O dosadi i otupelosti

Prikaz knjige Radovana Belog Markovića Gospođa Olga (Evrođunti, Beograd, 2010)

Čini se da bi za optimalno estetsko uživanje u književnom tekstu bila potrebna, čak neophodna, uravnoteženost prisustva novine u pisanju i lakoće u čitanju – ona uravnoteženost koja mu ne oduzima informativnu neočekivanost ali u njoj i ne preteruje, koja čini da tekst ne bude dosadan, ali ni nerazumljiv. Takve vrste uravnoteženosti u Gospođi Olgi – nema.

Markovićev roman, u čijem podnaslovu stoji duše i priključenija (jasna aluzija na Gogolja i Dositeja, ali višesmislena i teško svodljiva u svom ironijskom potencijalu), pisan je, kao i raniji romani ovog autora, jezikom koji se ne raskriva lako, stoga što na svim svojim nivoima sažima njegovu vremensku i prostornu osu (najočevidnije na leksičkom nivou: arhaizmi–neologizmi; dijalektizmi i pozajmljenice), a koji povrh toga poseduje i vanrednu stilsku složenost. S druge strane, Markovićevo delo je osobeno po tome što u centar postavlja provincijsko Belo Valjevo, a utisak da je njegov roman periferna pojava u savremenoj književnosti pojačava činjenica da to nije ni provincija danas već pre bezmalo sedamdeset godina. Konačno, priča o supruzi, a potom udovi trgovca Aniba Aronijana gospođi Olgi, čije telo „mimo uma njena, samo u sebi traga za smislom života, što se po smrti njenog muža i laičkim okom mogaše opaziti“, priča je bez svoga središta, tj. njeno središte je u nemanju glavne junakinje, koja umire pre no što roman dođe do svoje trećine – u tom smislu on nije blizak klasičnom romanu, ali se, dakako, jasno da uklapa u postmodernistički modus pisanja „ni oko čega“.

Upotreba osobene leksike, koja može podsetiti na Steriju i u pozadini oživeti atmosferu njegovih komedija, zajedno sa namernom arhaizacijom rečenične strukture donosi tekst visoko i gotovo virtuozno stilizovan u njegovim mikrosegmentima.

Pa ipak, i pored sve neobičnosti i suprostavljenosti očekivanom, Gospođa Olga je razumljiva zanimljiva knjiga. Pomenuta jezička disperzivnost manje odbija a više fascinira svojim bogatstvom, kao i sugestivnošću u onim slučajevima kad je tačno značenje rečenog čitaocu nepoznato. Upotreba osobene leksike, koja može podsetiti na Steriju i u pozadini oživeti atmosferu njegovih komedija, zajedno sa namernom arhaizacijom rečenične strukture donosi tekst visoko i gotovo virtuozno stilizovan u njegovim mikrosegmentima. Pri tom u rasplinutoj (možda oslobođenoj?) rečenici, koja ume da zauzme i celu stranicu, autor izuzetno slikovito opričava malograđanski svet, gde svaka pod lupu stavlja jedan njegov deo. Markovićevo pripovedanje je još zanimljivije zbog svoje duhovitosti, kojoj doprinose dinamični opisi i neobična poređenja, uz nešto ironije, koja donosi osvežavajući višak smisla, ali na prvom mestu ukazuje na distanciranost autora od njegovih junaka. Duhovitost dolazi i od maštovitosti u stvaranju situacije i načinima njenog produbljivanja do apsurda – tako, na primer, susret palanačke logike sa tajinstvenim svetom okultizma doneće „visoka“ promišljanja varošana je li mogućno dušu uhvatiti mrežom za leptirove ili pak zarobiti u teglu, što rađa žestoku zabrinutost jerbo se prilikom spremanja zimnice s „dunstom od kupina“ tegla može pomešati.

Markovićevo pripovedanje je još zanimljivije zbog svoje duhovitosti, kojoj doprinose dinamični opisi i neobična poređenja, uz nešto ironije, koja donosi osvežavajući višak smisla, ali na prvom mestu ukazuje na distanciranost autora od njegovih junaka.

Upravo opričci o pomenutom varoškom svetu preklapaju priču o Olgi, i prâvi junak je provincijski/palanački duh koji živi „tiho i setno kakvi su i inače ponad Kolubare i Belog Valjeva miholjski sutoni“. Pažnju „vrveži valjevskih glagolja“, koja najviše progovara o sopstvenim govornicima, ovoga puta privlače „izuzetnost“ Olge Aronijan, koja po smrti muža otvara žutu kuću, i njena neprikrivena nemoralnost, koja sablažnjava (ili izaziva zavist) više svojom neprikrivenošću no nemoralnošću, budući da nisu naročito moralni ni oni tobož-sablažnjeni. Da palanci za skandal nije potrebno ni da glavni akter skandala bude živ, govori to što priča o Olgi postaje glasnija kad „promene svetom“ – šta je s njenom dušom, šta s dotičnim kondirkom u koji je dušu ispustila, šta sa sećanjima (da li su ona sadržaj duše, da li je taj sadržaj u kondirku, da li...), šta je s njenim rukavicama, makazama... I uvek se iznova u ustajalosti palanačkog življenja, o kome tako plastično svedoči (gogoljevsko) prisustvo muva (već osluškujemo glasove: „odakle te muve dolaze? jesu li tuđe duše u njima zarobljene? koga opominje njihovo prisustvo?“), otvaraju nova pitanja, da tako svaka mogućnost prećutanog bude pretresena eda bi i u njoj oživljavale zalihe pričanja – do u beskraj.

Od svakog pasus-oprička ostaje tek refren, koji sažima ono najskandaloznije što se desilo, a budući da se desilo jedino ništa i od opričavanja ničega ostaće apsurdni (ne uvek i besmisleni) šapat njegove besržne srži.

Od svakog pasus-oprička ostaje tek refren, koji sažima ono najskandaloznije što se desilo, a budući da se desilo jedino ništa i od opričavanja ničega ostaće apsurdni (ne uvek i besmisleni) šapat njegove besržne srži. U karakter Markovićevih Belovaljevčana ovakvo opričavanje je upisano i ono je njihov nevidljivi usud. Jer, svet ne propada od ratova i požara, nego od dosade i otupelosti, piše sudija Mišić, a reklo bi se da nema vremena kad bi ove reči bile aktuelnije stoga što nema ničeg tako današnjeg od opričavanja i sablažnjavanja nad tuđim životima i ničeg problematičnijeg od palanačkog duha koji u nama živi u nedokučimoj punoti, pretvarajući u palanku i ono što spolja može da izgleda kao (metro)polis.

Zatvarajući krug, recimo da ekstremnost u pogledu autentičnog stila za nas ne predstavlja jedini razlog već samo razlog više da čitalac nad Olgom ne ostane ravnodušan, kako mirne duše može nad mnogim danas ispripovedanim priključenijima.