deo romana posvećen je Spidijevom „revolucionarnom“ iskustvu. U sva ta studentska gibanja početkom sedamdesetih godina u Kapetan-Mišinom zdanju, Spidi se našao sasvim slučajno. Tražeći dobar krov nad glavom, shvatio je da je podrum Filozofskog fakulteta u kome su se na „geštetneru“ umnožavali leci i proglasi, bio idealan za njegovo novo prebivalište. Brzo se uselio u taj podrum preuzimajući odgovarajuće poslove na svoja okretna pleća. Tako je stupio u relativno bliske veze sa vođima studentskog pokreta. Shvativši da je reč o nekoj vrsti akademske zabave, na kojoj se umesto muzičkih taktova izbacuju vruće marksističke parole, Spidi se nikada do kraja nije predao tom događaju. Vodio je računa da ne upadne u kakvu gužvu koja bi ga mogla stajati „poslovne karijere“. O vođima pobune Spidi svedoči iz prve ruke: bilo je tu različitog sveta – od brucoša, koji su koliko do juče zbunjeno grickali indeks i crveneli na svako pitanje, do pravih provincijskih kavgadžija željnih dobre ulične tuče. Neki su tu lečili komplekse, drugi su videli način da „smuvaju“ neku „dobru ribu“ i obrnuto, treći su bili lenji da uče, te im je ova pobuna došla kao poručena. Bilo je tu i „večitih studenata“, kao i onih koji koji su odavno zaboravili šta su zapravo upisali.

U ovoj šarolikom i fluidnom konglomeratu studenata svih tipova i generacija, izdvojilo se nekoliko ličnosti „rođenih vođa“, kojima su uzori bili nemački levičarski teroristi iz grupe Bader-Majnhof. Ali za razliku od nemačkih političkih aktivista koji sve shvataju ozbiljno, pa tako i revolucionarni terorizam, zbog čega kod njih lete glave, ovi balkanski plagijatori predstavljali su samo simpatičnu karikaturu. Iz kukavičluka, bezidejnosti ili neozbiljnosti beogradski vođi – Jaša-Revolucija, Boranko-general Đap i dvojica Zorana – nisu ni mogli da se porede sa svojim uzorima iz Nemačke. Sve što su činili uglavnom je bilo na nivou srednjoškolskih tinejdžerskih ispada, niskih udaraca i pokvarenih nameštaljki.

Tako je jedna od najuspešnijih akcija ovih „revolucionara“ predvođenih Borankom-generalom Đapom (inače Dalmatincem iz Splita), koji je svojim izgledom podsećao na Lenjina, bila „spartansko“ uriniranje po rezidenciji brazilskog ambasadora. Dobro snabdeveni potrebnom tekućinom od celodnevnog ispijanja špricera i ruske votke (valjda iz ljubavi prema SSSR-u), Đap i njegova vojska uspešno su obavili svoj „revolucionarni zadatak“, usmeravajući mlaz svoje mokraće na taj „simbol međunarodnog imperijalizma“ uz zvuke revolucionarnih pesama. Tako se ova akcija „mladih studenata i proletera, uzdanica međunarodnog radničkog pokreta“ svela na ruženje jedine pristojno okrečene kuće u toj beogradskoj ulici.

Međutim, kako revolucija uglavnom „jede svoju decu“, tako su Boranko-general Đap i njegov pobratim Jaša-Revolucija počeli da padaju u senku pojavljivanje novih „vođa“. Duh jednog novog vremena, prepunog kompromisa i taktiziranja, oličavala je pojava dvojice harizmatičnih Zorana. Bili su veoma intimni sa svojim intelektualnim patronima, koji su im krčili put ka naučnoj i političkoj karijeri. Brzo su shvatili da u revoluciji nema principa i da se sve meri uspehom. Prepuni energije i optimizma, sa svima su razgovarali i šurovali, svima se ulagivali, sve ogovarali, ismevali i smišljali kojekakve intrige i spletke. U jednom momentu su čak podneli molbu da uđu u Partiju. Ali srećom po njihovu buduću političku karijeru, nisu ih primili. Budni fakultetski partijci su osetili da se iza njihove molbe kriju nečasne namere: da „insajderski“ rovare i pletu mreže sopstvene moći i uticaja.

Bez ozbira na to, činilo se da dvojica Zorana uspešno grabe ka svetloj budućnosti. Stalno su se smenjivali na studentskim funkcijama, tako da oni koji ih nisu poznavali nisu ni znali ko je ko. Na kraju se ipak našlo rešenje. Da bi ih razlikovali, simpatizeri su ih iz milja zvali Zoki i Zoki-Poki.

A kako su se Zoki i Zoki-Poki pokazali na revolucionarnom planu? O tome Spidi svedoči iz prve ruke pošto je i sam učestvovao u jednoj od akcija. Tako su Zoki i Zoki-Poki odlučili da organizuju demonstracije ispred grčke ambasade u znak protesta protiv pukovničkog režima u Grčkoj. Okupili su odgovarajući broj studenata, snabdeli ih prigodnim transparentima, dali im potrebna „revolucionarna uputstva“, i poslali ih niz Francusku ulicu, gde ih je dobro opremljeni kordon narodne milicije dočekao „na gotovs“. I dok je milicija premlaćivala izigrane studente, pretežno decu dobro uhlebljenih „budžovana“, Zoki i Zoki-Poki su sa bezbedne udaljenosti, onako iz bezlične mase, posmatrali okršaj, verovatno kujući planove za nove revolucionarne akcije. Zatim su se lagano iskrali i nestali u pravcu Skadarlije

A šta je bilo sa Spidijem? Da li je i on dobio koji pendrek po glavi? Shvativši o kakvoj se prevari i nameštaljci radi, promućurni Spidi nije ni krenuo ka grčkoj ambasadi, nego se na vreme – dok je još bio izvan vidokruga dvojice Zokija – „evakuisao“ na bezbedno mesto, i tako spasio sopstvenu kožu.

Revolucionarni entuzijazam je postepeno splašnjavao. „Beogradski Vudstok“ se sve više osipao. Revolucionari su već bili umorni. Mnogi od njih su se vratili spremanju ispita i rešavanju ostalih životnih problema. Po nalogu Rektorata stari domar čika Sava konačno je oterao revolucionare iz čuvenog podruma Kapetan-Mišinog zdanja, koji je potpuno izgubio svoju svrhu, pošto je Filozofski fakultet već bio preseljen u novu zgradu. Tako se Spidi opet našao na ulici. Morao je da pronađe novu sobu. S druge strane, najuporniji revolucionari nisu mirovali. Oni su bili željni novih, spektakularnih akcija. Umesto toga, što je bilo za utehu, dobili su jedinstvenu priliku da na Korčuli raspravljaju teoriju revolucije u okvirima šire nauke o politici, i to u školi „gorostasa svetske socijalističke misli“.

***

Ukratko, roman „Spidijeva folozofija“ čita se primarno kao zanimljiva umetnička priča o simpatičnom Spidiju i njegovim snalažljivim pokušajima da, krajem šezdesetih, tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina XX veka, pronađe svoje mesto „pod suncem“ u defektnom, dvoličnom i uveliko dotrajalom sistemu jugoslovenskog komunizma. Na drugoj strani, priča o Spidiju ima nesumnjivo i karakter „istorijskog svedočanstva“ o tome šta se stvarno dešavalo na beogradskom univerzitetu tokom „revolucionarnih nemira“ 1968. i nekoliko godina kasnije. Iza vruće revolucionarne retorike i grotesktnih akcija uglavnom je stajala ogoljena borba za prestiž, moć i uticaj onih „zaslužnih revolucionara“ koji su već imali dobru političku zaleđinu na Filozofskom fakultetu. Cela ta šezdesetosmaška epizoda u onom zaglupljenom vremenu titoističkog totalitarizma pokazuje se u „Spidijevoj filozofiji“ kao, u suštini, bezvredan i marginalan događaj, od kojeg njegovi akteri – opet iz lične koristi i prestiža – prave sve vreme, do naših dana, revolucionarno demokratsko gibanje mitskih razmera. A reč je zapravo o svojevrsnoj univerzitetskoj burlesci, u kojoj je – na žalost - veći broj istinskih zanesenjaka i naivčina bio izložen strahovitoj represiji, što na ulici, što po zatvorima, dok su se glavni animatori „gibanja“ elegantno izvukli. A tako to biva u licemernim i totalitarnim sistemima: vođi uvek imaju korist jer se na kraju nagode sa vlastima, dok idealisti gotovo uvek dobijaju bukagije zbog svog ideološkog čistunstva, a masa ostaje zbunjena i razočarana pošto nema više ko da je „zastupa“ pred vlašću.

Međutim, četrdesetak godina kasnije, tačnije na izmaku prve decenije XXI veka, akteri šezdesetosmaške burleske su i dalje aktivni, i reklo bi se, najmoćniji faktori u političkom i intelektualnom životu Srbije. Svoje „revolucionarno“ iskustvo iz vremena kada su pokrenuli ideju da se beogradski univerzitet nazove „Crveni univerzitet Karl Marks“, dobro su utkali u rad gotovo svih političkih, ekonomskih i kulturnih institucija srpske države. Ono što je najvažnije, usavršili su tehniku spletkarenja, proizvođenja intriga, medijskog spinovanja, i naravno borbu protiv „velikosrpskog nacionalizma i klerofašizma“.

Zbog svega toga i politički život Srbije postaje jedna velika lakrdija, pa našu državu velike sile tretiraju kao trećerazrednu državu, nesposobnu da bila šta pozitivno ostvari svojim snagama. To najbolje pokazuje  skorašnja izjava neimenovanog diplomate povodom prijema zahteva Srbije za članstvo u Evropskoj uniji: „Moramo nagraditi predsednika Srbije Borisa Tadića koji je doneo hrabre odluke i koji razumno upravlja nerazumnom nacijom“.

Navedene reči aninimnog briselskog diplomate, diskriminatorski intonirane i brutalne do srži, ogolile su lice evropske birokratije i stavile do znanja Srbima šta o njima ta birokratija stvarno misli. Kakve su bile reakcije srpskih zvaničnika na ovu izjavu koja grubo iskače iz koloseka regularne diplomatske komunikacije – to nije poznato, ali se na osnovu njihovog dosadašnjeg servilnog držanja prema zapadnim birokratama, bilo kog ranga, može osnovano pretpostaviti da su i ovoga puta olako prešli preko šovinističkog ispada predstavnika „civilizovane Evrope“, na koji bi svaka demokratska država oštro reagovala.

Međutim, ma koliko uvredljiva bila ova izjava, njen kontekst nam tačno pokazuje, doduše na jedan paradoksalan način, u kojoj meri je savremena Srbija neozbiljna i neodgovorna, u suštini predmoderna država, gde se svako dobro tretira kao lovina. A neozbiljna i neodgovorna država ne drži do sebe i svog dostojanstva. Takva država se može nekažnjeno vređati i ponižavati, a da nijedna institucija na to ne reaguje. U njoj se političke institucije ne koriste za opšte dobro nego za ličnu, klanovsku i partijsku dobit. U neozbiljnoj i neodgovornoj državi ne poštuje se princip narodne suverenosti, nema vladavine prava niti nezavisnog sudstva. Ima samo partitokratije, korupcije, oholosti, medijskog spinovanja, nesigurnosti svake vrste i „jezive“ vladavine. U neozbiljnoj i neodgovornoj državi ne stvaraju se niti su poželjni slobodnomisleći, kreativni ljudi, koji bi svojim idejama mogli doprineti razvoju društva. Poput korova proizvode se samo mediokriteti i beskičmenjaci, poluobrazovani poslušni „laktaroši“, koji oskudicu u sopstvenom obrazovanju i kulturi gotovo redovno nadoknađuju partijskim fanatizmom i spremnošću da se po svaku cenu dokopaju dobrih položaja i privilegija, pa makar to odvelo državu u ponor i beznađe. Reč je o „trockistima“ (kako ih je nazvao Miša Đurković), zapravo o ljudima bez ideja i principa, sposobnim da se uklope u svaki ideološki „mejn strim“ pod uslovom da imaju opipljive koristi od toga. Za njih su moral i tradicionalni obrasci života „prevaziđene“ i „nazadne“ kategorije, demokratska procedura dosadna i beskorisna forma koja se može po potrebi kršiti („Nije bitno kako smo izabrali guvernera, bitno je da smo izabrali dobrog guvernera“), a vulgarna trgovina (zapravo političko „šibicarenje“) gotovo svim mogućim materijalnim i duhovnim dobrima način života.

Ovakav profil ljudi dominantan je u vladajućoj političkoj, intelektualnoj i medijskoj eliti Srbije našeg vremena. Od nekadašnjih pristalica ideologije SKJ, šefova kabineta komunista svih fela, promotera sabranih dela Toda Kurtovića, direktora marksističkih centara, urednika „Radničkog samoupravljanja“, kolumnista crvene „Borbe“, dopisnika TANJUG-a, učesnika šezdesetosmaških demonstracija, službenika i oficira JNA, te nepokolebljivih boraca za „socijalizam sa ljudskim likom“ – nastali su borci za ljudska prava, demokrate i humanisti, vatreni obožavaoci politike evro-atlantskih integracija i promoteri (propalog) neoliberalizma. Dobro ušuškani i zaštićeni ovi „trockisti“ su danas zaposeli ključne političke i kulturne institucije u Srbiji, s tim što vode glavnu reč i u nevladinom sektoru, izdašno snabdeveni novcem američkih i zapadnoevropskih poreskih obveznika. I dokle bude tako, ona diskriminatosrka izjava anonimnog briselskog diplomate o Srbima kao nerazumnoj naciji neće ostati izuzetak u diplomatskoj komunikaciji. Naprotiv, postaće pravilo.