Evroskepticizam

Prikaz knjige: Miloš Knežević, Evroskepticizam: 111 evroskeptičkih fragmenata, Zaslon, Beograd 2008, str. 232

Ova knjiga daje dobar odgovor na pitanje šta danas u Srbiji znači biti "evroskeptik". Knežević odmah pravi razliku između evroskepticizma i evrofobije. Evroskepticizam nije strah od Evrope ili mržnja prema njoj. To je "racionalan i kritičan stav prema EU" (19). Može se istovremeno voleti Evropa, smatra Knežević, ali i biti kritičan prema EU. I sam autor je evroskeptik "upravo iz jakog osećaja naklonosti ka evropskom kulturnom i civilizacijskom totalitetu" i zato što "veruje u budućnost Evrope u drugačiji kontinentalnim konturama" (20).

Knežević, međutim, smatra da, racionalni posmatrač iz Srbije, mora ozbiljno da zameri EU barem tri krupne stvari: potiskivanje modernih nacionalnih država u ime feudalnih ili veštačkih "evropskih" regiona; kulturnu isključivost, pa i kulturni rasizam prema svemu što ne pripada određenoj koncepciji Evrope; i sistematsko ponižavanje (pret)kandidata za članstvo u EU (a posebno Srbije), sa ciljem promene njihovog kulturnog (nacionalnog) identiteta (20-21).

Evropska unija, kao svojevrsna "naddržava", doživljava sve druge države, a naročito one koje je usisala, ili tek hoće da usisa, kao konkurente. Ona želi slabljenje i nestanak svih evropskih država, želi da ih fragmentizuje i isprazni od stvarne moći, kako bi Brisel, kao centar te nove superdržave, imao posla samo sa atomizovanim, predmodernim (feudalnim), ili nedavno skrojenim regionima. To je ono što uviđa i češki pedsednik Vaclav Kraus koji kaže: "Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da je cilj Unije – Evropa regiona. Za mene je to kraj sveta. Ja želim Evropu država, Evropu Poljske, Češke, Portugalije, Irske, a ne Evropu Donje Štajerske, Severne Moravske ili Gornje Austrije" (navedeno kod Kneževića, 116). Ali, Krausov protest je vapaj žednog u pustinji. Mrvljenje i slabljenje država ostaje osnovni cilj celokupne briselske birokratije, tačnije evropske političke klase. Njoj nacionalne države smetaju kao nosioci realne demokratije i makar ograničene građanske kontrole nad elitom.

Naime, dok u nacionalim državama ipak postoji izvesna mera demokratije, Evropska unija je u sve većoj meri prava oligarhijska tvorevina. Njome vladaju "komesari" (koji se baš tako se i zovu), koji zapravo nigde nisu birani, već kooptirani (49). Evropski parlament u Starzburu, po sadašnjem dizajnu EU, ima samo savetodavnu funkciju. Evropski poslanici primaju ogromne plate, kao deo koruptivne rente, ali oni ništa važno ne odlučuju. Odluke se donose, u Evropskoj komisiji, u Briselu, iz koje će uskoro biti odstranjeni predstavnici manjih zemalja. U EU zapravo postoji "višestruko diskriminatorska hijerahija evropskih zemalja" (50), tačnije lokalnih birokratija, koje su sve više samo puke filijale jedinstvene i kleptokratske političke klase Carstva. Dok politokrate iz nekih zemalja, poput Nemačke, Francuske, Britanije, Španije ili Italije, dominiraju, dotle su predstavnici pojedinih lokalnih birokratija potpuno skrajnuti, a neke nacije faktički i ne postoje u centrima evropskog političkog i ekonomskog odlučivanja.

Ta potmula i pritajena ideologija "hijerarhičnosti nacija", kako je naziva autor, do izražaja posebno dolazi kada je reč o odnosu Brisela prema zemljama izvan EU. Knežević podseća da EU, čak i nakon poslednjeg proširenja na Rumuniju i Bugarsku, ne obuhvata više od 41 posto teritorije Evrope (43). EU jednostavno ne samo da nije cela Evropa, ona nije ni veći deo Evrope, a ponajmanje je jedina Evropa, Evropa kao takva. No, za evrokratsku elitu Brisela samo je EU istinska Evopa. Reč je o tihoj, podrazumevajućoj podeli stanovnika Evrope na "civilizovane" i "varavare", odnosno, na "prave Evropljane" i one koji žive "izvan zidina pseudo-Carstva", kako to kaže Knežević (36). Ta istinska, mada pritajena ideologija Brisela, najbolje se može videti upravo kroz koncept proširenja EU.

Po tom konceptu, proširenje se ne shvata kao pluralističko bogaćenje Federacije novim, samosvojnim narodima, već kao puko proširenje Carstva novim, kulturno unifikovanim i homogenizovanim podanicima, potrošačima-poreskim glavama. Otuda proširenje EU ima oblik unutrašnjeg kolonijalizma, tačnije kulturno-civilizacijskog unifikovanja svake različitosti i samosvojnosti. Za briselske kulturtregere, istočnoevropske nacije su jedno veliko ništa, puka sirovina koja tek treba da bude prerađena u nekakav kulturni fabrikat. Za Brisel istočnu Evropu čine divljaci koje se tek dugorajnim postupkom "kultivizacije" mogu pretvoriti, najpre, u "polu-Evropljane" (tj. u "kandidate" ili "nove članove" EU), da bi tek u neodređenoj budućnosti oni mogli postati "pravi" i "istinski" Evropljani.

I kao što se kolonijalizam 19. veka odigravao pod krinkom širenja "civilizacije", "trgovine" i "hrišćanstva", tako se ovaj unutrašnji kolonijalizam 21. veka odigrava pod maskom širenja "evropskih standarda", "slobodnog tržišta" i "ljudskih prava". Ali, iza te visokoparne retorike krije se vulgarno ekonomsko i političko "resatelitizovanje istočnoevropskih zemalja" (38), kao i težnja da se, kroz tzv. kandidatski staž, svim istočnoevropskim društvima izvrši kolektivno "pranje mozga". "Predkandidatske države i nacije su skrajnuta i ponižena bića sa evropske poluperipferije", upozorava Knežević, koje su "podvrgute opsežnom socijalnom i političkom inženjeringu" (53). Za autora ove knjige je zapanjujuće da takvu koncepciju kulturnog samoponižavanja prihvataju čak i elite u "zemljama-(pred)kandidatima". Te elite pokazaju čudnovato odsustvo intelektualne autonomije, dostojanstva i samopoštovanja. Ponižavanje naročito prihata "sloj samoovlašćenih i preplaćenih zastupnika i tumača evropskih ideja" (23) koji se nadaju da će, kao nagradu za "uterivanje" svog naroda u EU, postati deo privilegovane, evropske, transnacionalne klase i deliti svo njeno bogatstvo i moć (35).

Domaće, kompradorske elite nastoje da kod naroda, kojem su na čelu, razviju novu religiju "evroljuba", u kojoj se kult "besprizivne vere u Evropu" zasniva na idolopoklonstvu prema "njenoj valuti" (65), kao istinskom Zlatnom teletu Evrope 21 veka. Domaće elite prve učestvuju u farsičnom glumljenju "Evropejstva" koje postaje oficijelni obrazac ponašanja za celo društvo. Reč je o "jednostranom i umiljavajućem predkandidatskom oponašanju članstva pre stvarnog članstva, koje je demagoški podstrekivano od funkconera i tela EU" (53). To glumljenje budućeg članstva zapravo ima funkciju simboličkog priznavanja vlastite kulturne i civilizacijske inferiornosti istočnoevropskih zemalja, i istovremeno ima funkciju zavetnog priznavanja večnog kulturnog prvenstva "istinskih" (Zapadnih)  Evropljana nad istočnim polu-Evropljanima.

Otuda dolazi i znamenita funkcija čekaonice za prijem u EU. Čekaonica stvarnim gospodarima, koji mirno sede i ručavaju u salonima zamka, daje osećaj moći. Ali ona treba i trajno da fiksira jedno stanje, jedan odnos. Čeka se, naime, toliko dugo sve dok "čekač" ne uspe da uveri gospodara da će njihov odnos gospodar-sluga biti nastavljen i kad slugi konačno bude dozvoljeno da uđe u salon. Otuda je, za naročito sumnjive i nepokorne "čekače", kao što je Srbija, predviđeno "starenje u evropskoj čekaonici" (54). Nepokorni "čekač" mora da, kroz "proces evropeizacije", zapravo izgubi svaku volju, svako dostojanstvo i svako samopoštovanje. A ako nastavi da pokazuje nezadovoljstvo, ako neposlušni čekač neki nalog, neku zapovest, ne izvrši savršeno tačno i pokorno, ako još pri tome gunđa i žali se, takva zemlja, poput Srbije, biva izbačena čak i iz čekaonice, i ostaveljena da, poput psa, kisne ispred kapije, sve dok cvileći ne zatraži da ponovo bude pripuštena u čekaonicu (65).

Da bi svoj narod naveli da učestvuje u ovim igrama samoponižavanja, kompradorske elite "zemalja-čekača", među svojim podanicima, uz maksimalno ohrabrenje gospodara iz Brislea, šire uverenje da svi oni koji žive izvan EU i nisu pravi Evropljani. Mi svi, koji smo sa ove strane limesa (tj. "Šengena"), treba da se osećamo samo kao polu-Evropljani, tačnije, kao "još-ne-Evropljani", dakle kao neko ko tek priznanjem od strane "istinskih Evropljana" (tj. Brisela) može da zasluži evropski status. Mi svi treba da o sebi mislimo samo kao o polu-ljudima, koji mogu biti izdignuti iznad svog polu-ljudstva i biti ubrojeni u stvarna ljudska bića tek ako to uradi neko ovlašćeni autoritet (Brisel).

Ali, ako je neko polu-čovek, to znači da u njemu postoji i nekakva neljudska polovina, nekakva polu-životinja ("polu-majmun"?). I upravo ta životinjskost ("majmunskost") jeste ono što Brisel, kroz proces "eeropeizacije" kod "čekača" nastoji da uništi. A to je, kod nacija izvan EU, njihov istočnoevropski i balkanski karakter. Kao što objašnjava Knežević, Istočna Evropa i Balkan su zapravo evropsko "drugo ja", jedna druga i drugačija Evropa, ona Evropa koju njen zapadni deo, oličen danas u EU, u stvari istinski ne razume i zato istinski mrzi. Ta mržnja je, istorijski, već "mržnja dugog trajanja", i ima oblik želje da se likvidacijom "onog drugog" ostane jedini predstavnik zajedničkog identiteta. Katolički Zapad je, tako, želeo da bude jedino hrišćanstvo. Stoga je on ne samo odricao hrišćanski karakter pravoslavnog (vizantijskog, ruskog) Istoka, već i želeo da uništi (asimiluje, pokatoliči, polatiniči) ceo evropski Istok. Isto tako, i današnja, briselska Evropa odriče evropski karakter Rusije i drugih istočnoevropskih zemalja. Jer, ono što ona želi jeste monopol nad imenom Evrope, monopol nad tom idejom, nad tim privlačnim kulturno-trgovačkim brendom. Takođe, EU doživljava Balkan kao kulturnog baštinika starog otomanskog Orijenta, kao nekakvu "orijentalnu Evropu", a to je za Brisel samo odvratni, nakazni oksimoron ("antideal Evrope"; 77). Jednostavno, kako za lokalnu kompradorsku elitu, tako i za sam Brisel, "ne biti smešten na Balkanu danas je izuzetna prednost, dok je prebivanje na Balkanu ozbiljna fizička i mentalna mana" (78). Zato nije ni čudo da zemlje koje tek dokazuju svoj "evropski identitet", poput Hrvatske, beže od prideva "balkanski" kao od oličenja najgorih i najneželjnijih "neevropskih" osobina.

Na nesreću, Srbija je po oba od ovih kriterijuma morala da dođe pod udar evrokratskih kultur-rasista. Ona je ne samo geografski i kulturno balkanska zemlja, već je tokom devedesetih godina bila proglašena i "glavnim krivcem za etno-nacionalističke ratove". A etno-nacionalizam za Brisel upravo najviše izražava "sam duh Balkana". Sa druge strane, Srbija je i pravoslavna i slovenska zemlja, koju sa Rusijom vežu snažne istorijske, verske, i kulturne bliskosti. Za mnoge predstavnike diplomatije SAD i EU, Srbija je i dalje "mala Rusija", podseća Knežević (112). Zato je Srbija u ovom, dvostrukom, "balkanskom" i "ruskom", negativnom svojstvu postala glavni predmet (pod)svesne mržnje, neko koga briselske evrokrate žele neprestano da ponižavaju (113). Štavše, i u samoj Srbiji, Brisel finansijski, medijski i institucionalno, podstiče zloćudni antibalkanizam i huškački antirusizam. "Što je veća količina manifestovane rusofobije", veli Knežević, "to je više omiljenosti među briselskim i pomesnim evrokratama" (113).

Ovaj svojevrsni "evrorasizam" ima zapravo za svrhu uništenje dosadašnjeg kulturnog i verskog identiteta (recimo, pravoslavnog i balkanskog, u Srbiji) i njegovu zamenu sa nekakvim "instant-identitetom". Reč je o stvaranju društva-mase, bez boje i ukusa, društva evro-potrošača, evro-mediokriteta, kojima vladaju beskrajno bogate i otuđene evro-elite. Nasuprot idalu Evrope, do kojeg drži i Knežević, kao federaciji otvorenih nacija, kao ekumene slobodnih i prosvećenih naroda, sa samosvojnim kulturama koja se međusobno prožimaju, stoji realnost birokratizovane super-države (Carstva), sastavljene, na jednoj strani, od briselske birokratije, a na drugoj od miliona lokalnih podanika sa mozgovima stegnutih u mengele političke korektnosti. Takva "Evropa Unije", kako je zove Knežević, podrazumeva slobodu samo za kapital i radnu snagu, a ne za kulture i uverenja, takva "Evropa Unije" jeste samo tržnica robova i novca, a ne agora na kojoj se susreću različite naučne i umetničke ideje.

Knežević na jednom mestu (68) citira Milovana Danojlića, koji je u intervjuu, upravo u Pečatu (br. 29), rekao: "Ako nismo u stanju da se odupremo nadmoćnom neprijatelju i da ga isteramo iz poseda, mogli bismo mu bar dati na znanje da ga mrzimo". Mržnja svakako nije hrišćanski osećaj. Ali jedno dublje razumevanje strašnih sila i vrtloga koji nas nose, probudće u nama želju da se od te stihije odbranimo, kao što će probuditi i osećaj prezira prema svima koji stihiju prihvataju i ropski joj služe. Ova knjiga pomaže da se to razumevanje produbi, a rešenost na otpor ojača. U odnosu na danas vladajući sistem, ova knjiga je istinski subverzivna. U odnosu na danas preovlađuću literaturu o EU ova knjiga je, zato, i istinski dobra.