Promišljena sećanja Mihaila Markovića

Iako nismo najpozvaniji da sudimo o njegovim knjigama, naročito o onima iz oblasti logike, metodologije nauka i filozofije jezika, nema nikakve sumnje da je od svih negdašnjih jugoslovenskih i sadašnjih srpskih filozofa objavio u inostranstvu najviše knjiga na više stranih jezika, od kojih su neke objavljivane i više puta u velikom tiražu. I što je još važnije, za razliku od drugih naših filozofa, sociologa i politikologa, koji su bili dobrodošli ovde ili onde u inostranstvu, Mihailo Marković je rado priman svuda u svetu društvene nauke i filozofije, pa skoro da nije bilo kongresa filozofa ili značajnijeg filozofskog skupa na kojem on nije učestvovao ili poznatijeg univerziteta na kojem on nije gostovao, održao predavanje ili učestvovao u nekoj velikoj raspravi.

U širokom krugu marksista i socijalista, kojem je Mihailo Marković pripadao od svoje rane mladosti, bilo je i onih koji su silovitije i žešće od njega zastupali i sprovodili pogled na svet u koji su verovali. Nama, međutim, nije poznat nijedan od njih koji je promišljenije i doslednije bio markista i socijalista celog svog dugog i plodnog života, a da nikada, baš nikada nije očekivao i stekao ma i najmanju materijalnu korist. Takve nekoristoljubive ljude u svetu politike treba svećom tražiti, ako se uopšte mogu naći.

Za ovu priliku sigurno bi bila zanimljiva Markovićeva zapažanja o poznatim ličnostima i njihovim poučnim sudbinama. On pri tom polazi od uverenja da intelektualac koji sarađuje sa vlastima teško može da sačuva svoj lični integritet, a da samo onaj „koji se oslanja isključivo na svoj stvaralački rad i koji se unapred odrekne svakog položaja u hijerarhiji vlasti, svakog uticaja, svake i najmanje privilegije ili počasti koju mu vlast može pružiti, može da ostane autonoman” (str. 25). I obrnuto, ako intelektulac koji drži do sebe, pretrpi neki veći moralni pad i time ozbiljnije naruši vlastito samopoštovanje i ugled koji je stekao, “u velikoj je opasnosti da mu fatalno oslabi imunitet i da podlegne bolesti od koje bi se inače odbranio” (str. 26). Sa znatno manjim životnim iskustvom, i mi smo došli do zaključka da takvi ljudi najčešće stradaju od samorazaranja.

Poučni su primeri koji to potvrđuju, a koje Mihailo Marković navodi. Prvi je etičar Vuko Pavićević, koji je u presudnim trenucima davao prednost partijskoj disciplini protivno vlastitoj savesti. Kasnije je mnogo patio što su ga ljudi zbog toga prezirali, pa je i njegova prerana smrt možda bila proizvedena tom mukom, koju je u sebi nosio. Drugi je sarajevski filozof Kasim Prohić, koji je dugo i brižljivo gradio svoju predstavu u javnosti, a onda ga je satrlo javno otkriće Nikole Miloševića da je javno podržavao svoje kolege iz „Praxisa”, a tajno sarađivao sa partijskim glavarima u ratu protiv praksisovaca. Treći je Sarajlija Fuad Muhić, koji je u mladosti bio darovit filozof i nije krio da mu je uzor bio Ljubomir Tadić. Posle jednog njegovog članka u “Pregledu”, u Tadićevom stilu, on je pod pretnjom iz Centralnog komiteta prešao u režimski tabor, da bi potom izvršavao sve partijske zadatke i napadao svakoga koga je trebalo, a naročito Ljubu Tadića, što je bilo svojevrsno duhovno oceubistvo. Zbog toga su ga svi prezirali, što je njega navodilo da utehu potraži u vinjaku i zadobijenim privilegijama. Od tada je sramno živeo i još sramnije završio. Uoči izbijanja građanskog rata u BiH, kao musliman postao je potpredsednik Paragine Hrvatske stranke prava. A kada je ubrzo potom umro, u sarajevskom “Oslobođenju” osvanula je čitulja na kojoj je pisalo: “Laka ti hrvatska zemlja!”.

Slična Muhićevoj bila je sudbina Prvoslava Ralića, prljavog pera tadašnje ideološke žandarmerije. I on je bio izuzetno darovit student filozofije. A kada se, baš na preporuku Mihaila Markovića, zaposlio u redakciji “Socijalizma”, zarad dobro plaćenog posla i stana, redovno je obavljao najprljavije poslove u takozvanoj idejnoj borbi i napadao sve članove praksisovske grupe, izuzev samog Mihaila Markovića. To ga je moralno satiralo, pa je, poput Muhića, i on tražio utehu u većim količinama vinjaka. Pred kraj svog života se prepodobio i postao ne samo vernik, nego i dobrotvor Crkve, da bi jednog hladnog decembarskog dana 2003. godine ispustio svoju izmučenu dušu i potražio smirenje na onom svetu. Uverljivim prikazom nesrećnih sudbina ovih svojih kolega Mihailo Marković nam iznova stavlja do znanja šta nam se može dogoditi ako izneverimo sebe same i ne postupamo po svojoj stručnoj i moralnoj savesti.

Ako smo se potpuno složili sa Markovićevom procenom razloga koji dovode do samorazaranja ljudi, nismo sasvim sigurni da je dao celovitu procenu istorijskog dela Josipa Broza Tita. Marković veli daje Tito bio „velika, ali i protivrečna ličnost” (str. 128), koja je imala ogromnu sreću u politici što dosad nije dovoljno isticano. Zatim navodi Titov veliki kukavičluk kako posle pada “Užičke republike” tako i za vreme desanta na Drvar. A posle isticanja svirepe strane njegove ličnosti, Marković navodi i ključni razlog koji dovodi u pitanje njegovu ulogu u našoj istoriji – Ustav od 1974. godine kojim je stvorena situacija „u kojoj se zemljom više nije moglo vladati po ustavu i zakonima već jedino po sili njegovih ličnih odluka iza koji su stajale vojska i policija” (str. 140). Što je još gore, taj Ustav bio je, po Mihailo Markoviću, najznačajniji pojedinačni nužan i dovoljan uslov potonje propasti jugoslovenske države.

Tito je manje-više sledio put surovosti i zla, koji je Marković dobro uočio, jer je brzo shvatio da čovek njegovih sposobnosti, karaktera i vlastoljublja ne može na drugi način postići ono što inače želi – neograničenu vlast po mogućstvu do kraja života. A kada je jednom krenuo putem zla nije ga više napuštao, nego je okrutna dela činio do svog poslednjeg daha. A zlo koje je usadio bilo je toliko postojano i duboko da su i godinama posle njegove smrti zatvorom kažnjavani svi oni pojedinci koji su o njemu kritički govorili.

Tito, međutim, nije ispunio bitan uslov koji bi, sa real političkog stanovišta, njegovom silništvu, pritvorstvu i podmuklosti pribavio ma i najmanje opravdanje. Po Makijavelu, nasilje i zločini koje novi vladar izvrši prilikom postavljanja temelja novog državnog poretka mogu se unekoliko opravdati ukoliko delo koje je stvorio bude postojano i trajno, a naročito ako državu tako dobro uredi da se ona održi i posle njegove smrti. Da bi se utvrdila postojanost Titovog dela trebalo je samo sačekati šta će doneti vreme koje je majka istine.

Još za njegova života čvrstina i postojanost države koju je preuredio bile su ozbiljno ugrožene, a 11 godina posle njegove smrti te države više nije bilo. Zlo koje je usadio u novi poredak bilo je uzvraćeno još većim zlom. Bekon je jednom rekao da su vladari kao nebeska tela koja prouzrokuju dobra i zla vremena. Tito nas je uveo u poluvekovno zlo doba u kojem su ljudi nosili u očima sliku straha svoje duše.

Za razliku do prikaza onoga što je činio i ostavio sa sobom Josip Broz Tito, Markovićeva procena istorijske uloge Slobodana Miloševića je neuporedivo temeljnija i prihvatljivija. Ona obuhvata dva ključna elementa: Miloševićevu nacionalnu politiku i njegovo pogrešno razumevanje politike velikih sila, pre svega SAD, prema ondašnjoj Jugoslaviji i Srbiji. Osnovni razlog koji je doveo do brzog uspona Slobodana Miloševića bilo je očekivanje da će on ne samo otkloniti pogubnu podelu Srbije na dve manje-više izdvojene pokrajine i takozvanu užu Srbiju nego i da će rešiti srpsko pitanje.

Prvo veliko razočarenje bilo je zatvaranje granice na Drini prema Republici Srpskoj 2. avgusta 1994. godine, čime je, po sudu Mihaila Markovića, Miloševićeva “moralna pozicija postala neodbranjiva” (strana 290). “Bila je to” – nastavlja dalje Mihailo Marković – “izdaja sopstvene braće i to iz sebičnih motiva samospasavanja” (str. 290). Godinu dana kasnije, 2. maja i 4. avgusta 1995. godine, sva velika očekivanja od Miloševićeve nacionalne politike bila su nepovratno izneverena. Doduše, ozbiljne sumnje u mogućnost i spremnost Slobodana Miloševića da sve srpske zemlje drži na okupu, pod jednim državnim krovom, pojavile su se već aprila 1992. godine kada su Republika Srpska Krajina i Republika Srpska, kao nekakva siva zona, ostavljene izvan novoobrazovane Savezne Republike Jugoslavije. Ali su tada mnogi tvrdili, uključujući i Mihaila Markovića, da nije toliko bitno formalno državno ujedinjenje kada smo ionako faktički ujedinjeni. Tada, međutim, nije zapaženo u čemu je bitna razlika između ova dva statusa zapadnih srpskih zemalja. U slučaju formalnog državnog ujedinjenja Vojska Jugoslavije i njeni komandanti imali bi ustavnu obavezu da brane Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, dok u slučaju faktičkog ujedinjenja, ako je to uopšte bilo ujedinjenje, takva obaveza bila bi samo moralna i politička.

Godine 1995. Republika Srpska Krajina u operacijama “Bljesak” i “Oluja”, po rečima Mihaila Markovića, “uglavnom je prepuštena svojoj sudbini”. Bilo je, međutim, mnogo gore. Slobodan Milošević ne samo što je Zapadnu Slavoniju i Kninsku krajinu prepustio hudoj sudbini, nego je preko Ričarda Holbruka unapred stavio do znanja da ne samo Vojska Jugoslavija nego i jedinice Republike Srpske Krajine, čiji su komandanti bili njegovi ljudi, neće napadati Hrvatsku na njenim ranjivim , granicama. To je bio razlog što su Franjo Tuđman i njegovi generali mogli slobodno da napadnu Zapadnu Slavoniju, a naročito Kninsku krajinu, jer su unapred znali da 4. korpus Vojske Republike Srpske Krajine, stacioniran u Zapadnom Sremu i Baranji, koji je raspolagao i većim brojem tenkova, neće napasti Osijek i Slavoniju.

Odavno je poznato da posle velikog moralnog pada nema više podizanja. To se upravo dogodilo Slobodanu Miloševiću. Posle izdaje svojih sunarodnika u Republici Srpskoj Krajini, maja i avgusta 1995. godine, on više nije imao šta da traži na srpskoj političkoj sceni. Stoga je njegov nastup posle pregovora u Dejtonu krajem 1995. godine u kojima je ubogaljio Republiku Srpsku predajući muslimanima skoro celo Sarajevo, koridor za Goražde, kojim se preseca veza Pala sa istočnom Hercegovinom, i Brčko čime se prekida veza između istočnog i zapadnog dela Republike Srpske, delovao bedno i neubedljivo, iako je navodio silne gradove, koje je navodno zadobio za Republiku Srpsku u Dejtonu.

Još veće greške pravio je Slobodan Milošević na međunarodnoj sceni, koje su bile ne samo pogubne za srpske zemlje i narod nego i kobne za njega samog. Po svedočenju Mihaila Markovića, već prilikom izbora Dobrice Ćosića za predsednika SR Jugoslavije nastao je spor oko toga da li prema moćnim stranim činiocima treba voditi “mekšu” i “savitljiviju” politiku, uz neophodne ustupke, što je predlagao Dobrica Ćosić, ili “tvrđu” politiku, za šta je tada bio Slobodan Milošević. Nama je i tada, baš kao i sada, najprihvatljiviji bio stav Mihaila Markovića, koji se nije slagao sa politikom “saginjanja” i “savijanja”, jer je bio siguran da se Amerikanci ne mogu zadovoljiti polovičnim ustupcima nego “hoće sve, potpunu pokornost i potpuno odustajanja od nacionalnog suvereniteta” (str. 285).

Po našem sudu, na međunarodnoj sceni Slobodan Milošević je pokazao dvostruko neznanje: nije razabrao način na koji se pregovara i izvršava dogovor između predstavnika različitih država i nije shvatio na koji način velika, a naročito super sila postupa s manjim, poluzavisnim državama. Kao vrhunski igrač na unutrašnjoj sceni, što je i pokazao u obračunu sa Ivanom Stambolićem 21. septembra 1987. godine na osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Miloševiću se činilo da se na isti način uglavljuju dogovori i poslovi na međunarodnoj sceni. Zato je i pokušao da 23. marta 1991. godine u Karađorđevu sa Franjom Tuđmanom uglavi podelu Bosne i Hercegovine između Srbije i Hrvatske, kao što je to još jednom učinio na čuvenoj salveti prilikom obeda sa Tuđmanom za vreme razgovora 14. novembra 1991. godine u Karađorđevu. Takođe su on i Dobrica Ćosić juna 1992. godine povukli JNA i predali Tuđmanu Dubrovačku župu a da u tom času nisu ništa dobili za uzvrat, izuzev maglovitog obećanja da će Prevlaka, Baranja, Vukovar i Zapadni Srem biti u sastavu SR Jugoslavije, što je Tuđman prvom prilikom u Dejtonu jednostavno porekao.

Druga velika Miloševićeva zabluda bila je da sa predstavnicima jedine preostale super sile može uglavljivati bilo kakav pouzdan i trajan dogovor, posle kojeg bi njega i zemlju koju predstavlja ostavili na miru. Prvi takav nepouzdan dogovor bilo je pristajanje Slobodana Miloševiće marta 1992. godine na tzv. Vensov plan po kojem se JNA povukla sa teritorije Republike Srpske Krajine da bi bila zamenjena UNPROFOR-om. On je čak ubeđivao nesrećne Krajišnike da će tuđa ruka da ih bolje brani od vlastite, kao da se to ikada i igde u svetu već dogodilo. Tada još nije znao, što će saznati krajem marta 1999. godine, da se Kosovo brani u Kninu, a Beograd u Okučanima, na šta smo ga javno upozoravali još od 1994. godine. Jer, da je 1999. godine Knin i dalje bio u srpskim rukama, niko od nas ne bi tražio Kosovo.

U svojoj knjizi “Pravila ćutanja” Momir Bulatović opisuje, a Mihailo Marković to prenosi, kako su na samom kraju pregovora u Dejtonu razgovarali Slobodan Milošević, Voren Kristofer i Ričard Holbruk. Slobodan Milošević je tom prilikom rekao Kristoferu kako su u dosadašnjoj istoriji naše dve zemlje uvek bile prijatelji i saveznici, da bi potom pružio prazan list papira i zamolio ga da napiše uslove koje naša zemlja treba da ispuni radi ostvarenja ovog cilja. Kristofer je pogledao taj prazan list hartije, odgurnuo ga i rekao: “Vi izgleda, još uvek niste sve shvatili. Nema posebnih uslova koje ćemo vam zadati i vi ih ispuniti. Potrebno je da uvek, na svakom mestu i svakim povodom uradite ono što se od vas očekuje.”

Marta 1992. godine kada je prihvatio Vensov plan za Republiku Srpsku Krajinu i sredinom 1995. godine kada je izdao i prepustio hudoj sudbini naše sunarodnike u Istočnoj Slavoniji i Kninskoj krajini, on to još uvek nije znao, iako su ga dirigovani zapadni mediji već tada nazivali „kasapinom Balkana”. Krajem 1995. godine u Dejtonu gde je učinio silne ustupke muslimanima i time ubogaljio Republiku Srpsku, a sve u nadi da će se umiliti Amerikancima, on to još uvek nije shvatao, dok mu to Kristofer nije potanko objasnio. A kada je marta 1998. godine ucenjen ratom ukoliko, praktično, ne preda Kosovo i Metohiju, neočekivano saznanje koje je stekao na kraju pregovora u Dejtonu nije mu više bilo ni od kakve koristi. Posle svega što se do 2003. godine dogodilo Slobodanu Miloševiću nužno se postavlja pitanje: Da li bi on marta 1992. godine prvi put popustio pred zahtevima Amerikanaca da je znao da će biti izručen i skončati u Hagu? Sigurno ne bi – svako će danas tako odgovoriti.

Posebnu pažnju zaslužuje Markovićeva ne samo odbojnost nego i odvratnost prema korupciji u državnoj službi i politici. U tom pogledu on prećutno zamera Slobodanu Miloševiću što je dopustio da se pojedinci oko njega i njihovi pouzdanici u privredi obogate preko svake mere na način koji je i pravno i moralno više nego sporan. Mi bismo mogli dodati da je omogućio i vođama pojedinih opozicinih stranaka da se pod njegovim gospodstvom brzo obogate u gradovima u kojima su raspolagali lokalnom vlašću. Možda i zbog toga da bi ih, kao podložne krivičnom pogonu, lakše držao na uzdi. Kasnije se, međutim, pokazalo, da sam Milošević nije stekao korupcijom neko veće bogatstvo, sem što je sinu omogućio da “zaradi” prvi milion nemačkih maraka, pa je, pored ostalog, i zbog toga imao grdnih teškoća u finansiranju svoje odbrane u Hagu, u šta se pisac ovog rada i lično uverio.

Ono po čemu se razlikujemo od Markovića jeste odgovor na pitanje da li se ovo zlo u čoveku, uključujući i sklonost ka korupciji, može prevladati, što se u načelu svodi na razliku između prihvatanja ili odbacivanja antropološkog optimizma ili pesimizma u politici. Izgleda da je Marković više sklon optimizmu, pošto je, kao markista, duboko uveren da “uvek postoji otvorena mogućnost da se savlada zlo” (str. 449).

Po našem sudu, to se dešava toliko retko tako da nikada i nigde nije postalo pravilo. Uostalom, sve velike političke teorije, koje sabiraju vekovno iskustvo, počivaju na antropološkom pesimizmu. Ovo stanovište potvrđuje i Makijavelijev mlađi savremenik Frančesko Gvičardini, koji je, kao papin legat, ovako opisao svoje bezuspešno nastojanje da iskoreni korupciju: “Ne možete sprečiti svoje potčinjene da kradu. Lično sam bio besprekoran i imao sam upravitelje i ministre pod sobom; pa ipak, sa svojom marljivošću koju sam mogao da upotrebim i primerom koji sam dao nikada nisam bio kadar da sprečim ucenjivanje (šapolovinu). Razlog je u tome što je novac za sve koristan, a kako stvari danas stoje bogat čovek se više ceni od dobrog čoveka” (“Ricordi”, 204). Gvičardini je svakako bio u pravu kada je rekao da se korupcija ne može potpuno iskoreniti. Ali se, pod određenim uslovima, može bitno smanjiti na podnošljivu meru. Slobodanu Miloševiću to nije pošlo za rukom, dok je danas korupcija, kao da je to smišljena politika, potpuno prožela celokupnu državnu i privrednu delatnost.

Nama jedino ostaje da zaključimo da Mihailo Marković ostavlja za sobom nezaboravno filozofsko delo, a da će njegove memoare čitati svako ko u jednom boljem vremenu bude proučavao ovo pogubno i strašno doba u kojem smo proživeli najbolji deo svog života.