"Putinizam" – ideja patriotske elite

(na marginama knjige Vinka Đurića, Putinizam: istorija, teorija, praksa, Beograd, IPS, 2008, str. 192)

Globalizacija stvara transnacionalnu elitu. Reč je o eliti koja nije lojalna zemlji u kojoj živi, već nadnacionalnim strukturama – ekonomskim, političkim, medijskim... Pripadnik te elite oseća se građaninom imaginarnog Londona, Njujorka, ili nekog drugog idealnog svetskog grada imućnih, obrazovanih i lepih. On ne želi da zna ni za kakvu odgovornost prema nacionalnoj ili lokalnoj zajednici. Jer, on je "individuum" – hedonistički i materijalistički egoista. Kada pripadnik takve elite dođe na čelo nacionalne države, svoju sopstvenu zemlju tretira kao koloniju. Njegov snobovski kosmopolitizam, lojalnost "svetskom gradu", zapravo je služenje surovoj hijerarhiji moći u kojoj on igra ulogu kapoa. I on uživa u toj ulozi, satirući okolne ljude, resurse i kulturu1.

Nasuprot takvoj eliti, stoji patriotska elita. Nju čine ljudi odani svojoj zemlji. Oni ne misle da se smisao života iscrpljuje u nagomilavanju novca po cenu satiranja bližnjih. Oni ne žele da se uzdižu na račun svog naroda. Oni vide bezdušnost svetskih gospodara i od nje pokušavaju da sačuvaju i sebe i druge. Oni se trude da unaprede svoju zajednicu i taj trud se odmah vidi po njenom brzom ozdravljenju. Oni nisu sveci. Ali, onoliko koliko direktno ne rade protiv sopstvenog društva, ono doživljava procvat i za to im je zahvalno.

"Globalisti" su, tokom devedesetih, voleli da kažu da takva, posvećena elita ne postoji. Ona je samo "nacionalistička fantazija", govorili su, "treba da budemo realni" i "prilagodimo se svetskim trendovima". Ali, onda se pojavio Putin. Jednu zemlju, koja je bila na kolenima i koju su svetske hijene već krenule da rasparčavaju, on je vratio iz mrtvih. Pokazao je da postoji alternativa. Pokazao je da se može biti drugačiji i da se u tome može imati uspeha. Zato je postao simbol. I zato ga "svetske hijene" i njihovi lokalni satrapi tako žestoko mrze.

I zaista, kako nas podseća Vinko Đurić u ovoj zanimljivoj i inspirativnoj knjizi (39; 90), Rusija je, pod Jeljcinom i njegovom transnacionalnom elitom, doživela finansijski slom 1998. godine. Rusija je bila toliko satrvena, da je Medlin Olbrajt, iste godine, svečano objavila da "Rusija slabo i nestručno koristi svoje prirodne resurse" i pozvala "prijatelje Rusije" da povodom toga nešto preduzmu. To je bio uvod u najozbiljnija razmatranja kako da se Rusiji "pomogne", tako što će se rasparčati. Predložena je deoba na evropski, azijski i sibirski deo, pri čemu bi ovaj poslednji bio dat "na upravu SAD". Pol Kenedi je, kako navodi Đurić (94), bio nešto milostiviji i predložio da se svi Rusi jednostavno presele sa evropske strane Urala, na otprilike petinu današnje teriorije. Ostatak zemlje proglasio bi se "svetskom baštinom" i prepustio upravi UN. A kako su završavale takve uprave, najbolje znamo po slučaju Kosova.

Đurić piše da su tada patriotski Rusi shvatili da je đavo odneo šalu. Jedan deo elite je odlučio da nešto predizme. Njen operativni deo nalazio se u Federalnoj službi bezbednosti. Na njenom čelu bio je Putin. Vrh službe je, i u Jeljcinovo vreme, nastavio da neguje realizam i patriotizam, koje je u KGB svojevremeno uneo Andropov2. Putin je, 1999, izvršio svojevrsni državni udar, piše Đurić. On je Jeljcinu predočio dokaze o kriminalnom bogađenju njegove porodice, tokom Čubajsove privatizacije. "Pritisnut dokazima o svojim nedelima i mogućnošću da završi pred sudom naroda", piše Đurić, "Jeljcin pred kraj 1999. pristaje da imenuje Putina za svog naslednika. Kao sastavmi deo pogodbe, Putin je obećao da će, po prijemu predsedničke funckije, potpisati ukaz po kome se Jeljcin i njegova porodica oslobađaju od progona sudskih i bilo kojih drugih organa vlasti" (123). Tako je započeo vaskrs Rusije.

I zaista, Rusija je tokom osam godina Putinovog predsednikovanja, doživela privredni procvat. Devizne rezerve povećane su sa 12 na 541 milijardi dolara (73; 167); Budžet je udesetostručen (167). BDP je uvećan 6,5 puta, stambena izgradnja dva, a poljoprivredna proizvodnja tri puta (166-7). Ustanovljen je i "stabilizacioni fond", namenjen "crnim danima", u kome se nalazi čak 162 milijarde dolara (167).

Rusija je preporođena i kao država. Odmetnute provincije vraćene su pod rusku vlast, osamostaljeni gubernatori uklonjeni, tajkuni umireni i upristojeni3. Red i zakon ponovo su počeli da vladaju u ovoj velikoj zemlji, a čitavo društvo je povratilo samopoštovanje i samopouzdanje. Ali, u politici i istoriji, iza velikog uspeha uvek leži velika ideja. Zato se postavilo pitanje – da li je ono što su uradili Putin i njegova ruska elita puki pragmatizam? Ili iza toga ipak stoji neka velika ideja?

Načela putinizma

Iz Putinovih nastupa istraživači su lako rekonstruisali tu ideju4. I Putinovi saradnici potrudili su se da uobliče strateške ciljeve i istorijsku viziju Putinove Rusije5. Tako je nastao pojam putinizam. Njime se označava ideja-vodilja savremene ruske elite, na čijem čelu je Putin. Rekonstrukciju i objašnjenje te ideje sada je preuzeo i Vinko Đurić. I on, poput drugih istraživača, putinizam vidi kao spoj osam načela.

Prvo načelo putinizma jeste jaka centralna vlast (47; 49). Rusija je ogromna i prirodnim bogatstvima obdarena zemlja, sa ambicioznim neprijateljima. Jaka vlast je jamac jedinstva zemlje i njene odbrane. Jaka vlast je i jamac poretka, zakonitosti i društvene stabilnosti. Ona je najbolja zaštita kako od secesionističkih terorista, tako i od spoljnjeg neprijatelja. Ona je zaštita kako od korumpirane i samovoljne birokratije, tako i od ostrvljenih tajkuna (63).

Ali, jaka vlast ne znači autoritarizam. Jaka vlast je i te kako spojiva sa demokratijom. No, ta demokratija je od drugačije vrste u odnosu na "globalicističku demokratiju". Ovu osobenu rusku verziju demokratije putinovci nazivaju suverena demokratija ("suverennaя demokratiя"; 57). Svaki suverenitet automatski ne znači da se zemljom upravlja demokratski. Takođe, ni svaka demokratija ne znači da se zemljom upravlja u interesu njenog stanovništva. U "globalicističkoj demokratiji", tako, narod bira svoje predstavnike, ali oni zatim sprovode samo "uputstva" globalističkih struktura – evropskih komesara, MMF-a, Svetske banke itd. U takvoj, "globalicističkoj" demokratiji krajnji suveren nije narod, već globalističke strukture. U "suverenoj demokratiji", međutim, interes lokalnog stanovništva, tačnije. nacije i njene kulture, jeste vrhovni interes. Samo je nacija krajnji suveren6. Putinizam je upravo ideja nacije kao "demokratskog suverena".

Za putinovce, više demokratije ne znači manje suverenosti – kao kod neoliberalnih izvoznika demokratije, koji funkcionišu po načelu: "mi vama našu demokratiju, vi nama vašu suverenost". Istinska demokratija zapravo je nemoguća bez elementarne suverenosti. A "suverena demokratija" samo je osvešćenje te jednostavne činjenice. Smena vlasti mora da zavisi samo od volje domaćeg stanovništva, nikako od bilo kog spoljnog činioca. U tom svetlu, NVO koje su finansirane spolja, nisu nikakav doprinos demokratiji. One su puki strani agenti, koji samo potkopavaju funkcionisanje demokratskih institicija.

Dve su realne pretpostavke suverene demokratije – sposobnost vojne samoodbrane i uspešna ekonomija. Vojna samostalnost je osnovni uslov održanja suverenosti. U današnjem svetu, nažalost, nema realnog suvereniteta bez nuklearnog suverniteta. Snaga obezbeđuje poštovanje. A nuklearna sila jeste glavna pretpostvka za uspešnu zaštitu od "svetskih hijena". Tek tako obezbeđena država može da razvija demokratiju i privredu. "Nenuklearna država, u prevodu na savremeni politički jezik suvereniteta, znači tablu sa oglasom: `Prodaje se – jeftino!`", kažu putinisti7.

Druga pretpostavka suverene demokratije jeste jaka nacionalna ekonomija. Nema jake ekonomije ukoliko se zemlja prepusti na milost i nemilost žrecima neoliberalizma. Naprotiv, preduzimljiva i patriotska ekonomska elita i nezavisnost od MMF-a, Svetske banke i ostalih globalističkih lihvarskih ustanova, osnovna su pretpostavka zdrave nacionalne ekonomije. Zato je Rusija, 5. maja 2008, donela federalni zakon kojim se ograničava učešće stranog kapitala u 42 strateške grane (75). To je deo plana o većoj angažovanosti države u strateškim privrednim granama (76), kao i o državnoj kontroli privatnog kapitala, stranog i domaćeg (132). Ali, ta kontrola nije podržavljenje privrede, već samo uspostavljanje više reda, sigurnosti i zakonitosti u vitalnim sektorima privrede. Kao što kaže Medvedev: "Rusiji nije potrebna ni militarizacija ni podržavljenje ekonomije, već joj je bezuslovno potreban red. A taj red će osigurati upravo država" (97-98).

Primer uvođenja reda bio je i obračun sa najvećim ruskim tajkunom, Mihailom Hodorovskim, 2003. godine. Pošto se, kao komsomolski funkcioner, obogatio malverzacijama, on je kupio jednu državnu naftnu komapniju (Jukom) po trideset puta nižoj ceni od realne! Zatim je širio svoju poslovnu imperiju, bezobzirno korumpirajući sve oko sebe. Ali, to što je postao najbogatiji Rus bilo mu je malo. Povezao se sa predstavnicima američkog kapitala, spremajući se da uz njihovu pomoć preuzme gotovo sva sibirska nalazišta nafte. Sa tim resursima, u sledećem koraku, Hodorovski je planirao da istakne predsedničku kandidaturu na izborima 2008, i tako dođe u priliku da zaposedne i samu rusku državu (138-9). Njegov plan je bio, kako je objasnio u jednom razgovoru sa američkom administracijom u Vašingotnu, u proleće 2003, da kao predsednik izvrši "potpuno nuklearno razoružanje Rusije". On je tada rekao da je, navodno, "doktrina nuklearnog razoružanja iscrpljena, a na njeno mesto treba da dođe ideologija `novčanog naoružanja`"8. Amerikanci su bili oduševljeni Hodorovskim, kao "novim Gorbačovim". Obećali su mu svu moguću novčanu, tehničku i logističku pomoć. Ubrzo zatim, međutim, Hodorovski je uhapšen i osuđen na devet godina zatvora, "zbog malverzacija i utaje poreza". Njegova kompanija Jukos prešla je u vlasništvo državnog Rosnjefta. Tako je uklonjena opasnost od još jedne, možda i konačne "liberalno-gorbačovljeveske reforme" Rusije. Jer, posle ove "reforme" koje zamislio Hodorovski, Rusija ne samo da više ne bi bila ista. Ona sigurno više ne bi ni postojala!

Peto načelo putinizma jeste napredak za sve, ne samo za više klase. Putinisti ističu da se uspeh jedne nacije ne meri veličinom bogatstva najimućnijih, već visinom standarda većine stanovništva. O tome ne moraju da vode računa privatni preduzetnici, ali o tome mora da misli država. Država mora da obezbedi da prirodno bogatstvo Rusije ne donosi korist samo uskom krugu ljudi, već svim Rusima. Zato je i uvedena strateška kontrola glavnih energetskih resursa, sa značajnim udelom državnog vlasništva. Zahvaljujući takvoj politici, kao i opštem poletu privrede, kao što piše Đurić, "za vreme Putinove vladavine prosečna plata zaposlenih u Rusiji porasla je za devet, a penzije za sedam puta" (166). Osim toga, država je povećala ulaganje i u društveni standard stanovništva, a naročito u obrazovanje i zdravstvo. Stoga nije ni čudo da se podrška Putinu i njegovom timu danas kreće oko 80 posto (47).

Putinu i njegovoj najbližoj okolini mediji iz SAD i EU štošta zameraju. Ali, nema prebacivanja da su putinovci korumpirani. To je posledica čvrstog, tradicionalnog morala kojeg neguju Putin i okolina. Taj moral je i osnovna pretpostavka patriotizma. Naime, putinizam podrazumeva negovanje nacionalnih moralnih vrednosti, koje kažu da je "duhovno iznad materijalnog, zajedničko iznad ličnog" (114). Putinisti odbijaju da prihvate rusku inferiornost prema "evropskim" i "američkim vrednostima". Oni samopouzdano veruju u rusku kulturu i ruski moral. Umesto neoliberalne amoralnosti, koja opravdava svaki egoizam i svaku neljudskost (samo ako su "utilitarni"), putinizam ističe tradicionalnu privrženost bližnjima, sprenost da se lični interesi podrede zajednici i tradicionalni ruski patriotizam. U negovanju te visoke nacionalne kulture, od posebnog je značaja uloga Crkve. Putin kaže: "Vera mi daje moral i preko potreban unutrašnji mir. Ja se lično ponosim što pripadam Ruskoj pravoslavnoj crkvi. To me obogaćuje i stvara vezu s mojim narodom i njegovom kulturom" (intervju za Figaro, 26. oktobar 2000; 133). Vernost tradiciji i moralu za putiniste je osnov posvećenosti zajednici. Kao što kaže Putin "svako doba ima svoje vojnike od kojih sve zavisi. Oni koji nikada ne izdaju i ne prodaju svoju dušu istinski su ruski vojnici" (155).

Sedmo načelo putinizma je kvalitetno patriotsko obrazovanje. “Obrazovanje je stvaranje nacije", upozorava jedan od uticajnih "kremaljskih ideologa, Vladislav Surkov9. Kvalitetno i patriotsko obrazovanje država treba da obezbedi ne samo za najšire slojeve stanovništva. Država mora da se potrudi i da se i nacionalna elita obrazuje u tom duhu. Taj cilj je moguć samo ako su i opšte i elitne škole u vlasništvu države. Putinizam se naročito protivi privatnim fakultetima, kao i "reformi" državnih univerziteta po bolonjskom diktatu. Putin smatra da se takve "reforme" mogu tolerisati samo u granama obrazovanja koje pripremaju tehnički kvalifikovanu radnu snagu za potrebe tržišta. Kada je, međutim, reč o eliti koja treba da vodi državu – a ona se obrazuje na Pravnom ili Filozofskom fakultetu, kao i na humanističkim, umetničkim, vojnim i policijskim akademijama – tu "bolonja" nema šta da traži. "Obrazovni proces mora se nastaviti po ustaljenom i proverenom ruskom sistemu" (146)10.

Konačno, osmo načelo putinizma odnosi se na spoljnu politiku i ono glasi - nacionalno, ne imperijalno. Spoljna politika savremene Rusije predstavlja otklon u odnosu na doba komunizma. SSSR je želeo da bude lider svetske revolucije, on je imao svetske, imperijalne ambicije. Putinisti, naprotiv, smatraju da savremena Rusija treba da se meša u svetske poslove samo ako time direktno brani njen nacionalni interes. "Ne želimo da ponavljamo takve greške u budućnosti", kaže Putin za imperijalne amcije SSSR-a. "Ne želimo da komandujemo drugima. Ne želimo da budemo supersila koja dominira i nameće odluke drugima. Ali, želimo dovoljno moći da možemo da štitimo sebe i svoje interese" (Putin u intervjuu Tajmu, 31. decembar 2007; 84; 116). Nasuprot, dakle, američkom neliberalnom imperijalizmu, koji pod maskom zaštite ljudskih prava neguje "izvoz demokratije" i intervencionizam, Putinova Rusija vodi defanzivnu i konzervativnu spoljnu politiku. Ona odbija da rasipa nacionalne resurse zarad imperijalnih ambicija ili podrške svetskim marginalcima i idealistima. Ona je za realističku spoljnu politiku, zasnovanu samo na uzajamnosti i uskladljivosti nacionalnih interesa.

Koreni putinizma

Eto, tih osam načela jesu osnova putinizma. To je sadržaj velike ideje, koja leži iza uspešne Putinove politike, to je dobitna formula koja je dovela do preporoda Rusije. Zapadni mediji, pa donekle i Đurić, ideju putinizma vole da pripišu Surkovu, za koga vele da je glavni "ideolog Kremlja" (47; 57)11. Neki drugi autori, poput Zorana Miloševića, kao idejne inspiratore putinizma vide filosofa Ivana Iljina (Ivan Aleksandrovič Ilьin, 1883-1954) i istoričara Vasilija Ključevskog (Vasíliй Ósipovič Klюčévskiй, 1841-1911). Ipak, možda osnovno nadahnuće putinista ipak dolazi od Aleksandra Solženjicina (Aleksandar Isaevič Solženicыn, 1918-2008). Treba samo pogledati Solženjicinov esej iz 1994, ”Rusko pitanje na kraju 20. veka”12, pa shvatiti koliko putinizam, u pojedinim svojim delovima, ima dodirnih tačaka sa onim što je pisao ovaj gorostas ruske društvene misli.

Kao što skreće pažnju DŽordž Fridman13, i Solženjicin je odbacivao ideju da je alternativa komunizmu jedino sekularni, individualistički liberalizam. Solženjicin je takođe imao viziju narodne države u čijem srcu je Ruska pravoslavna crkva, sa svojom duhovnošću, moralom, tradicijom i umetnošću. Cilj Rusije ne bi bio ni stvaranje najbogatije države na svetu, niti mesta apsolutne jednakosti, već uobličavanje društva u kome većina stanovništva uživa u visokoj kulturi i osnovnoj materijalnoj udobnosti. Rusija ne bi smela da bude država kojom upravlja tržište, već tržište kojim upravlja država. Što se odnosa prema inostranstvu tiče, Rusija bi uvek morala imati dovoljno samostalne vojne moći da se može zaštiti - kao i svaka druga nacija, koju pohlepne strane sile žele da osvoje i preotmu joj bogatstva14.

Za razumevanje osmog činioca, na kome počiva spoljna politka današnje Rusije, od naročitog je značaja baš pomenuti Solženjicinov esej15. U njemu Solženjicin iscrpno opisuje sve greške koje su ruski carevi, a docnije i komunistički lideri, počinili mešajući se u svetsku politiku, tačnije u stvari koje se ne tiču ruskih interesa. U ime, najpre, hrišćanske, a onda i proleterske solidarnosti, Rusi su masovno trošili i ljude i resurse. Rezultat je najčešće bio taj da je neko drugi izvlačio dobit. Rat Nikolaja s Turskom, zbog terora nad tamošnjim pravoslavnim življem, 1828. godine, završio se nezavisnošću Grčke, od koje Rusija nije imala nikakve koristi. Oslobođenje Gruzije i Jermenije bilo je lepo prema tamošnjim hrišćanima. Ali se Rusija zbog tih zakavkaskih zemalja uplela u 60-godišnji rat na Kavkazu. Slično je bilo i u mnogim drugim prilikama. Dok se Rusija trudila da pomogne Bugarima ili Koptima, zapostavljala je Beloruse i Ukrajince. Dok je SSSR pomagao Angolu i Mozambik, sama Rusija je propadala. "Održavanje velike carevine znači potpomaganje propasti sopstvenog naroda”, upozoravao je Solženjicin. Krajnje je vreme da Rusija počne da gleda sebe. Imajući u vidu ovo istorijsko iskustvo, biva jasnija i uzdržanost savremene ruske spoljne politike - uključiv i prema Srbiji, uzdržanost koja je danas veća nego što je to bilo i u carsko, i u sovjetsko vreme.

Ne znamo da li je Putin, s olovkom u ruci, čitao Solženjicina i u njegovom delu nalazio strateške ideje za svoju politiku. Ali, Solženjicin je svakako izražavao onaj duh tradicionalne Rusije, u kome je i sam Putin državnički stasavao. Putin je bio najbolji praktički izraz tog duha, Solženjicin ga je najbolje artikulisao. Solženjicin i Putin – to su dve velike istorijske ličnosti koje su, verovatno, ključne za postavljanje strateškog pravca delovanja savremene Rusije.

Srbija nema ni nuklearno oružje, ni beskrajnu teritoriju, kao Rusija. Zato ona ne može doslovce da preuzme putinizam. Ali, ono što Srbija iz iskustva ruskog preporoda može da nauči jeste koliko je važna posvećena, moralna i patriotska elita. Ako takvu elitu, nažalost, još uvek nemamo, možda još nije kasno da konačno počnemo da je stvaramo?

Fusnote: