Nikola Koljević: Stvaranje Republike Srpske

Prikaz knjige: Nikola Koljević, Stvaranje Republike Srpske, Službeni glasnik, Beograd, 2008.

Kao i prema samom građanskom ratu u Bosni (1992-1995), i u knjigama koje se bave njime, postoje najmanje dva pristupa. Jedan je napadno isforsiran, pojednostavljen u skladu sa nametnutim medijsko-propagandnim obrascima koji služe preoblikovanju fakata u željenom pravcu. U njemu se do karikaturalnosti svedeno naivno, patetično moralizatorstvo meša sa grubim falsifikovanjem ili izvrtanjem istorijskih zbivanja, što dovodi do „interpretacija“, čija je namena ili instrumenatalno-politička ili ideološka. Ovaj pristup je uočljiv ne samo kod baštinika Izetbegovićeve politike i inostranih, direktnih i indirektnih pomagača unitarizacije BiH i muslimanske hegemonije pod plaštom ljudskopravaških zalaganja, u rasponu od literature i memoarske građe do kvazinaučnog „ekspertskog“ pristupa (naočitijeg u slučaju tkz. „brief histories“), već i kod ovdašnjih „kriptointelektualaca na donacijama“ koje treba opravdati moralno-političkom podobnošću svog angažmana u kome se spaja neznanje, prezir i nabeđena moralna superiornost sa probitačnošću „odrađivanja posla“. Drugi pristup, političkim prilikama potisnut, javlja se kao pokušaj naknadnog svedočanstva o onome šta se zaista odigralo na prostorima zahvaćenim ratnim dešavanjima, kao svojevrsna alternativa silom ozvaničenim, oktroisanim „nepobitnim istinama“. On se, takođe, kreće u rasponu od memoara, kompiliranja dokumentarne građe i pokušaja što nepristrasnijeg, stručnog objašnjenja baziranog na upoređivanju različitih, pouzdanih istorijskih izvora. Preostale knjige o bosanskom ratu osciliraju, i svojim pristupom i kvalitetom, između ova dva pristupa.

U opisanoj situaciji, knjiga Nikole Koljevića, Stvaranje Republike Srpske, koja je dobila svoje postojanje i uobličenje trudom njegove porodice i agilnošću „Službenog glasnika“ kao izdavača, stoji kao usamljeni svetionik što daleko nadilazi i gore pomenuti, drugi pristup. Ne radi se samo o tome što je Nikola Koljević bio u žiži istorijskog zbivanja kao jedna od vodećih političkih ličnosti srpske strane u bosanskom ratnom grotlu pa da samim tim, usled njegove pozicije i informisanosti, Stvaranje Republike Srpske dobije na istoriografskoj „težini“. Čak ni činjenica da je knjiga veoma obimna, u dva toma, ukupnog obima od preko 1000 stranica, da je krcata prvorazrednim dokumentima (na srpskom i engleskom jeziku) od kojih su neka poverljiva, a veliki broj njih ne samo važan već i fascinantan, ne daje joj toliko očiglednu težinu koja joj omogućava da, kada bi se nasuprot njoj na vagi istorijske istine stavile tone napisane građe o bosanskom ratu, knjiga Stvaranje Republike Srpske bi prevagnula.

Srž snage i ubedljivosti ove knjige, koju dodatno podupire i istorijska pozicija autora i dokumentarna građa, leži u dve stvari – trenutku, odnosno načinu na koji je ona pisana, kao i u karakteru samog Nikole Koljevića. Knjigu, naime, sačinjavaju dnevnički rukopisi i zapisi „skinuti“ sa kasetofona koje je sačuvala njegova porodica, a koji su vođeni tokom ratnih zbivanja, od 27. januara 1993. do 15. decembra 1995, odnosno završetka rata. Neposrednost dnevničkih beležaka, njihova „sirovost“ na osnovu neposredno doživljenih i promišljenih utisaka onemogućava reinterpretacije „naknadne pameti“, selektivnost sa distance i opasnost od zaboravljanja i nesvesnog iskrivljavanja doživljenog u skladu sa kasnijom pozicijom spisatelja. Kvalitet ličnosti se najbolje vidi neposredno, na „prvu loptu“, i u misaono-spisateljskom procesu kao i u direktnom, spontanom kontaktu, jer ne daje prostora za kasnije racionalizacije i distancirani pristup, pa se i brzina stavljanja utisaka na papir kod zrelih i ozbiljnih ličnosti pre pokazuje kao prednost nego kao mana, bez obzira na svu ograničenost i neizbežnu nepotpunost pojedinačne percepcije i razumevanja proživljenog.

Čega sve nema u Koljevićevim dnevničkim zapisima? Iz datuma u datum, u njima se prepliću beskrajni pregovori, propala primirja, sastavljeni predlozi i odgovori na njih, putovanja u Njujork, Ženevu, Beograd, kretanje na relaciji Pale-Banjaluka, razgovori sa saradnicima, stranim diplomatama i predstavnicima ratnih suparnika, dešavanja u medijima, na ratnom poprištu i njegovom zaleđu... Čitava galerija učesnika velike ratno-diplomatsko-političke drame je tu: Lord Oven, Vens, Akaši, Rouz, Čurkin, Micotakis, Kušner, Karter, Ćosić, Milošević, Izetbegović, Silajdžić, Karadžić, Mladić, Andrejev....Beleže se međusobni razgovori, tumače njihovi potezi, promišljaju njihove skrivene namere i ciljevi koje teže postići, zaključuje se o posledicama dešavanja koja se odigravaju. Komentarišu se natpisi u svetskoj štampi i njihova politička pozadina, beleže se utisci o sretanju sa borcima i civilima, procenjuje se stanje na terenu i moguće perspektive. Ponegde se ukaže i razmišljanje o karakterologiji naroda, njenim kulturnim pretpostavakama, pa čak i o ponekoj pročitanoj knjizi u kontekstu zbivanja kojim je Koljević kao zapisničar bio okružen.

Mnoge od Koljevićevih beležaka potkrepljene su zvaničnim dokumentima i tekstovima: brojnim memorandumima, protokolima, izveštajima i saopštenjima, skupštinskim deklaracijama ili pismima državnog vrha Republike Srpske predsednicima najmoćnijih svetskih država i predstavnicima UN. Neki od njih, poput izlaganja državnog sekretara SAD Vorena Kristofera pred komitetom za inostrane poslove Predstavničkog doma, dokument „Islamska odskočna daska za Evropu“. Odbora za terorizam republikanske istraživačke komisije od 1.septembra 1992. ili (za srpsko čitalaštvo možda najzanimljiviji) stenogram razgovora iz Dobanovaca u jesen 1995. godine između tadašnjeg političkog i vojnog vrha Srbije i RS, gde se Milošević nametnuo kao odlučujući pregovarač u Dejtonskim pregovorima, prava su senzacija i imaju izuzetno veliku istorijsku važnost.

Vešto priređene, dnevničko-ispovedne, a dokumentovane beleške, tvore mozaik koji prevazilazi nivo diplomatsko-istoriografske građe, jer predstavlja ne samo svedočanstvo o događanjima iz prve ruke, već i iscrpnu i, koliko je to moguće, objektivnu analizu i srpskih i hrvatskih i muslimanskih poteza i ciljeva, dakako, viđenu sa srpske ratne strane. Nakon njihovog čitanja ne može se ostati neobavešten i ravnodušan prema uzrocima i karakteru bosanskog sukoba, niti je, ako se one uzmu u obzir, a teži se nepristrasnosti, moguće ostati u okviru predrasuda i propagandnih stereotipija kroz čiju se prizmu tumače ne tako davna ratna dešavanja. Tako ćemo videti da su se Srbi u Bosni zadnji politički organizovali i angažovali, reagujući na homogenizaciju i pokušaj hegemonizacije muslimanske i hrvatske strane; da su težili izbegavanju sukoba koji je željen i otpočet Izetbegovićevim odbacivanjem Kutiljerovog plana i priznavanjem nezavisnosti od strane međunarodnih faktora koji su svesno gurali interesima suprotstavljene strane u ratni sukob; da se „etničko čišćenje“ u vidu iseljavanja civilnog stanovništva u ratnom kovitlacu dešavalo na svim ratnim stranama i da je ono uzrokovano pre svega širenjem straha, serijom lokalnih sukoba i kretanjem vojski, a ne na osnovu osmišljenog plana iz nekog centra; da je muslimanska strana namerno opstruirala čitavu seriju pregovora, provocirala nastavljanje sukoba i gurala sopstveni narod u pogibiju (ili namerno organizovala medijski propraćene masakre sopstvenih civila uoči svake runde pregovora) ne bi li isprovocirala međunarodnu vojnu intervenciju i tako na terenu preokrenula ishod rata; da su Sjedinjene Države ne samo tolerisale (uz „zabrinuti“ nadzor) islamističke teroriste i podržavale jednu (muslimansku) ratnu stranu, već da su one bile jedna, i to presudna strana u tom krvavom sukobu, i to ona koja je, tek kada joj je to odgovaralo, iznudila njegov završetak i potpisivanje mirovnog sporazuma. Nikola Koljević će, sa nepogrešivim senzibilitetom i mudrošću, gotovo trenutno prepoznati približavanje kraja rata i vreme kada će pregovori krenuti ka svom konačnom ishodu (februar 1995. „... jedan red geografije, jedan red politike – koliko jedan takav model pokazuje da Zapad zamišlja pregovarački proces kao intenzivan i definitivan.“ str. 51,II tom). Sa druge strane uočićemo, još od samih početaka Koljevićevog „ratnog dnevnika“, spremnost srpske strane na one političke i teritorijalne ustupke koji ne idu protiv od njih viđenih vitalnih interesa, a kako bi se sukob zaustavio. Prepoznaćemo i nemoć da se suprotstave medijskoj manipulaciji i da se u potpunosti kontroliše stanje na terenu, kako u civilno-vojnim odnosima, tako i odnosima centralnih i lokalnih vlasti; poneku naivnost i tvrdoglavi maksimalizam ciljeva koji je prevazilazio sopstvene moći u datim, teškim okolnostima; često zadocnelu reakciju na negativne tendencije koje su ih neretko uhvatile zatečenim; uočićemo i pogrešne poteze, ali ponegde i dalekovidost, nasuprot nerazumevanju i mešavini makijavelističke manipulacije i popustljivosti Beograda („Pa zar ne vide oni šta se dešava i šta će se, očigledno, tek dešavati na Kosovu?“ reći će, nakon uvođenja blokade na Drini 1994. godine, članovi delegacije sa Pala u Beogradu, str. 86, tom II).

Drugi presudni kvalitet Stvaranja Republike Srpske koji leži u Koljevićevoj ličnosti, njegovom shvatanju sveta i života, gotovo je podjednako važan kao njegovo i istorigrafsko-diplomatsko svedočenje o ratu u Bosni, štaviše, neodvojiv je od njega. Teško da je ratno-političko-diplomatska drama u Bosni devedesetih mogla da ima boljeg i pozvanijeg hroničara od dr Nikole Koljevića. Univerzitetski profesor svetske književnosti u Sarajevu, gostujući profesor na više svetskih univerziteta, prevodilac i esejista, autor većeg broja značajnih knjiga (pomenućemo samo neke, poput Teorijskih osnova nove kritike, Šekspir-tragičar, Klasici srpskog pesništva, „Tajna“ poznog Dučića-interpretacija) i nesumnjivo najveći autoritet po pitanju Šekspira na prostorima bivše Jugoslavije, sa odvijanjem političke i ratne tragedije u vreme raspada SFRJ, dobio je priliku da saprisustvuje jednoj ogromnoj realnoj drami i posmatra je kroz prizmu svojih „šekspirovskih“ uvida i saznanja. Neretko, u svom „ratnom dnevniku“, on se poziva na Šekspirove klasike o prirodi čoveka i moći, ponekad ih i spominjući sagovornicima u maratonskim diplomatskim naporima.

Koljevićev politički angažman, prvo na mestu člana predsedništva bivše BiH, a potom predsednika političkog saveta SDS-a i člana pregovaračkog tima Republike Srpske u svim mirovnim pregovorima, očito je bio nošen ne koristoljubivim ambicijama, već sa dva preovlađujuća „stuba“ njegove ličnosti – intelektualno-književnom posvećenošću i najplemenitijim rodoljubljem koga je poneo iz svog krajiškog zavičaja, i kome se, kroz intelektualno i životno samoizgrađivanje, vratio – prepoznavši u njemu ono najbolje i najvrlinskije, najvrednije truda i samoodricanja. Zato je i njegovo poimanje politike – ne samo kao nadmetanja za vlast ili kao zastupanje opštih interesa, pre i iznad svega, bilo nošeno onom njenom najlepšom dimenzijom – „kreativnom državotvornošću“, koja kako on kaže „za svoju zemlju i svoj narod pronalazi nove mogućnosti koje će ljudima uvećati dobrobit – moralno utemeljena da misli i deluje, imajući samo ne svoju već i sreću svoje zajednice u srcu i umu“ (str. 45 tom I). Krajnjim cinicima ovakvo shvatanje politike može delovati naivno i besmisleno – svim onima sa malo više senzibiliteta biće jasno da se radi o iskrenom stavu. Uostalom, ako ne verujemo rečenom i napisanom, pogledajmo posledice zastupanja ovog viđenja, tj. njegove rezultate. I ne pomišljajući o svojoj primerenosti ovoj, u izuzetno teškim i prljavim istorijskim okolnostima, dimenziji politike, sudbina je Nikoli Koljeviću, uprkos tragičnom kraju, podarila da upravo on bude jedan od stvaralaca Republike Srpske.

Koljevićevi dnevnički zapisi, njihova sadržina, jasan i usredsređen stil pisanja, nepostojanje trunke mržnje i lepljenja teških epiteta protivničkoj strani i njihovim lukavstvima, čak izbegavanje da se pojedine ličnosti i pojave kvalifikuju pravim imenom, odaju čoveka časti i ličnoga poštenja. Neko će prigovoriti da on u svojim beleškama ne osuđuje zločine počinjene sa srpske ratne strane, da ne osuđuje čak ni zločine uopšte, previđajući da on mnoge stvari ne iznosi – jer ih podrazumeva. Kada sa oduševljenjem opisuje posete i apele patrijarha Pavla na lični moral i dostojanstvo i izbegavanje ogrešenja sa pozicije čojstva, jasno je kakav je Koljevićev stav. Nikola Koljević u svojim beleškama ne vrši intelektualno agitovanje, moralističko suđenje, ni moralno opravdanje bilo čega, on, čak, podrazumevajući ih za notorne, ni ne iznosi argumente, ni moralne stavove koji idu u prilog srpske strane. On ne licitira srpskim žrtvama, čak ni ne pokušava da razjasni pravu prirodu onoga što je poznato kao „opsada“ Sarajeva, a što je zapravo bila borba između dva podeljena dela grada, čak ne spominje patnje i stradanja srpskih civila u logorima unutar drugog, muslimanskog dela grada. Isto tako, mada se iz dnevničkih zapisa jasno vidi da u vreme vojne operacije u Srebrenici političko rukovodstvo RS nije imalo neposredan uvid u događanja na terenu, niti je znalo da će se stvari oteti kontroli i pretvoriti u osvetnički masakr (već je izdalo naredbe da se prema zarobljenicima i postupa u skladu sa konvencijama ratnog prava), Koljević, naknadno suočen sa propagandnim preuveličavanjem broja žrtava, ne pristupa intelektualno-moralističkom „posipanju pepelom“. Ne, on zna pravu prirodu moralnog osećanja i delovanja, dobro zna šta je rat, pod kakvim se okolnostima on vodi i kakve se sve stvari u njemu dešavaju. Baš zato što je svestan da je rat prepun fariseja i moralnih narikača ispod kojih se kriju bezdušni agitatori, Nikola Koljević samo opisuje i procenjuje stvari kojima prisustvuje i o kojima ima pouzdano saznanje, trudi se da sam radi najbolje što ume ne bi li se došlo do pravednog mira i ne bi li zaštitio sopstveni narod.

Stranice Stvaranje Republike Srpske, otkrivaju ličnost njegovog autora i njegovo rodoljublje i slobodoljublje koje ga stavlja u liniju nastavljača tradicije Kočića, Pelagića, Dučića, Šantića, Ćopića i Selimovića, čitaocima otvaraju i zlata vredan uvid u pozicije intelektualca prema političkoj zajednici. Svega u nekoliko pasusa, eksplicitno iznete kao njegova refleksija, a neuporedivo više kroz opise dogaćaja, Koljević svojim pisanjem i delanjem svedoči o intelektualcu koji je svestan moralne snage zajedništva kome je vredno služiti, naspram koga je neprimereno intelektualno se uzdizati i suditi mu sa gordih, uzvišenih pozicija. On zna da je moralno nisko sve problematizovati i relativizovati, ne samo skrivajući se i ograđujući iza racionalih konstrukcija, već bivajući u toj intelektualnoj problematizaciji samozadovoljan i često destruktivan. Koljević je izabrao drugi, teži put, put hrabrih – onaj na kome se svojim znanjem i talentima valja posvetiti, ne bi li se taj osećaj zajedništva artikulisao, rafinirao i usmerio što dalje od nepoštenog i destruktivnog, ka onome boljem i vrlijem, koliko je to u postojećim uslovima moguće. I pri tome Koljević, uprkos svom istaknutom položaju, obrazovanju i talentima, nikada nije smetnuo sa uma sopstvenu malenost i beznačajnost spram tog silovitog osećanja zajedništva, utoliko značajnijeg što su okolnosti teže i strašnije. Kada se susretne sa ratnim indvalidom koji mu otvoreno kaže da ako uspeju da stvore ono za šta se bore ne žali svoj gubitak, a ako ne uspeju da će mu biti žao i svog nokta, on se, u divljenju pred ovakvom rešenošću, umanjuje. Isto se da primetiti i kada prisistvuje slamanju muslimanske ofanzive na Vlašiću 28. marta 1995. godine, gledajući kako, poneseni istim osećanjem, uz pesmu, Krajišnici u snegu do pasa uspostavljaju prekinutu borbenu liniju, gde beleži da „...kada je čovek suočen sa takvim iskustvima i takvim herojskim naporima boraca, onda je malo teško, da ne kažem groteskno, okrenuti se ponovo diplomatskim inicijativama i uzeti ozbiljno neka zvučna imena...“ (str. 105, tom II).

Osećaj zdravog rodoljublja i iskustvo zajedništva u dobru i zlu, kojima vrca Stvaranje Republike Srpske, doveli su i do nadrastanja Koljevićevih intelektualnih gabarita, do tada znatno usmerenih ka ljubavi prema literaturi. Krajnje skeptičan prema malarmeovskom stavu da „svoje krajnje ispunjenje život ostvaruje u napisanoj knjizi“ kao umetnosti radi umetnosti, jer se često taj naizgled „najpuniji oblik života“, „lako premetne u izdaju života u ime neke nenapisane knjige, u odustajanje od života, odnosno posmatrački oblik življenja sa književnim predumišljajem“ (str. 44, tom I) kojim se vrši eksploatacija života prema literaturi, profesor Koljević je, nakon svega, podneo i najtežu, životnu žrtvu, služeći svim svojim talentima i znanjima, srcem i umom, prepoznatom osećanju zajedništva. I gle, u tom samoodricanju do poništenja, nastala je, samo naizled odocnela, knjiga Stvaranje Republike Srpske čiji će se kapitalni značaj za rasvetljavanje istine sa kraja 20. veka u kasnijim vremenima meriti sa, recimo, značajem Memoara Prote Mateje Nenadovića za razdoblje Karađorđeve, ustaničke epohe. I još više i vrednije od toga – stvorena je Republika Srpska.