Istina koja se pomalja

Proglašavanje 11. jula Danom sećanja na srebrenički ”genocid” u Evropskom parlamentu 15. januara ove godine, ima za cilj stavljanje definitivne vrednosne tačke na slučaj raspada bivše Jugoslavije. Po toj verziji, Jugoslavija se raspala kao rezultat agresivne srpske politike. Kruna sveopšte srpske agresije je genocid nad muslimanima u Srebrenici koje su počinile snage Vojske Republike Srpske. Ove snage bile su samo produžena ruka ratnih arhitekata u Beogradu.

Slučaj Srebrenica, koji se navodi i kao ”najveći genocid u Evropi posle Drugog svetskog rata” ima za cilj stvaranje nove istorijske paradigme. Ona će zasigurno relaksirati nemačku svest i savest za genocid nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu, utvrditi moralni imperijalizam Zapada, i što je najvažnije, opravdati angažovanje zapadnih zemalja protiv Srba. Slučaj Srebrenice, kako sada stvari stoje, osnažiće moralni kredibilitet muslimana u Evropi i svetu, i učiniti ih još prihvatljivijima u diskursu evropskog javnog mnjenja.

Dan sećanja na žrtve Srebrenice zatvoriće vrata slobodnoj diskusiji o elementarnim činjenicama vezanim za srebrenička događanja jula 1995. a sve one, koji pokušaju još jednom pretresti ovaj slučaj, staviti van vrednosne društvene prihvatljivosti, i dovesti na stub srama političke nekorektnosti.

Politikolog Aleksandar Pavić, sa svojom nevelikom ali značajnom knjižicom ”Zabranjena istina o Srebrenici - priručnik zasnovan isključivo na stranim izvorima” jedan je od retkih srpskih intelektualaca koji je imao hrabrosti da, kada je u pitanju ova tema, ne ostane po strani. Ova knjiga, koja je za dve godine doživela dva svoja izdanja (Legenda Čačak, 2006. i 2007. god.), aktuelnija je danas više no kada je prvi put ugledala svetlost dana. Kao izuzetno značajnu vidim činjenicu da Pavić predstavlja i jednog, po mnogo čemu, društveno angažovanog intelektualca. Odmah po završetku ”julskih događaja 1995” Pavić je zajedno sa princezom Lindom Karađorđević obišao Srebrenicu. Zajedno sa njima, bila su i dvojca članova britanskog parlamenta ”čiji je izveštaj o arapskom grafitu i posterima mudžahedina u tamošnjoj džamiji suzbijen, a oni lično ućutkani.”

Imajući ovo u vidu, kao i to da je u posleratnoj BiH neko vreme (avgust 1996-jun 1997) obavljao dužnost Glavnog političkog savetnika Predsednika Republike Srpske, još veći značaj dobija njegov istraživački metod, i moglo bi se reći izvesna suzdržanost i opreznost u izvođenju zaključaka, i to isključivo posle iznošenja argumenata i činjenica. Određeno lično iskustvo i neposredni uvid u situaciju o kojoj piše, dizvoljavaju mu da primeti nedostatke, i da se upusti u kritičko istraživanje i argumentovanje, povodom jedne teme koja je već u priličnoj meri postala osveštana istorijska činjenica, ne samo u EU već i u Srbiji.

Odmah na početku svog istraživanja autor iznosi svoju nameru ”da pomogne u tom (po pitanju Srebrenice V.V.) snalaženju, prateći u kratkim crtama priču kako se razvijala, kroz strane izveštaje, izjave, analize i komentare – sve do sadašnjeg vremena.” Za Pavića važnost ove teme prevazilazi lokalne granice i postaje ”suštinsko civilizacijsko pitanje”. Razlog za ovakvu ocenu leži u činjenici, da je oko Srebrenice ”dignuta kampanja globalnih razmera”. Ulaženje u ”razloge” za ono što se dešavalo na području Srebrenice znači da prihvatamo ”zvaničnu verziju” što opet za sobom povlači i to da nam je jedini cilj da ”opravdamo” to što ona tvrdi.

Priznanje Bosne i Hercegovine od strane državnika zapadnih zemalja, pre nego što su se njeni konstitutivni narodi dogovorili o modelu njenog unutrašnjeg uređenja, i velika verovatnća da će zbog toga doći do unutrašnjih sukoba, kao i propast Lisabonskog dogovora od februara 1992. zahvaljujući Aliji Izetbegoviću, ukazuje na glavne odgovorne za činjenicu da se na području Srebrenice neprekidno ginulo od 1992-1995. Na pitanje da li bi žrtvovao mir za nezavisnu BiH, Alija Izetbegović odgovorio je potvrdno.

Edvard Herman, profesor na američkom Univerzitetu Pensilvanija: ” ‘Srebrenički masakar’ predstavlja najveći trijumf propagande u balkanskim ratovima.”Čemu uopšte Srebrenica, slikovito govore strani komentatori i istraživači koje Pavić opširno citira u svojoj knjizi. Stela DŽatras, američki kolumnista: ”Srebrenica jednako je holokaust. Srebrenica jednako je genocid. Srebrenica jednako je etničko čišćenje. I pošto se sada diskredituju tvrdnje o masovnim grobnicama i genocidu na Kosovu, postoji li bolji način da se nastavi s demonizacijom Srba nego da se američki narod podseća na Srebrenicu? Jer ima još nezavršenog posla u rasparčavanju Jugoslavije, putem amputacije Crne Gore, Sandžaka i Vojvodine.”

Australijski analitičar Gali Hasan: ”Posle toga su SAD-NATO iskoristile ‘masakar’ da intervenišu na strani vođa bosanskih muslimana u ratu protiv srpskuh snaga a sve u funkciji sopstvenih imperijalnih interesa. Cilj je bio razbijanje Jugoslavije i kolonizacija Bosne i Kosova. Verodostojne informacije iz američkih i zapadnih izvora pokazuju da je brojka od navodno najmanje ‘8000 muslimana’ pobijenih od strane srpskih snaga naduvana kako bi SAD-NATO imale ‘humanitarni’ izgovor da demonizuju Srbe i obezbede podršku javnog mnjenja za vojnu intervenciju u regionu.”

Odmah po ulasku srpskih snaga u Srebrenicu započinje medijska kampanja o zločinima Srba u tom gradu. Međutim, jedini oficir UN u Bratuncu u vreme navodnog masakra, holandski kapetan Shuten u izjavi od 27. jula 1995. svedoči: ”Svi papagajski ponavljaju reči drugih, ali niko ne pokazuje čvrste dokaze. Primećujem da u Holandiji ljudi žele da po svaku cenu dokažu da je genocid počinjen… Ako je bilo egzekucija, Srbi su ih onda vraški dobro sakrili. Zato ja ništa od toga ne verujem. Dan posle pada Srebrenice, 13. jula, stigao sam u Bratunac i tamo ostao osam dana. Mogao sam da idem kud god sam hteo…” Neposredno po padu Sredbrenice oko tridesetak stranih novinara boravi na tom području ne potvrđujući priče o bilo kakvom masakru. Osoblje UN koje je pristigle izbeglice sa područja Srebrenice intervjuisalo u Tuzli o kršenju ljudskih prava ne nalazi ”nijedno svedočenje o zločinima iz prve ruke”.

Izveštaj Međunarodne komisije crvenog krsta od 13. septembra 1995. ukazuje na pravu sudbinu nestalih iz Srebrenice. ”Oko 5000 muslimanskih vojnika iz Srebrenice napustilo je enklavu pre njenog pada. Muslimanska vlada je priznala da su ti vojnici prekomandovani u druge jedinice njihovih oružanih snaga. Činjenica da o tome nisu obaveštene njihove porodice pravdana je obavezama vojne tajne.”

DŽonatan Ruper: ”…do prve nedelje u avgustu 1995. 35.632 ljudi je registrovano od strane Svetske zdravstvene organizacije i bosanske Vlade kao raseljena lica iz srebreničke zaštićene zone – drugim rečima, kao preživeli iz Srebrenice. Crveni krst je takođe video i zabeležio da se ‘nekoliko hiljada’ naoružanih muslimanskih muškaraca iz Srebre – nice bezbedno povuklo iza muslimanskih linija… da bi zatim bili prekomandovani na druga ratišta ‘bez obaveštavanja njihovih porodica’. A, kao što je gore navedeno, oko 700 vojnika iz Srebrenice je stiglo do Žepe, da bi posle bezbedno izašli iz tog grada posle njegovog pada u srpske ruke jula 1995. Dakle, ukupno je bilo najmanje 38 – 39. 000 preživelih iz Srebrenice – što je cifra koja se precizno podudara sa procenama o broju ljudi u Srebrenici od strane glavnih humanitarnih organizacija iz vremena njenog pada.”

Presude

Dražen Erdemović Hrvat iz Tuzle, čovek koji se borio na sve tri strane tokom rata u BiH, i za koga je sam Tribunal zaključio da njegovo ”mentalno stanje stanje nije dozvoljavalo da mu se sudi”, postaće ključni svedok u Haškom tribunalu. Erdemoviću koji je ”priznao” da je učestvovao u ubijanju oko 1.200 muslimana iz Srebrenice, dozvoljeno je da iznosi nepotvrđena svedočenja bez mogućnosti unakrsnog ispitivanja. Kao nagradu za saradnju Erdemović dobija kaznu od pet godina, s tim da je nemora izdržavati celu.

O presudi generalu Radislavu Krstiću donetoj u avgustu 2001 Tara Mekormak kaže: ”…suđenje Krstiću je razotkrilo ozbiljne nedostatke u prikazivanju pada Srebrenice kao genocida. Haški tribunal nije bio u stanju da dokaže da je komandant jedinice koja je zauzela Srebrenicu imao ikakvu nameru da počini bilo kakvo ubistvo, niti imao bilo kakvo saznanje o istim. Uz to, da bi se ubistva svrstala u genocid, Tribunal se odvažio na jednu komplikovanu definiciju genocida koja ne zavisi ni od broja ljudi koji su u stvari pobijeni. Dakle, po ovoj definiciji, ubistvo nekih lica, čak i vojnika usred borbenih dejstava, računa se kao genocid.”

Nakon deset godina od događaja jula 2005. u kojem se tvrdi da je ubijeno 7- 8.000 ljudi, identifikovano je manje od 2.100 tela. Procesu identifikacije učestvovala je samo jedna, muslimanska strana, bez odgovarajuće kontrole i nadzora.

Moralne i vrednosne koordinate

Na kraju svoje knjige Pavić konstatuje: ”Šta god bili pravi ciljevi propagatora ‘zvanične verzije’ oni nas ne obavezuju – osim u jednom: da razvejemo maglu laži radi našeg sopstvenog mira i orijentisanosti u sadašnjem vremenu, kao i onome koje nam predstoji. A sada znamo da u tome nismo sami.” Ipak ”borba za istinu o Srebrenici (je V.V.) ne toliko srpska koliko civilizacijska, metafizička, suštinska – jer ona razotkriva bar jedan deo mreže laži koja se sad plete na globalnom nivou.” Knjiga Aleksandra Pavića zadovoljava sve kriterijume jednog objektivnog istraživanja i predstavlja sigurnu osnovu i putokaz za dalji rad na ovoj temi.

Njenim rezultatima neće biti zadovoljni svi oni koji su svoju poziciju u javnom mnjenju Srbije gradili na jednom događaju koji, kao što vidimo, po mnogo čemu počiva na staklenim nogama.