Prikaz knjige "Budućnost Rusije"

Knjiga o kojoj ćemo govoriti u ovom prikazu predstavlja klasičnu stratešku studiju multidisciplinarnog pristupa (geopolitika, demografija, ekologija, privredna politika) i plod je zajedničkog rada Vladimira Nesterenka i Jurija Golubčikova. Oba autora su po svom osnovnom obrazovanju geografi. Nesterenko je u periodu 1984-91. službovao u KGB-u, kasnije je bio deputat u Moskvi, a od 1994. do 1997. bio je glavni urednik časopisa Terra Inkognita. Golubčikov je kandidat geografskih nauka (ekvivalentno našem magistru) i svoj radni vek proveo je, između ostalog, na univerzitetima u Pekingu, u Kembridžu, u Alberti (Kanada) i u Budimpešti. Njihovo delo Budućnost Rusije – Četiri scenarija u užem smislu može se definisati kao studija iz geopolitičke scenaristike – posebno kontroverzne discipline - s obzirom da je svako prognoziranje bremenito mogućim omaškama i neuspesima. Ipak, ruski autori se nisu ustručavali da zakorače u oblast gde „caruju“ samo verovatnoća i neizvesnost, gde su apodiktički sudovi skoro nemogući, a šanse za promašaje u predviđanju velike.

Na početku ovog štiva, autori u kratkim crtama opisuju kako su pre desetak godina (dakle, u eri Jeljcina) skicirana četiri moguća scenarija razvoja Ruske Federacije. Po prvom scenariju, na duhovnom planu javlja se ruska nacionalna ideja koja objedinjuje ljude, dok sama država, na talasu novog entuzijazma, doživljava procvat i izlazi iz krize. Druga varijanta razvoja situacije već je znatno nepovoljnija. U strahu od nove revolucije, vladajuća elita sprovodi samo parcijalne mere u socijalno-ekonomskoj sferi, ali suštinski, Rusija ostaje „kolonija Zapada“. Treći scenario podrazumeva da se kriza produbljuje, da vladajuće strukture gube kontrolu nad zemljom i da se javljaju novi lideri i političke grupacije. Ko bi u tom slučaju prigrabio vlast, smatrali su tada autori, teško je prognozirati. Konačno, u četvrtoj „priči“, pojavljuje se politička snaga sa realnim planom izlaska iz krize u koji će narod poverovati. Prema Nesterenku i Golubčikovu, „danas je očigledno, da se u zemlji realizuje drugi scenario sa elementima četvrtog“ (str. 2). 
 Međutim, sada ruski autori priznaju, da su u to vreme njihova predviđanja bila subjektivna, odnosno da nisu u dovoljnoj meri vodili računa o demografskoj situaciji u svojoj otadžbini. Stoga oni, u ovoj knjizi, pokušavaju da ocrtaju drugačije horizonte budućnosti Rusije, sa stalnim osvrtom na rusku geo-demografsku poziciju. Dakle, danas, prvi scenario označava pojačanu integraciju Rusije u svetsku ekonomiju kojom upravljaju SAD. To označava dalje kretanje Rusije po pravcu koji Zapad kreira i autori ovaj scenario imenuju kao neokolonijalizam. Drugi i treći scenario – kitaizacija i islamizacija zasnovani su na produženoj demografskoj katastrofi ruskog naroda i pojačanom prilivu neruskih naroda na prostore Ruske Federacije. Drugim rečima, u ovakvim projekcijama, Kina i islamski svet bi geopolitički (i populaciono) „progutali Rusiju“. Kako oštroumno zapažaju Nesterenko i Golubčikov, „demografski rast kineskog i islamskog sveta bez presedana, plemenske veze, siromaštvo i odsustvo straha pred smrću, stvoriće plodnu sredinu za geopolitičku ekspanziju“ (str. 4). Na kraju, u četvrtoj opciji koju autori nazivaju rusifikacija-suverenost, govori se o stabilizaciji Rusije putem izlaska iz demografske krize i kroz polet ekonomije.

U istorijskom osvrtu na stvaranje ruske imperije, Golubčikov i Nesterenko ističu nekoliko bitnih činilaca koji su uslovili formiranje najveće države na svetu. Ponosno spominjući brzu rusku kolonizaciju Sibira i Dalekog istoka, autori podvlače da je osobitu ulogu u integraciji velikih prostora i mnoštva etničkih grupa odigralo rusko pravoslavlje. Kako napominju, „ruski narod, umnogome zahvaljujući pravoslavlju, mogao je objediniti ogromne prostore pod svoju vlast. Pravoslavlje priznaje slobodu veroispovesti i gradi se na jedinstvu svih pred Bogom“ (str. 18). Osim toga, Rusi nisu satirali autohtone narode, već su živeli zajedno sa njima što je prouzrokovalo da „među Rusima i drugim narodima Rusije postoji čitava gama antropoloških prelaza“ (str. 19). Već u isticanju ovih karakterističnih istorijskih primera može se naslutiti za koje se geopolitičke vrednosti zalažu dvojica ruskih autora. To bi bilo, u našoj slobodnoj interpretaciji, vraćanje pravoslavlju i integrišući, meki ili benigni imperijalizam. 
S druge strane, autori su kritički nastrojeni prema reformama Petra Velikog i njegovom projektu evropeizacije Rusije. Oni problematizuju stav po kojem bi Rusija postala zapadnoevropska kolonija poput Kine i Indije, da se nije vesternizovala. Kako navode, i pre Petra, Rusija je uspešno odbijala agresije sa Zapada, a pored toga, postavljaju i hipotezu da bi se na prostoru Rusije, bez njene evropeizacije, možda desilo nešto slično „japanskom čudu“ (dakle, tehnička modernizacija bez usvajanja tuđe kulture i navika). U sociološkom smislu, Petrove inovacije su rascepile rusko društvo na običan svet (osnovna masa ruskog naroda) koji je očuvao bazične principe izvorne kulture, i vladajuću klasu koja je prezirala narodni način života, njegovu odeću, jezik i običaje. Ta društvena „šizofrenija“ ili polarizacija kao zla kob prati Rusiju već vekovima, i ona se najdramatičnije ogledala u mnogim bunama, unutrašnjim ratovima, revolucijama i prevratima. 
 U današnje doba, pred Rusijom su, po mišljenju autora, jednako teški i opasni izazovi. Nakon događaja od 11. septembra 2001. godine, cena nafte postojano raste i Ruska Federacija je konačno dobila priliku da zbog uvećane zarade od prodaje energenata popuni svoj budžet i realizuje mnoge socijalno-ekonomske projekte. Ali, to se nije svidelo Zapadu, pa su inicirane „obojene revolucije u državama bliskog susedstva, NATO je pojačao svoje naizmenično pomeranje na Istok, u zapadnim sredstvima masovnog informisanja pokrenuta je antiruska histerija koja nije prekinuta čak ni u dane obeležavanja šezdesetogodišnjice Pobede“ (str. 91). Međutim, po ovim autorima, dobit od astronomskih cena nafte nije iskorišćena na pravi način. Ogromni priliv novca nije uticao na poboljšanje životnog standarda, nisu se razvile nove naučnofundirane tehnologije, nije se dodatno razvio sistem obrazovanja, niti poboljšala zdravstvena zaštita. Vladajuća elita je odlučila da petrodolare preusmeri sa projekata za razvoj Rusije u tzv. stabilizacioni fond, ili, drugim rečima, da taj novac pod nepovoljnim uslovima pozajmljuje Zapadu. Sredstva stabilizacionog fonda su se za dve godine 2004-2006. uvećala sa 3,7 milijardi dolara na 55 milijardi, i čuvaju se u zapadnim bankama uz kamatu od 1-2 odsto, dok je inflacija u tim zemljama od 3 do 6 odsto. Prevedeno na običan jezik, taj novac se neprekidno obescenjuje i on služi za razvoj zapadnih zemalja i očuvanje stabilnosti njihovih valuta, a ne za napredak Rusije i jačanje rublje. Autori zaključuju da „Rusija predstavlja sjajan obrazac neokolonijalne šeme kada se resursi koji su stečeni u zemlji prodaju napolju, a novac koji je za njih primljen izvodi iz zemlje kroz stabilizacioni fond. Samim tim realizuju se dva zadatka. Prvi – ne dopušta se razvitak države-neokolonije. I drugi – resursi neokolonije koriste se za razvitak metropole“ (str. 93). Na kraju, dolazi se do tragikomične situacije da se inostrane firme sa ruskim sredstvima iz stabilizacionog fonda koja su uložena u zapadne banke, pojavljuju kao investitori u Rusiji i sav profit od ulaganja u razne projekte ponovo iznose na Zapad.

Čini se, da je kritika Putinove ekonomske politike, kod ovih ruskih autora dobrim delom opravdana. Ostavljanje para u „slamaricu“ za „crne dane“ jeste logično za zemlje poput Kuvajta koje osim nafte i peska nemaju ništa drugo. Međutim, za zemlju kao što je Rusija, koja ima sve preduslove za prodor u domene visoke tehnologije, koja vapi za obnovom i građenjem nove infrastrukture, koja, dakle, može višestruko oploditi sopstveni novac u vlastitoj ekonomiji, nauci i društvu, fenomen stabilizacionog fonda deluje zaista neshvatljivo. Ali, gledano iz perspektive geopolitike i tzv. atlantističkog projekta, ovakav razvoj događaja u Rusiji je sasvim razumljiv i logičan. U takvom scenariju, Ruska Federacija je tek sirovinski i finansijski privesak zapadnog sveta i ništa više od toga. To je dakle, kako autori definišu, scenario amerikanizacije ili neokolonizacije Rusije. 

Drugi scenario, koji se opisuje kao islamizacija nije ništa manje opasan po Rusiju i njene interese. Golubčikov i Nesterenko u ovoj knjizi ponekad „flertuju“ sa idejom (neo)evroazijstva, ali, s druge strane, oni takođe i upozoravaju da se pod istim konceptom često kriju ekspanzionističke zamisli nekih islamskih teoretičara. Ta grupa mislilaca negira vodeću ulogu ruskog naroda na prostoru Evroazije i utapa Ruse u jedinstven „evroazijski etnos“ čiji je osnovni vrednosni element upravo islam. Na žalost, demografske tendencije idu na ruku ovakvim geopolitičkim konceptima. Kako navode autori, islamska zajednica u svetu ima milijardu i tri stotine miliona verujućih i kada bi se kao polazna tačka uzela 640. godina nove ere, moglo bi se izračunati da je ona rasla brzinom od 1,5 odsto godišnje. U SSSR (ZND) „udeo muslimana od 1950 do 2000. godine, porastao je sa 8,5 procenata na 18,5 procenata i da se SSSR očuvao u svojim pređašnjim granicama, udeo muslimana među omladinom regrutnog uzrasta činio bi trećinu“. Posmatrano po regionima, na primer, za „poslednjih 150 godina, stanovništvo Tadžikistana uvećano je za 11,5 puta, a Srednje Azije u celini za 7 puta. Danas se populacija država Srednje Azije i Azerbejdžana poput lavine udvostručava na svakih 23-25 godina i čini polovinu stanovništva Rusije. A sutra? Ako se ona bude udvostručavala kao danas, 2025. godine, odnos će biti jednak, a 2050. godine, islamske zemlje bivšeg SSSR-a, nadmašiće po broju stanovnika Rusiju za dva puta“ (str. 119). Kako dalje navode Golubčikov i Nesterenko, ovaj demografski bum je do sada obuzdavalo evropeizirano mišljenje tamošnjeg stanovništva koje se između ostalog manifestovalo i u prevazilaženju viševekovne tradicije mnogoženstva. Ali, u budućnosti je moguć potpun povratak na tu tradiciju, što je već primetno u Kazahstanu. 

Za ruske autore posebno zloslutno zvuče reči indijskog stručnjaka Rameša Desajia, koji je došao do uvida da ukoliko u jednoj zemlji muslimani čine polovinu populacije, onda neizbežno sledi potpuna islamizacija te države. U tom kontekstu, ideje o „evroazijskoj turkijsko-slovenskoj sintezi“ ili o „evroazijskoj imperiji islama“ za samu Rusiju i Ruse mogu se pokazati kao pogubne. Rusija bi u novi savez unela svoja preimućstva kao što su strateško nuklearno oružje, ogromni nenaseljeni prostori i bogati prirodni resursi, ali bi inicijativu u građenju ove geopolitičke konstrukcije imali demografski eksplozivni muslimanski narodi Rusiji i njenom okruženju. 
Trenutno, islam na teritoriji Rusije crpi svoj prirast iz dva izvora. Prvi, ali svakako slabiji izvor jeste islamizacija samih Rusa, i kako tvrde autori, „većinu parohijana džamija Moskve i Sankt Peterburga već čine Rusi. U osnovi, islam prihvata omladina do trideset godina“ (str. 126). Kao razlog zbog čega Rusi prilaze ovoj religiji, pisci navode divlju „tržišnu demokratiju“ koja tera ljude da u svojim bližnjima vide konkurente, dok islamska zajednica, suprotno od toga, nudi duhovnu podršku svakom verniku i to ne samo unutar zidova hrama. Ovi novi konvertiti sve više politizuju svoju veroispovest i zalažu se da umesto istorijske ruske imperije na njeno mesto dođe imperija islama, u prvo vreme bez liderske nacije i vladajuće religije, kako bi se ova „geopolitička i duhovna tranzicija“ izvela što bezbolnije i sa manje potresa. Drugi izvor muslimanske populacione ekspanzije jeste naseljavanje muslimana sa periferije Ruske Federacije i iz bivših sovjetskih republika u centralne gradove ove države a posebno u Moskvu. Još 1989. godine, Moskva je bila pretežno ruski grad u kojem su Ukrajinci (oko 250 hiljada) bili najveća nacionalna manjina. Međutim, od 1996. godine, kako se ističe u knjizi, nacionalni sastav ruske prestonice naglo se menja, pa danas, više od tri miliona ljudi koji žive u Moskvi i njenoj okolini su neruskog porekla. 

Fenomen kitaizacije ima izraženiji geopolitički (prostorni) i resursni karakter. Golubčikov i Nesterenko strahuju, dodajmo, sasvim osnovano, da će Rusija pod demografskim pritiskom Kine izgubiti političku kontrolu nad Sibirom i Dalekim istokom. Naime, od kada se raspao SSSR i kako je počela da se sprovodi potpuna liberalizacija u ruskom društvu, Sibir i Daleki istok su suočeni sa konstantnim odlivom stanovništva. Da bi ljudi živeli u surovim klimatskim uslovima država mora da ih kroz razne beneficije i privilegije dotira i stimuliše, dakle, tržišna računica i profitna logika ovde moraju ustuknuti pred razlozima strateške i geopolitičke prirode. Međutim, situacija se razvijala u potpuno drugom smeru, ovi daleki regioni i stanovništvo koje u njima živi bili su prepušteni sami sebi i kako su zbog ekstremnih životnih uslova oni apsolutno „nekonkurentni“, „nevidljiva ruka“ Adama Smita ubrzo se pretvorila u „metlu“ koja je efikasno počela da raščišćava ova prostranstva. Rezulati su postali vrlo brzo vidljivi. Kako navode autori, na ruskom Dalekom istoku 1989. godine, živelo je „8 miliona ljudi. Danas tamo živi 5,7 miliona, a sa Jakutijom milion više. Manje od stanovništva Mađarske. Ali, ta šačica ljudi kontroliše svu severoistočnu periferiju najvećeg kontinenta Zemlje, koja prevazilazi po površini Sjedinjene Države (bez Aljaske). A južno od njih, u susednoj Kini, živi jedna milijarda i 250 miliona Kineza kojima se svake godine pridodaje još 14 miliona“ (str. 150).
 O kakvom se demografsko-prostornom disparitetu radi, najbolje govori teritorijalno-populaciona komparacija ruskog Dalekog istoka i istočnog Sibira sa Kinom. Dakle, površina ovih ruskih zemalja je 10,3 miliona kvadratnih kilometara, dok je površina celokupne Kine 9,6 miliona. U pogledu broja stanovnika, ceo Daleki istok i istočni Sibir zajedno imaju svega 18 milona stanovnika, dok Kina ima milijardu i dve stotine osamdeset miliona žitelja. I konačno, gustina naseljenosti na ovim ruskim teritorijama je 1,7 ljudi po kvadratnom kilometru, a u Kini je skoro 135 ljudi po istoj mernoj jedinici. Prema autorima, posebno je zabrinjavajuća resursna situacija u Kini, jer kako navode, Kinezi se suočavaju i sa nedostatkom obradive zemlje (svega 0,11 hektara poljoprivrednih površina po glavi stanovnika – osam puta manje nego u Rusiji), i sa nedostatkom sveže vode (posebno u severnim i zapadnim oblastima) i sa sveopštim zagađenjem (str. 153.) Ono što je posebno zanimljivo, smatraju Nesterenko i Golubčikov, jeste to da se o ekološkim i resursnim problemima Kine malo zna u stručnoj i široj javnosti. Kinezi o tome ćute, dok sinolozi (stručnjaci za Kinu) dobro znaju „da se o Kini, kao o pokojniku, mora govoriti ili dobro ili ništa. Jer ako kažeš nešto loše, onda više u tu državu nećeš ući, a ako kažeš nešto lepo – dobićeš juane i poklone. Za naučnika koji ne zna ništa osim kineskog jezika, gubljenje prava na putovanje u Kinu je prava katastrofa. Zato nikada od nijednog sinologa nećeš čuti ništa o kineskoj pretnji. Svi će oni složno pevati o miroljubivosti kineskog naroda, o njegovim uspesima, a tamo – masovna beda. Prosperira samo tihookeanska fasada“ (str. 154). Da bi Kina predupredila katastrofičan scenario, ona mora istovremeno i dalje strogo kontrolisati prirast stanovništva, i brzo ekonomski napredovati. Međutim, privredna ekspanzija bi dovela do trošenja poslednjih resursnih rezervi (bile bi posečene sve šume, zagađeni svi vodeni tokovi, erodirala bi sva obradiva zemlja) što bi opet dovelo do tragičnih posledica. Na socijalno-političkom planu, posebno bi bila opasna, smatraju autori, demokratizacija Kine. Na talasu trijumfa individualnih prava svakog pojedinca, odmah bi oslabila demografska kontrola, pa bi prirast kineskog stanovništva sa sadašnjeg nivoa od 13 miliona godišnje, skočio na 20-30 miliona. Posebno se upozorava da je Kina jedina država sa atomskim naoružanjem koja ima neregulisane pogranične probleme sa skoro svim susedima: Kazahstanom, Indijom, Vijetnamom, Mongolijom. 
U petoj glavi knjige, pod naslovom Nove pretnje, uglavnom se sumiraju izvodi i zaključci iz prethodnih poglavlja uz mnoštvo novih statističkih podataka koji se odnose na fenomen odumiranja Rusa i uopšte „belog čoveka“. Tu je takođe prisutna i statistika koja ilustruje globalne ekološke probleme (nedostatak sveže vode i kiseonika), kao i interesantnu pojavu degradacije porodice kao osnovne ćelije svakog društva.  

Kakav „odgovor“ nude Golubčikov i Nesterenko na ove ozbiljne izazove opstanku Rusije? U poslednjem poglavlju knjige, na nekih desetak stranica, oni pokušavaju da koncipiraju određenu doktrinu pod nazivom „ruska nacionalna ideja“ koja bi trebalo da bude vodič ruskom narodu za izlazak iz višedimenzionalne krize. Na žalost, autori su kod formulisanja jasne i adekvatne strategije izlaska iz sadašnje stagnacije ostali nedorečeni.  

Oni, doduše, apeluju na ruski narod i elitu da se vrate duhovnim korenima i svojoj tradiciji, i u tom smislu posebno naglašavaju ulogu pravoslavlja čiji uticaj na formiranje ruske nacije opisuju kao blagotvoran (str. 203). Štaviše, oni konstatuju da su Rusi genetski prikovani za pravoslavlje preko dugog lanca njihovih predaka. Vera je, nastavljaju oni, ne jednom nevidljivo preporođavala Ruse kada su očigledno propadali. Osim ovog, po našem mišljenju opravdanog pozivanja na tradiciju i religiju, Golubčikov i Nesterenko slabo ocrtavaju ostale magistralne putokaze za Ruse i Rusiju. Polazeći od Platonovog shvatanja dobra kao najviše ideje, oni kažu da je „suština ruske nacionalne ideje u tome da se čini sve što ide u korist ruskom narodu […]“ (str. 200). Tu se pre svega misli na organizovanu demografsku obnovu (podsticaj rađanja), zatim na veću socijalnu pravdu (preraspodela dohotka u korist siromašnih), kao i na ravnomeran regionalni razvoj. I pored toga što su to sve apsolutno opravdane mere, to su ipak više taktički, a manje strateški koraci.
 Kakvo bi trebalo da bude državno uređenje Rusije, i koji bi tip privrednog sistema trebao da se gradi, šta bi sve iz sovjetskog nasleđa bilo korisno uzeti za naredne godine i decenije, kakvu spoljnopolitičku orijentaciju zauzeti u nelagodnoj geopolitičkoj situaciji, kada se nalazite između trenutnog hegemona (globalni Zapad), istočnog džina (Kina) i demografskog bureta baruta (islamski svet) – na sva ta pitanja Golubčikov i Nesterenko odgovaraju ili samo u crticama, ili ih potpuno ignorišu. Čudno je da dva geografa nisu barem skicirali osnovne geopolitičke vektore delovanja Rusije u narednom periodu. 

Ipak, i pored ovog „minusa“, Budućnost Rusije – Četiri scenarija je zanimljivo delo sa nekoliko izrazitih kvaliteta. Autori su manifestovali zavidnu sposobnost da sadržaje iz različitih naučnih oblasti (istorija, geografija, demografija i ekonomija) uvežu u jedinstveno i koherentno štivo, i pokazali su „na delu“ šta je to multidisciplinarna studija. Drugi kvalitet ove knjige je njena konciznost – na svega dvestotinak stranica, bez preteranih izleta i pojašnjavanja, uspeli su da „izađu na kraj“ sa složenom materijom. Treći pozitivni aspekt ove studije jesu mnogobrojne prognoze, scenariji i modeli situacija, drugim rečima, hrabro baratanje sa raznovrsnim hipotezama, predviđanjima i mogućnostima. Autori otvaraju mnoga pitanja i problematizuju različite teze, bez obzira na rizik da ponegde preteraju ili omaše u svojim konstatacijama i predviđanjima. 

Pošto se Srbi na Zapadu tretiraju kao „mali Rusi“, i s obzirom da imamo delimično slične probleme (demografski pad, depopulacija određenih oblasti – posebno južna i istočna Srbija, teritorijalno rasparčavanje, suočavanje sa vitalnijim i ekspanzivnim etnicitetima), ova studija bi svakako, s metodološkog i konceptualnog aspekta, bila veoma korisna i za srpskog čitaoca. O onima koji kreiraju naše strateške prioritete (ako takvih uopšte ima), da se i ne govori.