O laži „građanizma“

Prikaz knjige Slobodana Antonića Kulturni rat u Srbiji, Zavod za udžbenike, Beograd 2008, str. 266.

Kada je, u časopisu „Pečat“, Slobodan Antonić počeo da objavljuje oglede o "drugosrbijanskoj" kulturi (od Marka Vidojkovića do Radomira Konstantinovića), znao sam: zbiva se nešto važno. Najzad je neko shvatio da je kultura u Srbiji važnija od sastavljanja vlade Cvetković-Dačić, najzad je neko pojmio da su bitnije izdavaštvo i pozorište od hamletovskih dilema Palme i Krkobabića. Taj koji se (najzad!) pojavio, a potiče iz intelektualnog „mainstream“-a, iz srpske univerzitetske sredine, spreman da ponese sve posledice svog plivanja uz struju - to je Slobodan Antonić.

Čitao sam, sa pažnjom i „zadovoljstvom u tekstu“ (Rolan Bart) njegove mudre, odmerene, kristalno čiste rečenice, i nadao se - članci će postati knjiga. I zaista: evo knjige! Zove se „Kulturni rat u Srbiji“, i štampao ju je, koncem 2008. godine, u ediciji "Kulturni obrazac", Zavod za udžbenike iz Beograda.

Biti Slobodan Antonić

Nekada, u doba dok nauka još nije postala prirepak tehnologije, bilo je onih koji su za nju bili spremni da se žrtvuju, smatrajući da tako služe dobru svog naroda i čovečanstva. Marija Kiri je znala da se izlaže smrtnoj opasnosti izvodeći oglede sa radioaktivnim supstancama. Jedan od retkih naših savremenika spremnih da se žrtvuju za nauku je i Slobodan Antonić. On, naime, čita ono što pišu Biljana Srbljanović, Teofil Pančić, Marko Vidojkovića, Sonja Biserko... Ono što Antonić radi je zaista veoma samopožrtvavano. To stvarno nije lako čitati. Ali, Antonić je opremljen ABH opremom: svojom trezvenošću i hladnokrvnošću. Većina čitalaca će zbog ovakvih "štiva" planuti. Nije lako mirno i sistematski pokazati šta je sve u njima činjenično netačno i moralno pogrešno. Antonić, međutim, ovo otrovno štivo naučnički mirno secira, sve dok iz same njegove utrobe ne pokulja svo neznanje i sva moralna beda, sada potpuno očigledni i potpuno jasni svakom razumnom biću.

Biti Slobodan Antonić, zato, znači biti omrznut među "drugosrbijancima". Jer, "drugosrbijanstvo" je ormar pun kostura, a ko god ga otvara da bi ga osvetlio i počeo sa rastajnivanjem građanstičkih tajni - mora naići na mržnju onih koji tajne kriju. Srećom, ima još onih koji njihove tekstove čitaju, i o njima pišu, razobličavajući ove Čičikove kao trgovce mrtvim idejama i sopstvenim mrtvim dušama. I zaista: Antonić ne mrzi, nego razume. Zato je Antonićevo delo potvrdno, a ne odrečno, gradilačko, a ne rušilačko.

Antonićeva knjiga je uokvirena prvim i poslednjim ogledom. Prvi, „Kulturni rat u Srbiji“, daje određenje onoga što američki naučnici zovu „culture wars“ (“ratovi u kulturi“). Poslednji, „Kriza demokratije i transnacionalne elite“, bavi se ulogom transnacionalnih (nacionalno neodgovornih) elita u potkopavanju nacionalne države i demokratije. Kulturni rat je, po Slobodanu Antoniću, „rat koji jedna frakcija kulturne elite vodi protiv određenih vrednosti“ (str. 9). Termin je nastao u SAD, gde su „ratovi u kulturi“, u drugoj polovini XX veka, bili naročito snažni. Antonić to isto vidi u današnjoj srpskoj kulturi, a za primer uzima dramu „Pad“ Biljane Srbljanović. Iz njegove analize vidi se mehanizam koji skromno agitpropovsko delce uzdiže do šekspirovskih visina. Taj mehanizam počiva na sprezi nekolicine "umreženih" kritičara i stotinak "elitnih", snobovskih gledaoca, koji mantrično ponavljaju sebi i drugima: „Ne, ja nisam Srbin, nikako. Ja sam elita, jer meni se OVO dopada. Meni ovo MORA da se dopada. Ma, baš je lepo, baš je pametno. Kako je divno biti elita!“ (str. 32)

Naravno, Antonić zna da su „drugosrbijanci“ samo lokalna kopija svojih američkih i evropskih uzora, koje elite globalnog kapitalizma huškaju da bi ratuju protiv svega što ograničava njihovog boga Mamona – od hrišćanske vere do nacionalne države. Biljana Srbljanović, rugajući se, u drami „Pad“, vladici Nikolaju Velimiroviću, našem Sv. Nikolaju Žičkom, samo ponavlja (amaterski zaneseno i nesvesno) zapadne obrasce. Ali, ona i njoj slični nisu nikakvi heroji borbe protiv „nacionalističkog etatizma“. Oni primaju bakšiš za bijenje vezanog čoveka, nemoćnog da se ozbiljnije brani. Antonić to objašnjava jednostavno (str. 18): "Tako se pokazuje paradoks moderne umetničke elite. Ona živi i stvara u uverenju da je pobunjenik protiv oveštalih struktura, da razvaljuje stege, da izaziva moćne i da juriša na nebo. Ali, ta pobuna je samo lupanje na otvorena vrata. To je potplitanje i ismevanje starca (nacionalnih struktura) koji nekada jeste bio jak, ali koji je danas i sam žrtva novog siledžije u kraju (globalističkih struktura). Umetnička elita `hrabro` kinji tog starkelju, da bi zatim u džep stavila novac koji joj je, zadovoljan i razveseljen, dobacio mladi siledžija. Svi ti `alternativci`, svi ti `heroji otpora`, svi ti `pobunjenici protiv sistema`, zapravo su samo njegove sluge. Oni nisu dovoljno inteligentni čak ni da shvate svoj lakejski položaj. Ili nisu dovoljno pošteni da ono što i sami naslućuju priznaju - makar samima sebi".

Tragovi "druge Srbije"

Autor „Kulturnog rata u Srbiji“ prati tragove "druge Srbije" u izdavaštvu i medijskom prostoru, kao i "drugosrbijanske" ekonomske stručnjake, fanatike „liberalno-tržišne ekonomije“ ("Četiri srpska evroreformska stereotipa"). Zapaža Antonić i nastojanja "drugosrbijanaca" da izmene kulturni i politički identitet Srba, odvajajući ih od matičnog pisma i svesti o osnovnom nacionalnom interesu („Venecijanska komisija i ćirilica“, „Menjanje identiteta Srbije“). Analizira i selektivni pristup pravdi dvojca Biserko-Kandić, koji dokazuje da su Srbi krivi za sve što se na prostoru bivše SFRJ desilo od praistorije do danas („Helsinški proces“, „Srbija i Škorpioni“). Antonić prati i radikalni feminizam „Žena u crnom“, koji ima sličnosti sa nacističkom ideologijom "glajhšaltovanja" (uterivanja u jedan korak) kulture, jezika i društvenosti („Feminizam u crnom“). On analizira nametanje „političke korektnosti“ („Srbija u NVO utopiji“), koja ne samo da hoće proširenje definicije braka na homoseksualce, već u pravni sistem hoće da ubaci prave NVO špijune (tzv. dobrovoljne ispitivače diskriminacije) koji treba da provociraju građane Srbije, kako bi ocenili koliko se „politički korektno“ ponašaju. Analizira Antonić „Peščanik“, kao giljotinu građanističkog medijskog "Krvavog termidora", kao i B92, kao savršenu inkarnaciju postavke o sto puta ponovljenoj laži kao najboljem putu nametanja "politički korektne" istine („Pod zidom Internet Bastilje“, "B92 i `vaspitavanje` srpske elite“). Tu je i njegovo zanimanje za tipične građanističke kultur-tregere Teofila Pančića i Marka Vidojkovića („Legenda o Velikom Higijeničaru“, „Poetika poljskog WC-a“). Prati Antonić i udžbenike građanskog vaspitanja, čiji je cilj da od naše dece napravi cinkaroše roditelja koji krše „dečja prava“, nove Pavlike Morozove („Građansko vaspitanje i deca špijuni“).

„Drugosrbijanski“ govor mržnje

Čitajući Antonića ponovo vidimo da oni koji se navodno bore protiv „govora mržnje“ u stvari predstavljaju najveće mrzitelje na našem prostoru. Njihova mržnja je prostačka, kafanski zakrvavljenih očiju preko kojih su samo, radi "evroatlantskog imidža", navučene tamne „rejban“ naočare. Tako od Teofila Pančića možemo čuti da patriote nisu ništa drugo do „razlarmana kasta potkontinentalnih Dvopapkara, radosnih da smrde“, oni su „fekalne Patriote“, „zadrigli fašistoidni polusvet“; imaju „gadna usta“ i štošta „umeju da izarlauču“. Biljana Srbljanović se ruga povređenom penzionisanom episkopu zahumsko-hercegovačkom Atanasiju, nazivajući ga „Atanasije Gipsana Kragna Jeftić“, kao i kratkovidom episkopu bačkom Irineju Buloviću nazivajući ga „Irinej Piksla Bulović“. Petar Luković kaže da je narod kome pripada „retko glup“ („odvratno mi je, odvratno, kad vidim ovaj narod“, veli još Petar Luković), Sreten Ugričić veli da je „prezrenje naroda najviša forma rodoljublja“, Dubravka Stojanović traži „vaspitavanje dosta razularenog naroda“, Nikola Samardžić nas uverava da, ako ne dozvolimo "drugoj Srbiji" da nas denacifikuje, možemo da „kao neki biološki otpad zagadimo Evropsku Uniju“, Nenad Prokić usklikuje da u Srbiji „neće biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije“... Sve ovo podvlači jasan poziv koji upućuje Biljana Srbljanović: „Ili će oni na nas ili ćemo mi na njih!“.

Iza nasilnih reči najčešće dolazi nasilje. Iza govora mržnje najčešće dolazi zločin. Jovan Skerlić je retoriku Ante Starčevića, koji je Srbe zvao „nakotom za sjekiru“, smatrao samo "histerijom na papiru". Ali, onda je došao Ante Pavelić. I "retorika" je postala stvarnost. Ko to treba da dođe iza Teofila Pančića, Biljane Srbljanović, Petra Lukovića, Nikole Samardžića...? I ko to treba da ostvari čuvene reči Nenada Prokića: „Srbija mora biti moderna, sa Srbima ili bez njih“?

Zatočnik „Ježeve kućice“

Dok sam čitao ovu knjigu Slobodana Antonića, sve vreme mi je bila na umu „Ježeva kućica“ Branka Ćopića. Ko ne zna za Ježurku Ježića koji „lovom se bavi, često ga vide, / s trista kopalja na juriš ide“? Pošto je ručao u Lijinom domu, Ježurko žuri do svoje kućice, odbijajući dalje Lijino gostoprimstvo. Radoznala Lija misli da Ježurko poseduje raskošni dvor, pa hita da vidi šta tamo ima. Usput joj se pridruže Vuk, Medved i Divlja Svinja. Svi oni su spremni da se odreknu svojih brloga "za dobar ručak". Stigav do Ježeve kućice, oni shvataju da je reč o ubogom staništu i rugaju se Ježu. Na to im Jež mirno odgovara: „Taj dom je skroman, ali je moj: / tu sam slobodan i gazda svoj“, dodavši: „To samo hulje, nosi ih vrag, / za ručak daju rođeni prag“.

Učinilo mi se da je Slobodan Antonić taj Ježurka Ježić naše intelektualne scene. Spokojan i miran u svesti o svom kulturnom identitetu, s „trista kopalja“ erudicije i spisateljske veštine, spreman da se odazove pozivu svake „lije“ našeg kvazipluralističkog medijskog prostora i da učestvuje u polemičkoj trpezi za koju je pozvan, on se ne plaši nikakvih vukova, medveda i divljih svinja „drugosrbijanstva“, pa im, sasvim u skladu s Ćopićevom poukom „Taj dom je skroman, ali je moj“, poručuje:

"Teško da ćete moći tako da nastavite. Još je u ovoj zemlji ljudi koji veruju da čovek ima i nešto drugo osim stomaka i genitalija; koji veruju da pamet nije odlika samo sadašnje generacije, već da su i prethodni naraštaji ponešto znali i ostavili nam u nasleđe; koji se ne stide što su deo ovog naroda i koji su spremni da ponesu njegovo ime; koji veruju da se golgota i raspeće ne leče beskrajnim konformizmom sa moćnikom, već strpljenjem, borbom i vaskresenjem (...) Borićemo se! Više nećemo mirno posmatrati kako preuzimate instituciju po instituciju, stopu po stopu, sve dok ne okupirate celokupno društvo. (...) Borićemo se po novinama, borićemo se po sajtovima, borićemo se po tribinama; borićemo se po knjigama, borićemo se po pozorištima, borićemo se po galerijama... Nikada se nećemo predati! Pokazaćemo da su naše vrednosti bolje od vaših! I sigurni smo da će, na kraju, i ova zemlja i ova kultura - pobediti!" (str. 37-38).

Čitajte knjigu „Kulturni rat u Srbiji“. Ona će vas ohrabriti i vratiti vam veru u snagu razuma, obasjanog ljubavlju prema Istini i voljom da joj se služi i za nju bori.