Приказ трилогије Ђорђа Јончића о распаду Југославије 1989–1991. године

Утисак г. Јончића је да политичко вођство Срба није довољно добро проценило важност међународног фактора у развоју југословенске кризе, посебно имајући у виду важност промена у међународним односима, које су се одвијале управо у периоду последњих година постојања СФРЈ – пад Берлинског зида, нестајање источног блока, распад самог СССР, те постанак САД једином преосталом светском суперсилом. Аутор ове трилогије указује на велики идеолошки значај који у међународним односима има „правилно идеолошко престројавање“, то јест, како је то у поговору лепо навео проф. Антонић, „борба симбола“, као што су успостављање тржишног привредног система, парламентарна демократија, европске интеграције (које свакако не треба поистоветити с „евроатлантским интеграцијама“), у чему је Србија каснила у односу на своје суседе. С ове временске дистанце, лако је сложити се и прихватити као ваљане закључке да би позиција Србије, Црне Горе и српских земаља сигурно била боље прихваћена у западним земљама, само да се правовремено пришло наведеним реформама и променама политичког система и државног уређења. С друге стране, вероватно је тачно и то да саме САД, из више геополитчких разлога, нису посебно наклоњене српском интересу, у шта се и сами уверавамо, нарочито после 2000. године, а што у својој трилогији наслућује Ђорђе Јончић. Отуда сматрам донекле наивним уверења г. Јончића, исказана посебно у потпоглављу прве књиге, под насловом „Спољна политика САД“ (стр. 83–87), да је недостатак убрзаних демократских процеса у Србији током деведесетих година, или пак неки елементи формалне природе у комуникацији српских и америчких дипломата, у највећем условило оквир политике званичног Вашингтона према српском питању. Мишљења сам да је оно свакако утицало, и то знтано, али свакако не и пресудно, што се посебно може видети у америчкој политици након 2000. године, која, упркос постигнутим променама политичког курса и уређења у Србији, и даље остаје веома ненаклоњена најважнијим српским питањима.

Прва књига је посвећена 1989. години, „Суноврат Југославије“, а у њој Јончић истиче неколико догађаја који су, по његовом мишљењу, на упечатљив начин одсликавали процес дезинтеграције земље. То су, на пример, XIV конгрес СКЈ, питање Косова и Метохије, као и неки фрагменти из спољнополитичких односа Југославије. Аутор феномену не приступа на хронолошко-дескриптивни начин, где би се у главним цртама изнели најважнији догађаји у овој години (што је, иначе, приступ који ће бити задржан и у наредне две књиге, посвећене 1990. и 1991. години), нити спроводи методолошки засновану анализу. Он се задржава на фрагментарним анализама поједних, по њему важнијих, питања, која су условљавала конфликт на екс југословенском простору.. Пажњу заслужује поглавље у коме аутор покушава да нађе одговор на питање да ли је био могућ друкчији сценарио, који не би довео до распада земље, а потом и до грађанског рата.

Друга књига је посвећена наредној години, „1990 – друга судбоносна година Југославије“, док се трећа књига бави 1991. годином, у којој је дошло до финализације распада СФРЈ. Аутор се овде више задржава на догађајима везаним за сукобе на простору Хрватске и Босне и Херцеговине, остајући и даље веома заинтересован за анализу спољнополитичке димензије југословенске кризе и уплив страног фактора.

Трилогија др Ђорђа Јончића покушава да на један што свеобухватнији начин проникне у нуклеус и последице југословенске кризе у последњим гоиднама постојања СФРЈ. Оно што је веома значајно јесте да је аутор, у време када је писао ове публикације, живео у западним земљама, те да је југословенску кризу посматрао из иностранства, посредством западних медија, што му је, с једне стране, помогло да југословенску кризу посматра из једног угла који није био могућ већини грађана и савременика распада СФРЈ. С друге стране, очито је да се ова предност у појединим случајевима може посматрати и као недостатак у информисаности, имајући у виду често једностране информације, које су поводом југословенске кризе пружали медији појединих западних земаља. Треба нагласити велико познавање чињеница из друштвених наука које је, у овој трилогији, др Јончић демонстрирао, нарочито историје, што му, подсетимо се, није ужа професија. И поред свега наведеног, препоручујемо трилогију др Ђорђа Јончића као интересантно штиво и важну допуну досадашњим стручним и публицистичким издањима посвећеним наведеној проблематици.