Nova knjiga „Moć i poslušnost“ Slobodana Antonića

Slobodan Antonić, redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na odeljenju za Sociologiju, jedan od osnivača Nove srpske političke misli, višedecenijski komentator i politički analitičar u brojnim štampanim i elektronskim medijima, do sada je, osim brojnih analiza i kolumni u kojima se bavio svim društvenim fenomenima, napisao mnoštvo značajnih knjiga. To su: Izazovi istorijske sociologije (1995), Zarobljena zemlja (2002), Nacija u strujama prošlosti (2003), Gutanje žaba (2005), Elita, građanstvo i slaba država (2006), Srbi i Evro-Srbi (2007), Konsolidacija demokratksih ustanova u Srbiji posle 2000. godine (2007), Istraživanja radikalnog feminizma (2011), Tranzicioni skakavci (2011), Loša beskonačnost (2012), Na briselskim šinama (2013), Moć i seksualnost (2014), Slobodan Milošević-još nije gotovo (2015), Demontaža kulture (2016) itd.

Autorova nova knjiga: Moć i poslušnost, objavljena 2021. godine u izdanju Srpske književne zadruge (Beograd) nastala je kao rezultat višedecenijskog istraživanja fenomena moći, predstavlja sintezu predavanja (2001-2020) iz Opšte sociologije i Teorije moći, i rezultat je rada na projektu br. 179035 koji se izvodio (2010-2020) na Institutu za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu. 

Slobodan Antonić: Moć i poslušnost (Srpska književna zadruga, Beograd, 2021, str. 265.)

Knjiga Moć i poslušnost se sastoji od Uvoda i osam poglavlja. U istraživanju sociološki značajnih pitanja u vezi fenomena moći, autor prolazi kroz istoriju teorijskih pristupa moći koji se nalaze u filozofiji i sociologiji, od sofista pa sve do Mišela Fukoa. On nas upoznaje sa različitim shvatanjima moći Platona, Aristotela, Tome Akvinskog, Tomasa Hobsa, Nikolo Makijavelia, DŽona Loka, Fridriha Lajbnika, Dejvida Hjuma, Fridriha Hegela, Imanuela Kanta, J. G. Fihtea, F. B. J. Šelinga, Artura Šopenhauera, Fridriha Ničea, Karla Marksa, Maksa Vebera, G. Zimela, Talkota Parsonsa, Hane Arent, Denisa Vronga, Nikole Rota, Stivena Ljuksa, Vojina Milića, Ljubomira Tadića. Mihajla Popovića, Zorana Vidakovića, Miroslava Pečujlića, Ljubiše Mitrovića, Mišela Fukoa i Majkla Mana.

Kombinacijom istorijskog i hermeneutičkog pristupa, autor odgovara na pitanja kao što su: Šta je moć?; Ko su moćni ljudi?; Koji su koreni moći?; Kako se moć manifestuje?; Da li je moć uvek rđava ili postoji i dobra moć?; Koja je razlika moći i nasilja?; Koja je razlika moći i vlasti?

Na samom početku knjige, odnosno, u njenom Uvodu, autor definiše moć na sledeći način: „Moć je sposobnost postizanja poslušnosti. Kada se pitamo zašto neki čovek ima moć, mi se pitamo zašto ga ljudi slušaju. Moć i poslušnost su dve strane jedne iste pojave“ (str. 7). Po mišljenju autora knjige, ključna pitanja u vezi fenomena moći su: Šta je to moć? Da li je ona zasnovana na nasilju i pretnji? Da li je moć igra nultog zbira? Da li moć dolazi iz socijalne strukture ili individualne psihologije? I na kraju, pošto je nevidljiva, kako je uopšte istraživati?

U prvom poglavlju knjige Kenetijeva propedevtika moći, Slobodan Antonić navodi jednu, kako je on opisuje, posebnu knjigu koju odlikuje genijalnost, saznajna dubina, lepota. To je knjiga Masa i moć koju je napisao dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1981) – Elijas Keneti. Kenetijev pristup moći nije ni filozofski ni sociološki, a knjiga po sadržaju nije ni književno delo. On o moći slikovito govori kroz priču o vrebanju, drobljenju, raskrinkavanju, brzini, varenju, jedenju, strahu, ćutanju, redu, zapovesti, čuvanju tajne, odnosu mladih i starih, očeva i sinova itd. Ovde možemo navesti nekoliko primera u kojima se po Kenetiju manifestuje moć. Prva reč koja je ovde upotrebljena, a dovodi se u vezu s moći je reč „vrebanje“. Moć i nosioce moći Keneti dovodi u vezu s vrebanjem. Vrebanje je samo po sebi tajna, to je stapanje s okolinom, neodovanje sebe nijednim pokretom (str. 22). Keneti objašnjava kakav je odnos u nekim društvima između debljine i moći. Biti debeo, i još deblji znak je moći neke osobe. Ali, kako je moguće da debljina postane simbol i dokaz moći u nekom socijalno-kulturnom kontekstu. U antropološkim istraživanjima spominju se određena plemena u kojima su posebno cenjeni bili debeli muškarci i poštovane debele žene. Za poglavice se biraju oni koji mogu najviše da pojedu. Pošto svako teži da unutar plemena ima što više moći, prekomerno jedenje sredstvo je postizanja boljeg položaja i plemenskog statusa. Antropolozi su otkrili da se ovaj fenomen javlja u društvima koja su siromašna i oskudevaju u hrani, te je debljina znak nečije sposobnosti da dođe do hrane. Kao primer kojeg, takođe, navodi Keneti je odnos moći i ćutanja. Ćutanje je odsustvo iskaza o nečemu ili nekome. Izbegavanje izjašnjavanja. Ona je moć otpora imperativima koji zahtevaju govor, donosi superironost nad svima koji očekuju izjavu. „Strogo disciplinarno Keneti je važan po tome što je u teoriju moći uveo aspekt ljudske evolucije, geneze naše društvenosti. To je specifična evolutivna psihologija primenjena na teoriju moći Moći, uspeti, uraditi, -to znači da smo, ukoliko je evolutivno računanje vremena tačno, stotine hiljada godina zajeedno s drugim ljudima hvatali, jeli, vrebali, varili, ćutali, naš plen pritiskali, da smo uhvaćena bića gnječili, to znači da smo ubrane plodove drobili (otuda zarobiti nekoga znači imati potpunu nadmoć nad njim, potpuno dominirati)“ (str. 20).

U drugom poglavlju knjige Može li se rekonstrusati Platonova teorija moći? autor naglašava da je Platon u svojim delima Država i Zakoni, pokrenuo sva značajna pitanja u vezi moći: 1. Da li je u osnovi moći nasilje?, 2. Da li je osnovno regulativno načelo moći volja ili pravilo?, 3. Zašto ljudi prihvataju moć?.4. Da li je moć dobra ili rđava?, 5. Čime je ograničen nosilac moći? Za razliku od sofista,, kod kojih su zakoni refleksija interesa moćnih i sredstvo ostvarenja interesa moćnih na uštrb interesa nemoćnih, i kod kojih je moć nedovojiva od nasilja, Platon drugačije shvata i zakone i moć. Po njemu zakoni počivaju na dobrovoljnoj poslušnosti. Njih proizvode umni ljudi-filozofi ili mudri državnici. Zakoni su pravila koje um proizvodi i koja koriste svima, te ih ljudi dobrovoljno prihvataju i poštuju. Paton smatra da je funkcija države da ljudi budu srećni, a zakoni treba da omoguće ostvarnje tog cilja. Već kod njega nailazimo na shvatanje po kojem je moć dobrovoljna poslušnost. Dakle, u Platonovoj idealnoj državi zakone donose umni ljudi (te se i zakoni mogu smatrati umnim zakonima). Državnici, sposobnošću uveravanja, koju Platon određuje kao ključnu za svakog državnika, dobijaju pristanak građana (kod kojih je vaspitanjem i obrazovanjem stvorena sposobnost samokontrole- sposobnosti da bolja strana čoveka kontroliše onu lošiju stranu) da poštuju zakone pošto je njihova svrha opšte dobro za sve. Kod Platona moć je odnos obostrane koristi i moćnika i sledbenika, ona je nenasilna, meka i blaga, kao i sama državna uprava ukoliko teži da bude efikasna. Poredak je efikasniji ukoliko je u njemu manje nasilja i pretnji, a više dobrovoljne poslušnosti. Po Platonu „moć je odnos vredan za svaku zajednicu, jer on, u funkcionalnom smislu, stvara sinergiju i maksimalizuje delotvornost (efikansost) zajednice” (str. 42).

U trećem poglavlju knjige Ontološke i komunitarističke koncepcije moći , autor nas upoznaje sa distinkcijom izeđu ontološkog (Aristotel-Niče) i komunitarističkog pristupa moći (Platon-Hegel). Autor kaže: „Ovi pravci se ne podudaraju nužno s istorijskim linijama međusobnih teorijskih uticaja, niti s osnovnim teorijskim srodnostima velikih filozofa. Nastali su prvenstveno našom dosadašnjom rekonstrukcijom misaonog razvoja u filoofiji povodom potrage za odgovorom na dva pitanja-šta je moć (ontološko pitanje) i kakva je priroda društvenog odnosa moći (komunitarističko pitanje)” (str. 43). Šta je moć? Aristotel je smatrao da je ona mogućnost i stvarnost, Tomas Hobs da je ključna determinanta našeg ponašanja, težnja ka moći je inkorporirana u ljudskoj prirodi (svako teži moći i maskimalizaciji te moći), za njega ona je metavrednost. DŽon Lok je izjednačava sa slobodom, a nužnost s nemoći, slično Lajbniku koji moć delovanja onog što se želi smatra slobodom. Za Imanuela Kanta moć je sposobnost savladavanja otpora koji dolazi od drugih moći. Kant je u svojoj filozofiji naglasio važnost odnosa moći i slobode. Uočavajući dvostruku prirodu čoveka-njegovu samoživost i nedruštvenost, ali i društvenost i altruizam, smatra da upravo taj dualizam determiniše napredak čovečanstva. Zajednica može biti stvorena jedino ako se uzme u obzir dualnost ljudske prirode, da bi zajednica bila konstruisana, potrebna je moć, „gospodar”, to jest skup pravila koja će samoživosti ograničavati i uravnotežavati. Da bi poredak nastao, potrebna je sila kao početak pravnog stanja koja će voditi ka javnom pravu. Fihte, slobodu stavlja u centar svog transcedentalnog idealizma, ona je, po njegovom mišljenju, delovanje iz uma, čin, ili delotvorna radnja. Za Šelinga, sloboda je ključna kategorija, u osnovi je iskaza „ Ja jesam”, ili „Svet jeste”. Moć, država i sloboda su isprepleteni i kod Spinoze. Skriveni cilj države je sloboda, a najslobodnija je ona država čiji se zakoni zasnivaju na zdravom razumu. Za Fridriha Ničea moć je osnovna ontološka i aksiološka supstanca, to jest vrednost koja sadrži sve druge vrednosti u sebi. Suština bića je volja za moć, život je težnja za moći-za prisvajanjem, gospodaranjem, vladanjem, a volja za moć je istovremeno i volja za nasiljem i volja za odbranom od nasilja.

Za razliku od ontološkog pristupa moći koji odgovara na pitanje suštine moći, komunitaristički pristup moć analizira kroz analizu društvenog odnosa moći koji se uspostavlja između subjekta koji poseduje moć i subjekta kojeg odlikuje nemoć. „Komunitaristički pravac teorije moći naglasak stavlja na zajednicu kojase, u odnosu moći, uspostavlja između subjekta A i subjekta B (moćnika i sledbenika/podložnika). Za razliku od odnosa koji počiva na golom nasilju, a u kome A prvenstveno prinudom obezbeđuje poslušnost B, kod moći se može reći da preovladava dobrovoljna poslušnost.....Takođe, komunitaristički pravac u teoriji moći naglašava povezanost interesa subjekta A i subjekta B u zajednici moći i poslušnosti” (str. 64).Kod Platona, moć je neodvojiva od zajednice, države, i u toj zajednici ona je, kao što smo to već rekli, odnos obostrane koristi. On navodi postojanje sedam odnosa moći: roditelji-deca,plemeniti-neplemeniti,stariji-mlađi, gospodari-robovi, snažniji-slabašniji, znalac-neznalica i izabranici slučaja/bogova-ostali. Po mišljenju Makijavelia, slično sofistima, moć se koristi za dobro moćnika i nužno podrazumeva postojanje prinude u zajednici nad onima koji nemaju moć. Etjen de la Boesi smatra da nemoćni poddvrgavaju moćnima ne zbog straha za sopstveni život, nego zbog dobrovoljnog pristanka-volja za ropstvom. Po Tomasu Hobsu, ljudi teže moći ne zbog ostvarenja slobode posredstvom moći, nego iz samoodbrane, to vodi ka konstelaciji neprekidnih sukoba u kojima je svako protiv svakog. Moć, po njegovom mišljenju, postoji samo u zajednicama,a sama država je najviši vid moći. Kod Hegela, moć i sloboda su povezani međusobno. I na mikro i na makro nivou moć je katalizator nastanka slobode (gospodar-rob) i umnosti (svetska istorija). Kod Šelinga, slobodu postižemo kroz savladavanje nekog otpora. Ona se osvaja, i za nju se treba izboriti. Slično njemu, Hegel smatra da sloboda nastaje kroz otpor ili suprotstavljanjem neke druge inteligencije-moći. Dolazak do slobode je svrha istorijskog razvoja.

Kad rob slobodu postavi kao metavrednost, tada prestaje da bude rob i osvaja tu istu slobodu, to jest pravo i priznanje. Postepeno gospodar degradira, a rob napreduje radom koji ga vodi do moći stvaranja i samosvesti. Proces se završava pobunom kojom rob oslobađa i sebe i gospodara – obojica postaju ljudi jednaki pred zakonom

Na mikro nivou suprotnost moći je „prazno trebanje” (bez moći da se ostvari). Moć je uslov delovanja,a tek u delovanju koje se susreće s granicom i savladava je, čovek se potvrđuje. U borbi dve moći, rob postaje onaj koji se odriče slobode i želje za priznanjem. Time rob postaje saučesnik u stvaranju ne-prava. Kad rob slobodu postavi kao metavrednost, tada prestaje da bude rob i osvaja tu istu slobodu, to jest pravo i priznanje. Postepeno gospodar degradira, a rob napreduje radom koji ga vodi do moći stvaranja i samosvesti. Proces se završava pobunom kojom rob oslobađa i sebe i gospodara – obojica postaju ljudi jednaki pred zakonom. Na makro novu, suština procesa je pretvaranje prirodnog stanja u umni poredak. Svetska istorija je istorija slamanja prirodne volje, slamanje pojedinačnih egoizama, prvo posredstvom zle moći (ropstvo). Svetska istorija je, takođe, istorija socijalizovanja i kultivisanja građana, razvoja njihovog osećaja za opšte dobro. Istorijski napredak, konvertovanje zle moći u dobru moć, obezbeđuje mehanizam kojeg čini sprega uticaja ustanova, s jedne strane, i sistema vrednosti, s druge strane, kao i borba za opstanak različitih zajednica koje se nalaze u odnosu konkurencije. Po Hegelu, državne institucije i svest članova društva moraju biti u skladu, umnost ustanova mora da se razvija paralelno s razvojem svesti građana.

U četvrom poglavlju knjige Razlikovanje sile i moći u klasičnoj sociologiji, Slobodan Antonić se bavi analizom odnosa između moći i nasilja, kao i analizom odnosa moći i vlasti. U ovom poglavlju on spominje Maksa Vebera, Rasela i Galbrajta, Zimela i Denisa Vronga. Za Maksa Vebera „moć predstavlja izglede da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to na čemu se zasnivaju ti izgledi”[1]. Moć je šansa, izgledi ili mogućnost kojoj je svojstvena verovatnoća ostvarenja. Ostvaruje se samo u društvenom odnosu, koje je kod Maksa Vebera shvaćeno kao podešeno ponašanje, i podrazumeva postojanje prepreka ostvarenju tih šansi,odnosno, izgleda. Vlast on određuje u užem i širem smislu. U užem smislu ona je mogućnost da će se određene osobe pokoriti nekoj naredbi, dok u širem smislu proističe iz moći koja je stečena na nekom tržištu. Po mišljenju Slobodana Antonića, Zimelovom shvatanju moći svojstveno je to da se on može smatrati začetnikom jedne teorije moći u kojoj se posebno naglašava postojanje bezličnih i bezobličnih struktura moći kojima su ljudi podređeni. Bertrand Rasel razlikuje tradicionalnu i novostečenu moć, a sama novostečena moć se pojavljuje u dva oblika, to su: revolucionarna i gola moć. Zatim on pravi razliku između moći pojedinaca i moći organizacija. Po Galbrajtu, izvori moći su: ličnost, imovina i organizacija. Za Denisa Vronga moć je nečija sposobnost da proizvede određene učinke i posledice kod drugih. On razlikuje silu, manipulaciju, ubeđivanje i autoritet kao četiri oblika moći.

U petom poglavlju knjige „Dobra moć” Parsonsa i Hane Arent, autor knjige nastavlja sa određivanjem razlike moći i nasilja, kao i moći i vlasti navodeći dva teoretičara :večno osporavanog Talkota Paarsonsa i Hanu Arent, čijim određenjima fenomena moći je svojstveno strogo razlikovanje moći, s jedne strane, i nasilja ili sile, s druge strane. Za Talkota Parsonsa moć i nasilje su suprotne pojave. Moć podrazumeva pristanak i dobrovoljnu poslušnost koja tu moć legitimiše. Sam pristanak na moć dobija se simbolički, rezultat je demokratizacije društva, širenja uzajamnosti i konsenzusa, uobličavanjem normativnog poretka kojeg prihvataju svi društveni akteri. Tamo gde je moć tu nema nasilja, i obrnuto-tamo gde ima nasilja nema moći. U moći postoji podrazumevana pretnja, no, moć ostaje moć sve dok pretnja ne preraste u nasilje. Kada se pretnja transformiše u čin nasilja, moć je tada već nestala. Po mišljenju Hane Arent[2], moć isključuje nasilje. Moć je dobrovoljna poslušnost,ona nije svojstvo individue, nego grupe ili zajednice koja se okupila oko nekog cilja i uspostavila određena pravila kojima se svi povinuju. Poput volje za moći, ljudskoj prirodi je svojstvena i tendencija pokoravanja, podređivanja moćnijima od sebe. Kad je reč o odnosu moći i vlasti, po Arentovoj, vlast je institucionalno organizovana moć.

U šestom poglavlju knjige Tri lica moći autor piše o prvoj dimenziji moći koju u središte istraživanja moći stavlja Robert Dal- a to je uzročno delovanje subjekta A na subjekt B koje proizvodi određene posledice koje se ispoljavaju u promeni ponašanja osobe na koju se delovalo. To je takozvani bihevioralni pristup moći koji naglašava kauzalnost i dejstvenost kao i opažljive karakteristike ponašanja kod aktera u jednom društvenom odnosu koji se razlikuju po tome koliku količinu moći poseduju, i da li je uopšte poseduju. Ova prva dimenzija moći pretpostavlja da se interesi direktno ispoljavaju u postpucima, kao i da postoji jasna svest o interesima. Robert Dal je pravio razliku između nezavisnih i zavisnih varijabli moći. Nezavisne promenjive moći su: izvori (bogatstvo, društveni položaj) veština, porivi, troškovi. Zavisne promeljive moći su: snaga uticaja moćnika na druge, raspored moći i nemoći, vrsta moći (politička, ekonomska ili neka druga), i domašaj moći. Kod kritičara Roberta Dala Bakaraka i Baraca, nailazimo na drugu dimenziju moći koja govori o prikrivenim interesima. Po mišljenju Stivena Ljuksa, dvodimenzionalni pristup spada u bihevioristički pristup moći. On otkriva treću dimenziju moći – postojanje sistema koji deluje nasuprot nečijih interesa preko kontrole tih istih interesa. Odsustvo nezadovoljstva nije tu pokazatelj saglasnosti aktera A i aktera B, ili odsustva moći A nad B, jer saglasnost se može uspostaviti i lažju, manipulacijom i prevarom.

U sedmom poglavlju knjige Strukturalna shvatanja moći: (neo)marksistička paradigma (do 1989), autor analizira strukturalistički pristup moći koji akcenat stavlja na istraživanje socijalne strukture koja stvara moć, , njene karakteristike, načine na koje se ispoljava itd. Dok je kod pozitivističkog pravca akcenat na ispitivanju stvarnosno-opažljivog karaktera moći, „strukturalistički pak orijentisani istraživači naglasak su stavljali na otkrivanje konfiguracijskih linija uticaja, stvaranih oko kakvog mesta moći, a koje su vodile strukturalnom determinisanju mišljenja ili ponašanja aktera a da često nikakve akte mišljenja ili ponašanja moćnika koji su, uzročno-posledično, proizvodili iste takve akte podložnika nije bilo moguće detektovati” (str. 197). Strukturalisti društvo posmatraju kao zatvoreni sistem koji poseduje moć samoregulacije i određuje obrasce ponašanja, svetonazora i verovanja. Oni nastoje, kad je reč o fenomenu moći, da otkriju kako socijalne strukture proizvode dobrovoljnu poslušnost. Ovde je autor neizbežno morao da navede Karla Marksa. Karl Marks je svoja dela pisao u vreme najbrutalnijeg kapitalizma čije su ključne varijable i karakteristike onemogućavale pronalaženje mehanizama promena – rešavanja društvenih protivrečnosti – ekonomskih i političkih. Ta činjenica nemogućnosti promene putem reforme dovela ga je do teze da je jedino revolucijom moguće promeniti društvo.

Za Marksa, moć se nalazi u Kapitalu koji je upravljačka vlast nad radom i proizvodima rada. Moći kapitala se ništa i niko ne može suprotstaviti. Metavrednost je novac. Čovek je „imati novac”, „nemati novac” je čovek koji ne postoji. Nemati novac znači biti poziciji gubitnika, u kojoj ti je „kapitalistički sistem” dokazao,ono što je njegova kvintesencija, da je novac jedina i ključna vrednost. Prinudom dovesti jednu osobu, ili jednu klasu u tu poziciju primer je za ostale da se ne usude da razmišljaju o promenama društva, a novcu kao vrednosti ne suprotstave druge vrednosti. Kapitalistički sistem lomi svaku individualnost i svaku ličnost. On kontroliše i kapitaliste i potlačene. Ne postoje plemeniti kapitalisti. Ukoliko bi bili takvi, i obazirali se na siromaštvo i patnje potlačenih tako što bi ih finansijski jačali, ti kapitalisti bi ubrzo propali, dok bi ih sam kapitalistički sistem istovremeno prebacio u sferu potlačenih i eksploatisanih. Logika kapitalizma, onog koji je na strani slabijih (ekonomski), videći u njemu svog protivnika, mehanizmima autoregulacije, pretvara u ekonomski „slabog”. Kapitalizam lomi potlačene, a one na visokim položajima pretvara u surove mašine, okrutne i nemilosrdne ljude. Istinski kapitalista uvek eksploatiše druge. Svojstvena mu je volja za moć. Vrednosna orijentacija mu je isključivo materijalistička. Neizbežno je egoista. Ima tendenciju ka maksimalizaciji kontrole nad drugima, posebno nad tačkama otpora. Interes mu je zaglupljivanje drugih, sužavanje oblasti kulture ili kontrolisanje kulture. To je sistem eksploatacije, sistem kojem su neminovno inherentni sukobi dvaju strana/klasa, na lokalnom ili globanom nivou, sistem koji je antiteza humanosti i ljudskosti, sistem koji deformiše kreativnu i dobru stranu ljudske prirode i ukida je. Hegelovu umnu državu u kojoj preovladava „dobra moć”, Karl Marks smatra bajkom, jer se iza te umne države nalazi duboka nejednakost bogatih i siromašnih. U Marksovoj filozofiji istorije po kojoj je istorijski razvoj determinisan razvojem proizvodnih snaga, šansu za potlačene vidi u stvaranju njihove svesti o svom klasnom položaju, organizovanju internacionalnog pokreta proletera, u sprovođenju revolucije kojom se ostvaruje diktatura proleterijata. Na kraju, sam proleterijat biva ukinut kao klasa, kao što se i sama država ukida, a istorija se zatvara i završava ostvarenjem slobode.

U osmom i poslednjem poglavlju: Mišel Fuko i Majkl Man; Totalni mislioci moći autor se bavi analizom, po njegovom mišljenju, revolucionarnog shvatanja moći Mišela Fukoa. Za Mišela Fukoa, moć nije imenica, već glagol. Ona postoji samo u činu.[3] Ona nema specifičan izvor, decentralizovana je i višedimenzionalna, nalazi se svuda, u svakoj pori društva. Ona je naddeterminacija našeg ponašanja. Fuko, po mišljenju autora knjige, shvata moć kao osobenost mreže, čije se niti svuda prostiru.On moć vidi kao razgranato i pokretno polje snažnih veza u kojem se proizvode nikad potpuno postojani učinci dominacije. Mehanizmi moći funkcionišu nezavisno od ljudi. Ljudi (ili subjekti) jednostavno su releji kroz koje deluje moć, povratno stvarajući navike, disciplinu, rutinu. „Moć je svuda, ona cirkuliše kroz čitavo društveno telo, prodirući u najsitnije kapilare.Moć nema centar ili izvor i ne postoje subjekti koji je poseduju, na način na koji se ima novac ili vlast. Zato i nema potrebe da tragamo za njenim vrhovnim štabom” (str. 85). U toj složenoj mreži moći koja je svuda prisutna, prisutni su i otpori. No, otpori samo povećavaju moć, odnosno pritisak sistema ili mehanizam discipline. Fuko smatra da moć treba analizirati u njenim najlokalnijim oblicima, na njenim krajevima, tamo gde je ona postala kapilarna, gde ulazi u institucije, pojavljuje se u tehnikama i sebi obezbeđuje oruđa za intervenciju, čak i nasilnu intervenciju. U predmodernim društvima moć je bila nasilna, vidljiva i koncentrisana. Predmoderni suveren svoju moć nad protivnicima manifestovao je kažnjavanjem, izrugivanjem, žigosanjem, stavljanjem na stub srama. Protivnik suverena ili prestupnik je svojim delom javno uvredio suverena. Da bi predmoderni suveren održao svoju moć, da ta moć ne bi bila dovedena u pitanje, on je uništavao protivnika. No, specifičnost tog uništavanja sastojala se u tome da je ona bila totalna. Svrha kažnjavanja nije bila resocijalizacija prestupnika ili stvaranje pokornosti protivnika moći suverena. Svrha je bila potpuno uništenje, pogubljenje, čak se nakon pogubljenja protivnik suverena ponovo izlagao sramoćenju i ponižavanju. U ovom procesu kažnjavanja narod je suverenu bio saveznik, a savezništvo naroda sa suverenom, koje je proisticalo iz straha kao razloga pokornosti (zastrašena potčinjenost-što je suveren više kažnjavao to je strah bio veći, kao i potčinjenost proizvedena tim strahom) legitimisalo je moć suverena. Narodu se prepuštalo da „dotuče” osuđenika. Ovom ulogom koja je dodeljena narodu, narod je indirektno potvrđivao sopstvenu nemoć, suveren-tiranin se ubeđivao da poseduje moć, a to bi trajalo do pobune protiv tiranije i njenog sloma. Promenom tehnologije vladanja koja podrazumeva produktivnu potčinjenost-saglasnost, pristanak, nadzor, samonadziranje, moć je dekocentrisana i nevidljiva.

Moderna moć je amorfna i prožima čitavo društveno biće. Ona nema neku posebnu organizaciju. Mišel Fuko je istakao karakteristike moderne moći, ali nikada nije definisao samu moć. Slobodan Antonić kaže: „Opšti utisak, nakon čitanja Fukoa, jeste da je kod njega moć vrsta mreže interesnog savezništva, koje se menja ili prekomponuje zavisno od karaktera interesa ili snage otpora.

Ta mreža moći uspostavlja se u obdaništima, školama, porodicama, fabrikama, zatvorima. Jedna od važnijih mreža moći je ona oko glavne organizacije-oko države. Ali, videli smo, Fukoa ne zanima suveren kao Hobsa. Njega zanimaju tela (građani), odnosno struktura (tehnika) njihove individuacije (atomizacije). Njega zanimaju tehnike pounutrenja sistema moći, ne sam sistem nasilja, nametanja. Ljudi rade ono što misle da treba da rade, a to treba se sada definiše preko (pseudo)medicine i (pseudo)psihologije. Mi preuzimamo uloge koje su već definisane, tako da je glavna borba-ona oko definisanja (to su novi društveni pokreti), ili borba za nove diskurzivne prakse. Taj svet moći nema veze s vlašću, ali ima sa društvom” (str. 240)

I na kraju knjige, autor navodi shvatanje moći koje nalazi kod Majkla Mana, po kojem je društvo mreža četiri vrste moći: ekonomske, ideološke, vojne i političke. Po mišljenju Majkla Mana moć je pokretačka snaga istorije, ona teži ka samoodržanju i uvećanju,a samu istoriju on vidi kao kvantitativni rast moći raznih organizacija u društvu. Za Mana, moć je sama suština društva, te sama spociologija kao nauka o društvu postaje nauka o moći. Vrhunac istorijskog razvoja moći je, po njegovom mišljenju, stvaranje svetskih imperija.

Knjiga Slobodana Antonića Moć i poslušnost namenjena je, pre svega, studentima i doktorantima politikologije, sociologije, filozofije, i istraživačima društvenih fenomena. Ona je rezultat dugogodišnjeg teorijskog istraživanja moći, ali je i rezultat autorovog iskustva koje je dugo gradio povezivanjem teorijskog znanja iz oblasti Teorije moći i sociologije uopšte sa pokušajima da, u ulozi političkog komentatora i analitičara nacionalne i globalne politike, objasni razne društvene pojave, događaje, društvene procese, društvene/političke pokrete, društvene grupe itd.

Autorovo određenje moći kao dobrovoljne poslušnosti koja isključuje nasilje, teorijski je najsrodnije određenju moći Platona, Talkota Parsonsa i Hane Arent. No, o njegovom shvatanju moći u savremenom društvu, delimično govori činjenica da knjigu autor počinje Kenetijevim slikovitim prikazivanjem fenomena moći, dok je završava analizom pristupa totalnih mislioca moći – Mišela Fukoa i Majkla Mana. Po Kenetiju moć vreba, drobi, zastrašuje, lomi, a za Fukoa ona je sveprisutna u svim porama društva, nevidljiva je, amorfna, totalna, te iz takvog shvatanja implicitno proističe pretpostavka da jedino što preostaje ljudima jeste pokornost moći i prilagođavanje konstelaciji koja stvara moć onakvu kakva ona jeste.

Nikada se u većoj meri, kao u našem veku, nije hvalila sloboda, a odbacivala poslušnost. Usresređeni na govor o slobodi, na potrošački privid slobode, mi preziremo poslušnost i osuđujemo moć

U ovoj knjizi autor kaže: „Nikada se u većoj meri, kao u našem veku, nije hvalila sloboda, a odbacivala poslušnost. Ali, paradoksalno, možda nikada kao danas, nije bilo manje slobode, a više poslušnosti. Usresređeni na govor o slobodi, na potrošački privid slobode, mi preziremo poslušnost i osuđujemo moć. Baš zato i ne razumemo kako se stvari dešavaju. Jer naš svet počiva upravo na moći-sistematskom stvaranju dobrovoljne poslušnosti” (str. 7-8). No, da li toj moći zaista treba dati pristanak? Da li savremene države liče na Platonovu državu čija je svrha opšte dobro za sve,a moć odnos obostrane koristi, na Hegelovu umnu državu u kojoj postoji sklad umnih institucija, s jedne strane, i svesnih i kultivisanih građana, s druge strane? Ili one liče na Marksovu državu u kojoj je kapital mera svih stvari, a novac jedina vrednost i Fukoovu državu u kojoj amorfna i nevidljiva moć disciplinuje građane totalnim nadzorom koji se pretvara u samonadziranje? Ako savremene države obezbeđuju opšte dobro, onda je tu moć zaista odnos obostrane koristi. No, ako su savremene države takve da je u njihovoj pozadini moć koja ima tendenciju ka sve većoj represiji-neizbeženo je da se takvoj moći ljudi suprotstave. Sledeći Fukovo shvatanje moći, po kome, je moć svugde, a ne samo u vlasti, postavlja se pitanje: kome se suprotstaviti, protiv koga i na koji način protestovati, kao i pitanje nisu li i sami protesti refleksija moći i sredstvo njene reprodukcije? To pitanje se danas postavlja na nivou globalnog društva.