Od ljuljanja država do ljuljanja devojaka

Ako neko želi1 da upozna duh jednog prosvećenog i samosvenog briselskog službenika i njegova razmišljanja o Srbiji, idealna prilika za to je knjiga Fernanda Đentilinija Nedokučivi Balkan.

Đentilini (1962) je diplomata od karijere. Završio je prava u Rimu i vrlo brzo se zaposlio u italijanskoj diplomatiji. Posle službe u Etiopiji, postao je prvi sekretar stalnog predstavništva Italije pri EU, u Briselu (1996). Tu je ušao u evropske strukture. Kao evropski predstavnik boravio je šest godina na Balkanu (2000-2006). Bio je lični diplomatski zastupnik Havijera Solane u Prištini (2004-6). Pre i posle toga duže vreme je proveo na diplomatskim zadacima u Beogradu i Skoplju. Putovao je po celom regionu i dobro ga upoznao. Danas je civilni zastupnik NATO u Avganistanu.

Đentilini spada u one diplomate koji nisu puki službenici i ne žele samo karijeru. Kao neko ko je obrazovan i načitan, on je želeo da razume sredinu u kojoj radi. Zato je puno putovao i razgovarao. A kao neko ko voli književnost, on je rešio da ostavi traga sa tih putovanja. Tako je nastala ova knjiga.

Đentilini je iskren i dobronameran pisac. Samim naslovom knjige, on priznaje da Balkan, i pored sveg truda, evropskim službenicima i dalje ostaje nerazumljiv i iracionalan. «Ovde više nego igde», upozorava on, «istina ima više lica, komplikovana je i teško ju je rekonstruisati. Ovde se, više nego ikad, treba čuvati preterano jednostavnih objašnjenja, koja često skrivaju neistinu» (69).

Ali, takav kakav jeste, Balkan se Đentiliniju dopada. U njemu on nalazi mnogo duha, osećanja i životnosti – sve suprotno Evropi kakvu poznaje. On i u nelepim balkanskim gradovima, kakvi su Beograd, Priština ili Tirana, nalazi izvestan šarm. Đentilini je blagonaklon prema Balkancima. On ih vidi kao tragične žrtve istorije. Ne sumnja da je i Balkan deo Evrope i kritičan je prema nipodaštavanju Balkana koje pokazuju evrokrate. «Brisel smatra», svedoči Đentilini, «da se na Balkanu istorija zaustavila ili da se vratila unazad, da je ova regija neka vrsta indijanskog rezervata» (47). Zato se, u svojoj knjizi, Đentilini neprestano zalaže da sve balkanske zemlje što pre budu primljene u EU.

Ovakav obrazovan i dobronameran diplomata trebalo bi da bude idealan za «srpsku stvar». Ipak, srpski čitalac sa žalošću uviđa da Đentilini, i pored sve istančanosti, bezrezervno veruje u svaku crtu politike EU na Balkanu. A ta politika se, u nekoliko poslednjih godina, nekako prečesto završavala na srpsku štetu. Tako, i kod Đentilinija nalazimo na mnogo razumevanja za nezavisnost Crne Gore, za nezavisnost Kosova, za smanjenje nadležnosti Republike Srpske i za sve drugo što naša javnost vidi kao poraze.

Ovakvo stanovište Đentilinija verovatno dolazi od njegove impresioniranosti autoritetom koji EU ima na Balkanu. Đentilini je zadivljen koliku moć ovde ima EU. On je zadivljen koliko su ovdašnji političari poslušni prema briselskoj eliti. On opisuje i hvali glavnu «komandnu palicu» EU u balkanskoj politici, a to je «Evropa u zamenu za reforme» (56). Balkancima se jednostavno obećava da će, jednoga dana, u nekoj budućnosti, ući u EU. Zauzvrat se od njih traži da odmah sada nešto urade. Đentilini se divi moći koje, zahvaljujući tom uslovljavanju, evropske diplomate imaju na Balkanu. «Za jednog `svesnog` evropskog diplomatu, mogućnost raspolaganja takvim oružjem predstavlja neverovatno iskustvo. Biti u prilici da daješ predloge znajući da te lokalno rukovodstvo pri tom sluša, isuviše se retko dešava u bilateralnim odnosima(...): Upravo je emotivno stanje koje je proizašlo iz ove neobične uloge tutora bilo to koje je ostavilo traga u mom iskustvu» (56-7).

Moć zaista daje ljudima osećaj da su u pravu. Zato nije ni čudo da vašingtonski i briselski službenici ne preispituju onovne postavke politike koju sprovode prema Srbiji. Nerazumevanje srpske pozicije, kod Đentilinija, možda dolazi i otuda što je on najveći deo vremena proveo u Prištini. Tu je, družeći se sa diplomatama i lokalnim «informatorima» pokupio svakakve, zaista najneobičnije priče. Većina od njih potpuno je pogrešna. Đentilinijeva knjiga je vrlo korisna da se vidi u šta sve veruju evropske i američke diplomate koje službuju po Balkanu.

Tako je «još početkom 20. veka», piše Đentilini, «u Beogradu bilo onih koji su tvrdili da Albanci s planina imaju repove» (69). Da li možete poverovati u ovo? Da su Beograđani tvrdili da su Albanci repati?! Ali, neko ko je u stanju takvu stvar da veruje lako će poverovati i u druge priče. Tako Đenitlini piše da je u Prištini i, uopšte, na Kosovu, tokom devedesetih, «vladala rasna diskriminacija», a «ljudi (Albanci – A. S) su se tada plašili čak i da izlaze» (iz svojih kuća – A. S; 80). Đentilini nam ne kaže šta se Albnacima tada dešavalo. Sigurno su ih srpski policajci ubijali po ulicama, čim bi čuli da govore albanski? No, to je verovatno bilo samo zato što su neki policajci bili iz Beograda. A tamo je, kao što nam je već objašnjeno, «bilo onih koji su tvrdili da Albanci s planina imaju repove».

Takođe, Đentilini sa poverenjem ponavlja priču o tome da su Albanci zapravo naseljavali Kosovo daleko pre Srba. Oni su tu živeli još od praistorije, pa sve do 7. veka. A onda su došli zli Srbi i «proterali ih» (88). Stoga je valjda sasvim razumljivo da se Albanci, od 16. veka pa do danas, «vraćaju» na svoju zemlju (88), uzimajući ono što je njihovo. Eto, baš nedavno, 2004. godine, komšije Albanci su pronašli zaturene tapije iz 7. veka. Iz njih su videli da je srpsko selo Belo polje zapravo njihovo. Zato su, 17. marta, u skladu sa vlasničkim listom, lepo spalili sve srpske kuće i tako ispravili vekovnu istorijsku nepravdu.

Đentilini nam, takođe, pripoveda još jednu neverovatnu priču. Navodno je neki Srbin (čije se ime ne zna), iz nekog sela iz okoline Sarajeva (čije se takođe ime ne zna) godinama u invalidskim kolicima šetao svog najboljeg prijatelja, muslimana (čije ime se, isto tako, ne zna). A onda ga je, 1993, tokom šetnje, bez ikakvog razloga, gurnuo u izlog neke radnje i tako ubio (193). Đentilini ovo pripoveda nemajući nikakve sumnje u priču koju je čuo od nekog italijanskog «mirotvorca». A što bi je i imao? Ako su Srbi zaroljenim muslimakama usađivali embrione pasa, što ne bi ubijali i svoje prijatelje invalide čim otkriju da su druge vere?

I dok u ovu priču Đentilini uopšte ne sumnja, dotle je, za njega, ponašanje srpskih «pravoslavnih monaha» tokom ratnih sukoba u BiH i na Kosovu «obavijeno velom sumnji» (100-101). Kakvih sumnji? To nam Đentilini ne kaže. Ali, njemu je za te sumnje dovoljna usputna opaska jednog «američkog profesora istorije koji je bio u potrazi za svedočenjima o sukobima u Bosni» (101). Taj profesor je, naime, jednom rekao da srpski monasi nisu «uvek» vodili brigu samo o «carstvu nebeskom» (101). Ma sigurno je onaj Srbin koji je zakucao invalidnog muslimana u izlog takođe bio kaluđer!

Đentilini nas, uopšte, upoznaje sa nekim sasvim novim negativnim stereotipima o nama, za koje nismo dosada znali. «Albanci sa Kosova», piše on, «za razliku od Srba, odaju utisak da nisu toliko žestoko privrženi svojoj istoriji i mitovima» (112). Stvarno? «Kod Srba se sadašnjost meša sa prošlošću. (...)Budućnost nije toliko bitna, nema potrebe da se o njoj razmišlja» (142). Zaista? «`Sve postaje jasno ako se čita unatrag, slog po slog` - piše savremeni pesnik, Miodrag Pavlović, o srednjovekovnoj Srbiji. A srpski narod to shvata doslovno» (142-3). Srbi žive unazad i broje časove natraške? Vau!

I srpske i albanske vođe su takođe različite. Adem Jašari i Hašim Tači su, za Đentilinija, pravi heroji oslobodilačkog rata. «U vreme rata», propoveda on impresionirano, «Tačijev nadimak je bio `zmija`, koja je u ilirskoj mitologiji simbol vojskovođe i plodnosti» (114-5). A da nije slučajno Tači taj nadimak dobio zbog svoje pritvornosti i smrti koju je na svakom koraku donosio? Ne, taman posla, Zmija je samo «simbol vojskovođe i plodnosti u ilirskoj mitologiji». Istina, Albanci «nisu toliko žestoko privrženi svojoj istoriji i mitovima» kao Srbi. Ali, drenički seljaci nekako u prste znaju ilirsku mitologiju (a naročito onu između 3. i 7. veka). Zato se kod njih sponatno i rodila ova divna, pesnička asocijacija.

Nasuprot ilirskim herojima, Karadžić i Mladić za Đentilinija su jednostavno «kriminalci iz rata u Bosni» (150). Tu nikakve mitologije nema, ni ilirske, ni tračanske, ni keltske... A i Milošević nije ništa bolji. On je, na kraju, piše Đentilini, dospeo u Hag gde je «umro jer se igrao sa sopstvenim zdravljem» (147). «Igrao sa sopstvenim zdravljem» - pazite samo tu diplomatsku formulaciju! «Ako pitaš obične ljude (u Srbiji – A. S) šta misle o svom bivšem predsedniku – odgovaraju ti `bandit, bandit`, a onda spuštaju pogled kad ih na uljudan način podsetiš da su godinama glasali za njega» (147-8). Da, dok je na Kosovu ilirski junak Zmija pružao otpor «rasnoj diskriminaciji», dotle su Srbi glasali za bandita. Zato im se danas i dešava ono što i zaslužuju.

Đentilini daje i jedno zanimljivo medicinsko objašnjenje za ponašanje Balkanaca. «Na Balkanu se kaže da što su države manje to u njima vlada veća megalomanija(...). Izgleda da je to posledica sunca, koje leti ume tako da upeče da čoveku rastopi mozak» (167). Ovo je verovatno trebalo da bude šala. Sigurno i u Italiji vole da slušaju takva šaljiva objašnjenja? Posebno ako ih za ponašanje Italijana daju Nemci ili Englezi. Tada se Italijani posebno vesele, sve crkoše od smeha na takve šale.

Ipak, uz sve stereotipe o nama koje ne volimo, Đentilini ponavlja i jedan koji nam je drag. To je onaj o Srpkinjama kao «najlepšim devojkama na svetu». Đentilini je impresioniran lepotom naših devojaka. On piše o «zgodnoj recepcionerki» (154), «prelepim srpskim tinejdžerkama» (152), «zgodnim prostitutkama koje skaču na svaki mig bosova u crnim odelima» (154)... Ipak, na njega je najveći utisak ostavila izvesna Jelena. Ona je za Đentilinija simbol vatrenog načina zabavljanja srpskih devojaka. Jelena, opisuje je on, «samo što je napunila dvadeset sedam godina, ali izgleda starije, kao i mnoge srpske devojke. Zrela je, poklanja pažnju svakom delu svoga tela, ima agresivan pogled i nema razloga zbog kojeg bi ga spustila» (152). Ona je po zanimanju «barmen akrobata»(!). Jelena «najviše voli Ferarijeve automobile», «odlično poznaje noćni život Beograda» i, kako piše Đentilini, «ponudila se da mi bude vodič» (152).

Sa Jelenom je Fernando posećivao beogradske splavove, gde je ostajao do zore. Na splavu Akapulko, recimo, zabava teče tako što «Jelena peva u glas sa svojim prijateljicama, pije `rakiju` i provodi se. Zatim me odvodi u stranu i kaže mi da ovo što se sad vidi nije ništa u poređenju s onim što se moglo videti na proleće 1999» (153). Tada su se, naime, piše Đentilini, «u atomskim skloništima, pretvorenim u diskoteke, odvijale najluđe zabave» (153). «Uh, dragi Fernando», rekao bi neko zlobniji od mene, «dabogda se i ti tako zabavljao kao mi 1999!»

No i pored toga što su Srbi uskraćeni za taj užitak da i dalje budu bombardovani, oni se i danas ludo provode. Đentilini se rado seća «osmeha ljudi, radosti življenja, ludila i neiscrpne energije koja izbija na svakom uglu ovog grada (Beograda – A. S): na stotine mladih ljudi koji se ljuljaju na splavovima preko puta hotela Jugoslavija u nedelju ujutru, iscrpljeni od noćnog provoda. Na brodovima restoranima usidrenim u vonjavoj vodi Save, naročito posle večere za kojom se jela pržena riba i `ljute papričice`, čovek može da posumnja da je Emir Kusturica samo vešt autor dokumentarnih filmova» (155).

Uopšte ne sumnjam da se Đentilini sjajno zabavljao u Beogradu. Kao i ostale mlađane diplomate iz EU i SAD. Svi oni odreda napuštaju Beograd sa divnim uspomenama na vatrene 27-godišnje devojke i bančenje po splavovima do zore. Odlaze misleći da su ovde obavili sjajan posao. Srbi se ionako samo zabavljaju. Svejedno im je šta ih snalazi. Malo smo ih bombardovali. Malo smo im uzeli Kosovo. Malo ćemo im i Vojvodinu «evropeizovati». Ništa za to. Srbi se i dalje «ljuljaju na splavovima preko puta hotela Jugoslavija u nedelju ujutru, iscrpljeni od noćnog provoda».

I kad čovek pročita ovu knjigu, koju je pisao jedan zbilja prosvećeni i blagonakloni evropski diplomata, ne može a da se ne zapita – pa, možda je čovek u pravu? Možda mi zaista i jesmo takvi? Možda mi i jesmo narod veselih gubitnika? Možda mi i jesmo lakomisleni imbecili, ljudi koji ništa ne pamte, ni za šta nemaju upornosti i ni za šta nemaju volje... Narod koji se, šta god da mu njegovi prijatelji iz EU i SAD urade, i dalje sa njima «veseli», «prepušta zabavi», «peva po splavovima» i «ljulja», «ljulja», «ljulja»...